Kao mala, idealni boravak na Crnogorskom primorju, znacilo bi da mi je i deda tu. Moj cuvar straha i nemira. Imali smo obicaj povremeno odsedati kod njegove rodjene sestre, posleratne udovice i nikad posle preudavane, "bez svog roda i poroda", sto u narodu kazu. Zato je obozavala nas, dedine, mene narocito.
Koliko god bi napolju sunce upeklo i toplo bilo, u kuci je vazda hladovina neka pirkala. Kuca k’o kuca, nista posebno, kraj sljunkastog puta, okruzena siprazjem i sa malenom povrtnom bastom iza kuce; sve ostalo siprazje i kamen Ono sto je ovu kucu, ipak cinilo razlicitom od svih ostalih; ono zbog cega je moj deda vazda bio cuvar mog nemira i straha, bio je jos jedan stalni ukucanin, bakin sustanar.
„Muci jado, mala...to mi je cuvarkuca, ne galami...“, znala mi je baka reci.
Zmija Sarka, glavom i bradom. Nastanila se tu u kuci, ne zna se kad.
„Samo se jedan dan stvorila i usla“, kaze baka.
„Neka te, mala...tek obicna sarka, nista ta opasna nije...“, znao mi je reci deda. Ne, nije bas...
Nocu, spavala je na gredi, tik iznad bakinog kreveta; neretko, znala je spustiti joj se na nedra i tu, sklupcana, usnuti. Istina ziva. Eto, jos kao mala doziveh da spoznam i drugu stranu medalje „zmije u nedrima“.
Nije me dirala, nikada, ni prilazila. Pokatkad bih je cula, kako gamize po tavanu i tada bih se samo skupila kraj dede, ili joj rep tek opazila dok se po kuhinji vija. Nikog ta zmija dirala nije, nikom prilazila. Sem baki, samo baki.
Vrlo su je postovali u naselju. Nije to mala stvar, imati zmiju za cuvara, zbliziti se tako sa njom, neka te...
Nekoliko godina pred smrt, postojalo je leglo zmija iza baste, tamo negde u siprazju. Potomci cuvarkuce, sta li. Nikada kuci preblizu prisle nisu. A kad je umrla, nestale su i zmije.
Danas, kad razmisljam o baki i tom periodu zivota...ne znam, kako mi je to moglo promaci...mozda, ali samo mozda...nam je pokusavala reci...da su ljudi ti koji su gmizavci, opasni i kojih se treba cuvati; da nije uvek sve onako kako izgleda...da svaka medalja – svaka prica, dve strane ima...
