“I ne, nisam za saosecanje, podilazenje, zaljenje. Svaki covek svoj teret sam sa sobom nosi; bori se i snalazi na nacin koji ume. Sta beba, kad se rodi, zna o svetu ili ljudima koji je naprave, koji je bioloski stvore ? Moze li to dete odlucivati bilo sta, birati za one koje ce roditeljima zvati – normalne ljude ? Ljude koji umeju da vole, da tom detetu pruze ono sto mu treba – ne materijalno…cistu, iskrenu emociju.

Da li je to dete krivo za neciji promasen i upropascen zivot, neuspeh na poslu, u ljubavi, kuci ? Razlog za kontinuirano nabijanje osecaja krivice; kasnijeg maltretiranja, psihickog i fizickog.

Krs i lom, odvajkada… Neuravnotezenost, strah, povlacenje, jeza, tuga, depresija, apatija, anksioznost, kosmari, plac, jecaj, traume… I, malo da se to na tome zavrsi, nastavlja se i dalje, na sledecem. Istorija koja se ponavlja.

I sedi to nekadasnje dete, sa teretom svog ovog sveta na plecima svojim…pod njim ponor, iza njega golgota, ispred…strah i da pomisli cega ispred ima.

Nemoc je opasna stvar. Tera ljude na sve ono sto, realno i u normalnim situacijama, nikada uradili ne bi. Nemoc, pomesana sa ostrascenoscu…a treba biti borac, mora se.

A to dete, ljubavi je puno, da preliva puno, dok ljudi oko njega su slepi, imuni na to. Filmovi su sranje, zivot je sranje i sve je sranje…

Dokle ?”