Kad sam legao u krevet, odmah je krenuo san, tačnije u polusnu, zatvorenih očiju, javila mi se ova vizija:

Vidim bika kako gazi po nečemu. Neko blato. Onda vidim jasnije da da gazi po leševima u blatu (zapravo, pravi kašu od njih, kao blato). I gazi ih sa velikim zadovoljstvom i uživanjem. Međutim, svuda okolo je vedro, lepo, zelenilo. Nalazi se u nekom mešovitom području: mešavina livada, brda, u daljini se vide planine. Ima i stena. I provalija. Zatim vidim da to nije običan bik, već neki naročito lep bik, sa konjskim telom. Veoma ponosan na sebe, lepog držanja. Nakon gaženja, on skače i ponovo se dočekuje na neke leševe i pravi kašu od njih. Pa onda isto ponavlja po treži put, i tako stalno ponavlja. Ali, posle vidim kako ga neko gađa, iz puške. Neki lovci, valjda. I gađaju ga baš na polovini njegovog skoka (na sredini, amplitudi), i to svaki put kad skoči. Međutim, on izbegava metke, tačnije, prolaze kroz njega. Lovce on ne vidi (nisam siguran da li je jedan ili ih je više), oni su skriveni. Sada vidim: bik je u dolini (plitkoj), a oni ga gađaju sa visine, skriveni iza žbunja ili stene. Skokovi bika su, inače, potpuno jednaki, isti, pravilnog polukruga. Bik ponekad uhvati zalet pre skoka. Sve se iznova ponavlja, nema kraja...