Ljubav nama treba
19.5.2008
Gledam sve te današnje “ljude” kako “prolaze jedni kroz druge”. Gledam sve te lažne pozdrave, lažne poglede (a jedva čekaju da okrenu glavu), lažne razgovore, lažne osmehe...Čisto da se ispoštuje kultura. Posmatram sve te “osobe” koje se ubijaju, napijaju, drogiraju, “teše” se sa svim i svačim, “usklađuju se sa društvom”, bez hrabrosti da malo stanu, porazmisle o svemu, zagledaju se u sebe i suoče se sa stvarima i situacijom. I sve te lažne lezbejke, “namerne” lezbejke (od kojih po neka ima čak i dečka), koje iz dna duše samo žele “nešto da dokažu” (i samo se dokazuju, pošto je kao “došao red na njih”). Svi ti lažni odnosi i veze. Parovi koji se ne vole, već samo glume i dokazuju nešto. Ah, taj svet bez ljubavi! Baš žešće otuđenje. Živeo pasivni nihilizam! - vele žrtve kulture. Kao da ključa ta “kultivisana” zver u ljudima i da je na granici da proključa ali nikako da se pokida poslednji obruč jer se sebi ne dozvoljava pravo na to. Još uvek smo mi podređeni moralu.
Ponekad se baš udubim u sve to. Kako god okreneš, sam si. Ima to i dobrih strana, naravno. Ali o tome kasnije.
Ne znam da li je u prošlosti bilo ljubavi (ko zna, možda je sve to bila laž) ali danas je ljubav potrebnija nego ikada (ne mislim kao spas, već kao potreba). Jer, ako ne volimo sebe, svoje “grehe”, mane (ili se samo pravimo da volimo), postoji opasnost od povampirenja hrišćanskog (ili nekog drugog fanatičnog morala) morala, moraliozovanja, mržnje na sebe, glupog večnog suda i osude čoveka. Ako uopšte ljudi imaju volje za to. A bolje da je nemaju za tako nešto haha. U svemu lošem ima i dobroga.
Mislim da se zapravo radi o ovome: nalazimo se u takvom vremenu gde smo prepušteni sebi samima i ovo vreme je najbolji test za čoveka do sada. Ko opstane pričaće, hehe.
“Koja će se klasa tu pokazati kao najjača? Najumereniji, oni kojima ne treba nikakva krajnost u verovanju, oni koji ne samo da dopuštaju nego i vole dobar deo slučaja i besmislice, oni koji o ljudima mogu misliti misleći sasvim skromno o njihovoj vrednosti, a da zbog toga ne postanu mali i slabi: najbogatiji zdravljem, koji su dorasli za najveće nevolje, i koji se zbog toga ne plaše nevolje tako mnogo – ljudi, sigurni u svoju moć i koji silu koju je čovek dostigao predstavljaju sa svesnim ponosom.”
Fridrih Niče, Volja za moć
Tako je moralo biti
14.5.2008
Voleo sam (i još uvek volim) tip žene kao što je, na primer, Aleksandra Slađana Milošević. Nemojte me držati za reč, ne poznajem je lično, to sam uzeo kao primer. Volim razne profile žena, ali, recimo, da je to tip žene koji me je najviše privlačio, uznosio, pokretao, nudio nešto “novo”, tobože “razbijao tabue”, kao i monotoniju dosadnog, glupavog i precenjenog matrijarhata. Slobodna, hrabra, žena spremna na mnogo šta, “emancipovana” (ne znam samo od ćega, haha), koja tobože “zna šta hoće”, inteligentna, “pametna žena”, žena “širine duha”, žena sa raznim interesovanjima, koja voli stvari koje i muškarci vole, sa kojom “imaš šta da pričaš”, “feministkinja”......
Međutim.....
Poučen iskusvom i lucidnošću, shvatio sam (po ko zna koji put se potvrdilo, ali, eto, zaboravi se) da je to sve maska, laž, prevara mozda najveća u istoriji čovečanstva. Čast izuzecima ako postoje (biće mi čast da upoznam neku takvu) ali, generalno, to je jedna veeeliiika prevara i zabluda! A ja sam dozvolio da se inficiram tom glupošću. Ne, nisu to nikakve žene. I nikakav ideal žene. A kamoli ljudi. Sve je to puko dokazivanje (i ništa više od toga), njihovi međusobni ratovi u čemu je sve sredstvo (nema ljubavi)...i ništa drugo. A gde je tu ljubav? Da li su kadre za to? U životu nisam sreo još ženu koja je kadra da prevaziđe tu najlažniju ideologiju zvanu feminizam. I ne zanima me više. Kao da je to toliko važno i nužno u životu. Ma zabole me, bre. Neka idu na neku drugu planetu pa neka tamo “ratuju”, igraju svoje jadne “igrice” i prosipaju laži. Uostalom, to se već zna, ali se zaboravlja. Meni to ne treba. Šta imam od žene koja je u tom fazonu? Ništa. Gubljenje vremena. Tako mi vraćaju je li? Tako vraćaju tipu koji je jedan od retkih koji voli takav tip žene? Baš im hvala. Mene zanimaju konkretne i praktične stvari. Dosta mi je njihove priče, dokazivanja, “karijera”, foliranja, pretvaranja, i bljuvotina. Kad se dotakne tema međupolnih odnosa - ista priča. Ne znam da li danas uopšte postoji žena koja voli muškarca, poštuje ga i ceni kao ličnost, kao biće? Gde je muškarac u celoj njihovoj priči? Ljubav mene interesuje. To mene zanima, a ne njhove pričice. Koliko su kadre i spremne da pruže ljubav? Ne lažnu, već onu pravu, istinsku? Pri tom neću da objašnjavam šta je to. To je osećaj koji ne može da se objasni. Nebitna je dužina trajanja i oblik (drugarstvo, prijateljstvo, partnerstvo), bitno je da postoji isinski odnos između dve osobe. I polna ljubav se podrazumeva, naravno (u slučaju partnera, posebno) . Ne znam šta je to toliko teško nekima da pruže ljubav? Za to ti ne trebaju nikakva “prava”. Usuditi se voleti? Kakve veze to ima sa pravima, pobogu! Ko to može da ti zabrani? I to tupljenje sa “pravima”: kao da muškarac ima (ili je ikad imao) “sve”, pa je kao on neki “car”, pa će žena kada dobije sve to isto kao da bude “srećna”. Kao da je muškarac nešto posebno srećan, je li? E, drage moje, nemate vi pojma. Malo ljubavi je dobio muškarac. A to je veoma bitno. Ali, dobro, to je još jedna podmetačina o kojoj neću više da pišem. Ne zanima me.
Da, protiv ljubavi su se one okrenule: protiv nečega najlepšeg! Ljubomorne kučke naobičnije – eto, to su one! Neka hvala, takve meni ne trebaju. Šta imam od njih? Laž, prevaru, opsenu? Šta će mi to? Po svemu sudeći, moraću PONOVO da se okrenem protiv njih, da bacim rakavicu tom feminističkom ološu (posebno u sebi samom)!. Jer mi je dosta tih laži! A ko će drugi da to uradi ako ne onaj koji je prezro baš ono što voli – drugim rečima, “onaj koji voli”? Da....moram to da uradim, nemam kud. Tako će biti do daljnjeg, dok se ne desi nešto neslućeno, nešto izvanredno. Jer, mogućnost uvek postoji.
Ne znam više šta volim: nikad nisam voleo “domaćice”, “velike majke”, a bogami više me ne zanimaju ni te “moderne” žene, polu-žene, polu-ljudi. Neka hvala. Možda želim nešto što ne postoji. Moguće.
Zaista ne mogu da razumem današnje vreme, tu pasivnost među polovima. Zaista ne vidim potrebu i nužnost takvog stanja. Nisam kadar da opravdam i iskupim ovo vreme. Buduće generacije će to svakako učiniti ali ja sada...nema šanse. A i zabole me baš.
Gde si sada moja Animo? Imaš li nešto da mi kažeš? Animus? Gde ste? Imate li neku poruku za mene? Jooooooj, ubi me ova depresija, slabo mi se nešto javljaju te svari. :D smiri se, čoveče, opusti se malo! Aaaarrrgghhhhhh! Grrrrrrrrrr!
O Anakine, Anakine...
14.5.2008
Mnogi znaju ali objasniću za one koji možda ne znaju: Star Wars (Zvezdani ratovi) je SF/epski serijal koji govori o dalekoj budućnosti kada su ljudi toliko tehnološki napredovali da su naselili i druge planete, planetarne sisteme i galaksije i upoznali razne druge vrste. Jedno optimističko predviđanje budućnosti čovečanstva ali pretežno sa stanovišta materijalnog sveta (iako je duhovnom aspektu posvećena solidna pažnja). To je sasvim OK ali je ipak prevaziđeno jer su “kosmički ratovi” (NASE i ostalih sličnih kompanija) odavno izgubili smisao. Već decenjama ta priča stagnira i to utrkivanje je sada svedeno na neko dokazivanje moći i para. Kao da su moćnici shvatili da je prioritet ipak duhovni aspekt i razvoj na planu duhovnisti, dakle, tog individualno-unutarnjeg. Svi smo mi povezani zajedno, i sa kosmosom, jer energija stoji iza svaga, tako da nam bog zna kakva putovanja svemirskim brodovima i nisu tako neophodna. Setite se samo “Solarisa”.
Dakle, Star Wars serijal je sličan Star Trek-u. Ali, ne bih sada ulazio u raspravu koji je serijal bolji. Oba imaju svoje prednosti. Star Trek, po meni, ima bolju priču i raznovrsniji je, a Star Wars je bolje tehnički, ili bolje reći, “umetnički” urađen. Bolja je režija (mada “Star Trek: Nemesis” ne zaostaje mnogo) i neki likovi su bolje razrađeni (iako su i u Star Trek-u likovi dobro opisani). Meni je Star Wars posebno drag zbog tog psihološko-arhetipskog momenta glavnih likova i njihovih trenutnih stanja kao i njihovog razvoja tokom filma, gde se gledalac može upoznati sa različitim tipovima (i delovima) ličnosti i uživeti se u njih. Konkretno, najviše mi se sviđa taj odnos oca i sina, učitelja i učenika, njihova međusobna borba i ljubav, kao smena generacija.
Da se vratim pojašnjenju Star Wars serijala. Dakle, čovečanstvo se proširilo van granica Zemlje i proživelo razne avanture. Naravno, to nije kraj, jer uvek ima novih izazova i neotkrivenog. Dolazi do krize u samoj repiblici, dolazi do potresa, sukoba interesa, borbe za veću moć. Postoji red vitezova koji se zovu Džedaji (veliki poznavaoci energije) i koji se bore za očuvanje reda i mira u društvu i angažovani su za specifične zadatke koje ne može niko drugi da rešava osim njih.
Vremenom se pojavio i mladi Anakin Skywalker koji je neverovatno talentovan i poseduje sposobosti koje nema ni jedan Džedaj. Savet Džedaja je zbog bojazni odlućio da ga ne obučavaju za Džedaja. Međutim, jedan džedaj, Obi-Van-Kenobi je odlučio da ga obuči, na svoju ruku.
Anakin je naravno, pošto je veoma jak, takođe i veoma emotivan. Jako je vezan za majku, čiju smrt nije preboleo. U međuvremenu se zaljubljuje u mladu senatorku Padme. Međutim, nije problem u tome. Problem nastaje kada je dozvolio (svesno) da ga vođa tamne strane Lord Sithius izmanipuliše. I sve zbog toga što je verovao da će mu poznavanje tamne sile omogućiti da stekne toliku moć da spase svoju dragu od smrti pri porođaju (što je predvideo i što se zaista dogodilo)? Donekle tačno, ali....da zbog toga podpadne njemu pod službu i da služi tuđim interesima, joooj :) Tako je sa svima onoma koji imaju toliki strah od gubitka....
O Anakine, Anakine, kako si to mogao SEBI na učiniš?
Ali, pre svega su Džedaji (pozitivni poznavaoci sile) pali na ispitu jer su podcenili neke stvari i nisu mu rekli istinu i šta je to mračna strana, i kako to sve funkcioniše, da mu izađu u susret, jednostavno...I, naravno, on je tragao sam. Nije ni čudo što se vladar tame pojavio kao alternativa i upecao ga. :)
I pitam se: da li će ljudi ikada shvatiti da će se, u bilo kojoj oblasti, kad tad pojaviti taj neki izvanredan tip koji jednostavno traži više (u pozitivnom kao i u negativnom smislu) i kome dotadašnji šablon ili sistem ne leži i kome treba pristupiti na drugi način, hteli mi to ili ne, plašili se od rizika ili ne?
Znate da ima dosta literature za rad na sebi itd. Uglavnom su fokusirani na pozitivno razmišljanje itd., a zapostavljaju bavljenje negativnim. To nekako nije
celovito, pitanje da li se tako postiže prava slika o svemu. Pitam se: da li postoje uopšte neki duhovni krugovi koji se bave i jednim i drugim, koji sagledavaju celu
sliku života?
Nekada dobijamo, nekada učimo
14.5.2008
Pitam se: da li može uopšte nešto da se uradi sa online servisima, kao što je “my space” i slični, a i uopšte na internetu? Imaju li oni neku praktičnu svrhu? Ne znam kako je bilo ranijih godina, kada je bio bum (sigurno je bilo blje), ali danas je jako, jako slabo….Džaba toliko lepih online servisa (koji nude puno toga; a Facebook, na primer, i previše, pa je tamo malo teže snaći se, hihi) kada su ljudi pasivni, nezainteresovani. “My space” mi je nekako zgodan, jednostavan, i nudi dosta toga, a to što ga većina ne koristi na pravi način, to je njihov problem. Nije kriva tehnologija već ljudi koji je koriste. Ja iz ovoga (a i u opšte, u svemu u životu) gledam da izvučem što više mogu. Da to koristim sa nekom svrhom. Da imam nešto od toga. Ja sam, po prirodi, iako volim dosta da mislim, dosta i praktičar. I nemam nameru da gubim vreme ovde. Mene “my space” interesuje da bih putem njega upoznao neke nove ljude, stekao neka nova prijateljstva, možda čak i ljubavi. A šta bi drugo trebalo da radim? Dakle, kao sredtvo za nešto drugo a ne čisto samo radi potčinjavanja samom tome. A bezvezna, besciljna dopisivanja me ne zanimaju, jer vreme mogu uvek da ubijem na mnogo načina. Ovo mi nije neophodno za to. Većina ga zato i koristi: za ubijanje vremena, a u stvari gubljenje dragocenog vremena. Kao, dosadno im, umorni su (ne znam samo od čega) – “umorni od života”. “Smaram se” – kažu. Pazi ti njih. Kao da smo mi generacija koja je doživela ne znam šta sve pa smo umorni. Nihilizam, bato :) Dakle, zapitajte se: zašto uopšte koristite “my space” (i slično)?
Isto tako, ne trebamo se varati kad je ženski rod u pitanju. Ova današnja veoma popularna pasivnost kod muškaraca (koja je prosto neshvatljiva i ne mogu da nađem osnovu za to – pravi fenomen koji do sada nisam video) je zapravo samo izgovor. Nisu ni one mnogo bolje. One su u prednosti jer imaju tu organizaciju (mi to nemamo) a na individualnom planu nisu ni za kurac. Pritom mislim konkretno na muško–ženske odnose. Čast izuzecima – poznajem nekoliko takvih primeraka. Jeste to da je većina muškaraca danas nešto pasivna, ali kada im dođe neki koji nije takav – gde su onda tada te devojke? Ha?! Možda je to posledica toga što siu navikle tako da reaguju, ali…..robovanje navikama je njihov problem a ne moj. I još taj odlazak u drugu krajnost: idealizovanje te situacije, odbacivanje muškaraca, traženje lažne sigurnosti i zadovoljstva u lezbejstvu (kao da je to neki ideal)…..hm…..ma gluposti! Volim i cenim iskrenost u svemu, bilo ko da je, bilo kakav da je i u bilo kakvoj situaciji. A ne izveštačenost. Nije to feminizam…..ne bih tako nazvao. To je….nazvao bih: lažna ženska emancipacija. Ne znam kako je u inostranstvu, ali kod nas je tako. Na žalost. Emancipacija na lažnoj osnovi. To je samo maska. U dubini duše one su i dalje slabe, umišljene i sklone žešćem zavaravanju. I zatvorene, brate! Pasivne! I uopšte mi nije drago zbog toga.
Na primer, pisao sam skoro kako sam izašao sa jednom devojkom sa “my space”-a za koju sam mislio da je OK. Ali, ispostavio se da je sve bila laž, obmana, puno maske (iz njene loše namere) i da je zapravo nikakvo druženje ne zanima. Kao, imala dugu vezu u koju se razočarala i sada je tobože muškarci više ne zanimaju. A ko te je tarao da se zanosiš? I kakve to veze ima? Ja sam zagovornik one slobodne, neukrotljive ljubavi, i nikada je se neću odreći. Nikada je neću klevetati. Nije ljubav kriva. I boli me dupe za bilo koju osobu, bilo koju vezu – ja se ne vezujem za osobe. Druga osoba mi je sredstvo (u pozitivnom smislu, naravno) za dizanje nekih svojih ideala, da tako kažem. Želim da sa tom drugom osobom doživim to, taj osečaj! Mogu da rezumem razočarenja ali ne i klevetanje ljubavi i blokiranje novih mogućnosti, te energije! Otkud znamo koga ćemo sve da upoznamo u životu? Problem je u nedostatku vere u to. Ja jesam razočaran u to što se desilo sa tom devojkom ali šta da se radi. Idem dalje. U životu, nekad dobijamo, nekada ućimo. A ja volim da učim. Prihvatam život kao process večnog, permanentnog učenja. – neprestanog razvoja. Za razliku od tih koje misle da sve znaju sa dvadeset i nešto godina, da su doktorirale i ljubav i sve i kako im to ne treba. Ima puno kvalitetnih i izuzetnih devojaka kao što je ona (umem da prepoznam kvalitetne osobine kod ljudi). A to što ona to ne ume da ceni i što ne želi to da bude, već nešto drugo (a ne zna ni ona šta) – zabole me baš. Eto, ja učim…a ti, propalice?! Ostani večno zatvorena u svojoj lažnoj “sigurnosti” i strahu od novih iskušenja!
Ehh, drage moje balkanke……eto, javite se ako vas bude bilo šta zaista iskreno zanimalo. A za to treba i malo truda a i mozga da se prepoznaju prave stvari. A ja sam tu. :) ;)
Stručnjaci :)
14.5.2008
Čitam strip serijal “Doživljaji Džona Difula”. Strip koji sam jako voleo kad sam bio mali. Samo što sam ga tada slabo kapirao. Sad ga ponovo čitam, sa blaženstvom se sećajući detinjstva i tadašnjeg doživljavanja istog stripa. Upoređujem taj doživljaj i ovaj sad i što se više približavam kraju stripa, to više osećam sve veće zadovoljstvo što shvatam poentu stripa. A i mnogo je dobar. Radi se o spoju naučne i epske fantastike. Tačnije, rekao bih: naučna fantastika na osnovi epske fantaastike. Priča o suštini života, smislu, večnosti, borbi tame i svetlosti, izabranosti, sudbini, večnom kosmičkom (ili božanskom) planu, večnom razvoju i učenju…..ma o svemu! Pitam se: ako smo mi samo deo te priče, otelotvorenje toga, tako mali, da li ima svrhe opterećivati se s bilo čim?
Skoro sam krenuo na aikido. Prvenstveno da bih probudio duh borbe u sebi. Malkice mi to fail. I već posle par treninga sam osetio promenu. Oduševio sam se aikidoom od samog početka (nisam do sada učio nijednu birlačku veštinu): ne radi se samo o učenju veštine, već se razvija i snaga, radimo vežbe koje obuhvataju maltene sve mišiće. Mnogo dobro. Ma za sve.
Ono što mi je smešno je to koliko ljudi ne znaju da cene stvari i koliko potcenjuju svoje telo (a kamoli duh). Naravno to je opšte poznata stvar, većina ljudi skoro da ništa ne zna o zdravom načinu života niti ih to zanima. Na primer, ja sam izrazito mršav. I dok sam živeo nezdravo, imao sam istu težinu. Ma šta jeo, ma koliko jeo – ne mogu da se ugojim. Dakle, imam tu sposobnost da se ne gojim. A i koj će mi to. Šta će mi višak sala. Još bolje. Ne znam ni sam gde odlazi sva ta energija. Ko zna, možda dok spavam, radim neke teške fitičke poslove u nekoj drugoj dimenziji, pa se tako potrošim hahahahhaha. Ili vasiona mnogo zavisi od mene pa energetski vampiri vole da se kače na mene hehhehehahhahahaha. Mnogi kada me vide, rekli bi : “vidi ga ovaj, ne jede ništa!” To je besmislica jer, ne znam stvarno ko to danas slabo jede. Hrana je danas više postala navika nego potreba. Svi mi danas stalno nešto žvaćemo i kad treba i kad ne treba. I unosimo više no što treba. Jedini način da povećam svoju težinu je da povećem mišićnu masu. Ali, za to je potrebno vreme, to se ne postiže preko noći. To je ono što mnogi ne razumeju: da postoje ljudi koji se ne goje i koji jednostavno drugačije funkcionišu po tom pitanju. Za mene ne važi ono: što više jedeš, više ćeš da se ugojiš. Jeo sam ranije svašta pa mi nije poimoglo da povećam težinu. Jednostavno, moj organizam ima veoma razvijene sisteme za čišćenje i štetne materije izbacuje napolje prilično uspešno. Nisam dobijao na težini ali sam se često razboljevao, u prevodu, organizam nije birao sredastva da se očisti. Tako da priče pametnjakoviča: treba više da jedeš (ili samo “znaš, treba da jedeš”) padaju u vodu. Nema od toga ništa, braćo!
Kad smo već kod ishrane: Smešno mi je i ovo na aikidu: prosto neverovatno kako ljudi iz sporta slabo znaju o ishrani. Pre svaga, čemu to opterećivanje sa povećanjem mase. I čemu ta žurba? Koliko ja znam, aikido je pre svega veština, a tek posle snaga. Eto, i žene (koje su “lakše” od mene) treniraju. U čemu je problem? Drugari sa aikida ne znaju da je za rast tela dovoljno 20g proteina (kroz hranu ili kako god) dnevno. Da uopšte nije potrebno to krkanje sa proteinima, mesom itd. Čak me je i instruktor (koji je inače dobar lik) zadivio svojim neznanjem iz toga. Oni ne znaju da po zdravijem načinu ishrane 60-80% hrane koju unosimo treba da budu ugljeni hidrati, 20% proteini, a samo 3-5% masti. Tako otprilike. A proteina ima i u mnogim drugim namirnicama, ne samo u mesu. Meso treba smanjiti (ne zbog morala) je se teško vari a često i nikako jer u sebi ima nedovoljno sastojaka koji potpomažu varenje. Zato treba jesti dosta salata. Belo brašno nikako jer je lepak: lepi se za creva i tako delovi hrane ne mogu da prođu i stolica se gomila u debelom crevu. Zati većina bolesti i potiče iz debelog cvreva. Kad na sve ovo dodamo to da čovek nije svaštojed, već plodojed, onda…..Dakle, to su voče, povrće, mahubarke, jezgrasto voće, semenke, ……u svim tim namirnicama ima više energije negi u mesu. Da, integralno brašno takođe umesto belog. Da, mi smo plodojedi. To se vidi po obliku naših ziba. Nemamo ni zube mesoždera ni biljojeda. Naprotiv, nisam vegetarijanac, ne zaluđujem se sa tim, da dvoedem isgranu do savršenstva. Dajem sebi slobodu da se za vikend malo iživljavam a nakon toga se vratim zdravoj grani. To i jeste poenta: da biramo kad ćemo šta jesti a ne da stvaramo naviku. Disciplina je tu bitna dosta. I preuzimanje odgovornosti za sopstveni izbor.
Gledam drugare sa aikida dok se opresvlačimo za trening: uglavnom su im tela onako gojazna, deformisana…..džaba ti mišići ako se ne vide od tolikog sala. Čudi me da se u programima za borilačke veštine ne primenjuju i učenja o zdravijem načinu ishrane, trebalo bi. Ljudi sa dalekog istoga zdravije žive od nas.
A ja? Ne žurim, uopšte neću da se opterećujem. Sve će vremenom doći - Ssmo treba biti uporan i istrajan.
A sam udario paralelu sa stripom do mojega haha
Igra natčoveka
14.5.2008
Pozvali su nas iz Patosa u petak da gledamo “Malog prnca”. Bilo mi je baš drago jer odavno nisam gledao tu predstavu a mnogo mi se sviđa kako je urađena. Posebno mi se sviđaju kostimi i scenografija, kao i koreografska izvedba sa devojkama u crnom – zvazdama. Upoznao sam neke nove likove i naravno, neke nove divne devojke iz Patosa.
U časkanju pre predstave, Sunčica mi je rekla da bi htela da uradi alternacije sa mnom za ulogu biznismena, ex-ulogu Markogena u “Malom princu”, jer polako gube i sadašnjeg glumca za to, čovek je zauzet, odustaće. A baš sam prošle godine (kada sam gledao predstavu) a i pre par meseci, razmišljao o toj ulozi i misim da bi mi baš lepo legla…. Tako da mi je baš drago zbog toga :)
Predstava je počela tačno u 20 h. Međutim, meni su misli bile okrenute na drugu stranu……
U pola devet sam izašao. Trebalo je da se vidim sa jednom devojkom sa my space-a sa kojom se dopisujem nekoliko meseci…….sjajna devojka: naložio sam se na nju još dok sam prvi put gledao njene slike u njenom my space profilu. Nije baš neka vrhunska lepotica ali….taj seksipil, ta živahnost, životnost…..kako bih rekao :) Ta energija! Taj njen stil! Uh…što imam ukus za žene, mmmmm-h-h. Baš zbog toga što sam kao mirne prirode, odgovara mi takva partnerka.
Ne pamtim kad sam poslednji put izašao sa devojkom. Višegodišnji (a bogami I višedecenijski) povučeni, “kaluđerski” :) život je učinio svoje hehe. Izašao sam odavno iz toga ali posledice i neke navike se još osećaju. I bilo mi je malo frka, naravno: neka napetost dok sam je čekao i u početkui razgovora.
Kasnila je malo, naravno (kao i većina žena). Seli smo u jedan od kafića u Kralja Petra na piće. Znao sam da je super lik, ali me je prijatno iznenadilo to što je još žešći lik nego što sam mislio. Iako smo istih godina, deluje jako zrelo za te godine, što i ne čudi jer je prošla mnogo više toga od mene, iskusnija je. A ja…koji imam nazovi “problem” u komunikaciji (jer nemam baš puno prilike da pričam sa ljudima), pustuio sam je da vodi razgovor i dopunjavao je (u čemu sam jako dobar s ljudima). Jebi ga. Tako je kako je.
Poslovna žena. Otvara lap-top i pokazuje mi šta ima intreresantno u njemu. Kaže da drži IT tehnologije u malom prstu. Do jaja. Imamo slična interesovanja tako da možemo lepo da se družimo. Rekla mi je da ne želi da se muva sa mnnom, samo da se druži. Imala, je, navodno, dugo sličnog dečka pa se razočarala u tu vezu. Jaka stvar, mislim se. Mene zanima ona prava, slobodna, neukrotljiva ljubav i ne zanima me trajanje (nemora ni da bude nešto dugo), već taj osećaj. Taj divni osećaj! :) S druge strane, u pravu je, i shvatam ono što mio je pisala – da sam je upoznao u teškoj situaciji: lični problemi i zavaravanja su je konačno saterali uza zid….šta da se radi. Ima u njoj te neke nadrndanosti i razdražljivosti – ali drži se dobro. Videćemo šta će dalje biti.
Nabacila mi je: “Imaš ti petlju, čoveče. Retko ko može tako da se vidi sa mnom. Cimaju me stalno neki smarači. Uporan si, baš imaš petlju. Ja to cenim. Sa čovekom mogu da se vidim samo kad me baš iscima. I niko da mi parira, već kao nešto se dopisujemo i na kraju ode. Izađi mi na crtu, čoveče!” Tako je otprilike rekla, kolko se sećam. Smejem se u sebi sa nekim zadovoljstvom. Kakvo crno cimanje, ja ne cimam ljude. Ali, priznajem, ovo sa petljom mi je baš nekako prijalo hehe. I tu smo zakačili jednu od mojih omiljenih tema: to žašto su muškarci postali toliko pasivni itd. Ona će na to: “Pa jednostavno su pičke!” Eheheeej, kad bi to bilo tako jednostavno! To nije nikakav odgovor a kamoli neko objašnjenje….
Pričala mi je o kojekakvim svojim manama i sranjima – testirala me. Slušam je sa savršenom mirnoćom. I pita me (sa smehom): “Šta ti tražiš sa poročnom ženom?” Odgovorim (takođe sa osmehom):”Volim problematične žene”. Primila je taj odgovor sa nekim prikrivenim zadovoljstvom i oduševljenjem, videlo se. Naprotiv, nije feministkinja, kaže, prevazišla je tu ideologiju odavno. Odlično. Čak mi je i rekla (sa nekim podjebačkim osmehom) da se bije, tuče sa ljudima, da ima modrice na rukama itd. Stavim jendu njenu šaku u svoju ruku, pogledam je i vidim da uopšte nije u tako lošem stanju. Milujem joj tu šaku. Iskezimo se jedno drugom. Ona ne množe da se načudi i doda:”Jebote, drugar, ti baš imaš petlju. Ti mene ne poznaješ, ne znaš ništa o meni, a muvaš me.” Samo…..zaboravih da je pitam s kim se to bije i zašto (što uopšte nije ni bitno), kao i mnogo toga što joj nisam rekao. To me malo jebe, što sam zamišljen tip i previše budem zauzet razmišljanjem o onome što sagovornik priča pa ne stignem da kažem.
Sve u svemu, jedna sjajna, zanimljiva devojka koja mi se sviđa samo tako. I volim je. BAŠ, BAŠ! I to na neki…svoj način. U krajnjem slučaju, viđaćemo se, družićemo se, što da ne. Nadam se.
Već je vreme da polazimo. Posle sastanka s njom, krenuo sam na prvo plesno veče koje je organizovala moja škola. Ona se oduševila i odlučila da pođe sa mnom. Voli da pleše, volela bi da nauči. Taman da joj pokažem neke korake. Rastali smo se ispred mesta dešavanja i dogovorili da dođe za pola sata - samo da obuje svečanu haljinu, iako sam joj rekao da je opuštenja varijanta pa nije neophodno. Doro, treba razumeti, sangvinica je to (i još kolerična; a možda i suprotno) :)
Upao sam na zabavu. Đuskam sa ostalima i počinjem lepo da se provodim. Posle pola sata mi stiže poruka od nje da ne dolazi zbog problema u kući. Eh….šta da se radi. Biće dana i još ovakvih večeri.
Nego…pitam se: nisi li ti možda ta “nadžena” na koju čekam celog života? Hehe….ne, daleko od toga. Ali, malo tripovanja nije naodmet, neće da škodi. A i u krvi mi je. :)
Ima li kraja muškom mazohizmu???
14.5.2008
Nedavno sam švrljao po nekom online oglasniku i slučajno vidim reklamu za ovaj sajt:
http://www.dominatina.com/srpski/home.htm
posebno obratite pažnju na ispovesti:
http://www.dominatina.com/srpski/ispovesti.htm
Zbogom MLM
14.5.2008
Ah, taj network marketing (mrezni marketing) iliti
multi-level-marketing (MLM)! Ah, koliko sam samo nade
i vere ulagao u to, u tu sjajnu ideju! Oh, ti divni
snovi o velikim parama i boljem zivotu!
U medjuvremenu, dok sam se do pre nekoliko meseci
bavio tim poslovanjem, naucio sam da gledam na stvari
mnogo prakticnije. Sinulo mi je jedno "genijalno" pitanje:
"a zašto bih se ja žrtvovao za tu ideju? Zašto baš to?
Ima li potrebe za tim? Da li je to jedini put?
Shvatio sam da je MLM biznis napravjen za jedan profil
ljudi po uzoru na one koji su ga napravili, što je i
normalno. Pritom mislim na one koji su "rođeni" za prodaju.
Ali, šta ćemo sa onima koji su drugačiji? Nema nikakve
praktične edukacije (ne motivacije, već EDUKACIJE). Ne
postoji šansa da se nauči kako se radi taj biznis. Zar mnogo
tražim? Što tražim obuku kao u svakom drugom biznisu što je
i normalno? Kako bih drukčije radio? Ispada da je potpuino
nebitno u kom si sistemu jer i ako si u nekoj ozbiljnijoj
kompaniji koja dugo posluje, isto nema edukacije vec su
motivacioni govori na malo višem nivou, ali ništa više od
toga. A sponzor ne može da ti pomogne jer ni on ne zna
pošto ni on nije imao praksu. On može samo u nekim tehničkiom
stvarima da te koriguje i to je to.
Dakle, problem nastaje onog trenutka kada se MLM popularizuje
masovno. Kada se poslovna mogucnost koja je u stvari
ograničena na jedan profil ljudi pocne da se plasira svim
ljudima. To je problem samih kompanija odnosno tvoraca MLM-a
sto su prevideli neke stvari u samom startu. I kao njihov
problem neka ga sami resavaju. ili su trebali na vreme da
stvore program edukacije ili da profesionalizuju taj biznis
da mogu da rade samo oni koji ga znaju i obučeni su za to.
Kakva crna motivacija i seminari bre...radionice su prava
stvar!
Drugo: možda najveći problem MLM-a je to što je na lošem
glasu, može da prića ko šta hoće. DA, NA LOŠEM GLASU! O tome
se uporno ćuti u MLM krugovima. Nisam video nijednu oblast,
nijedan pojam u životu koji je na tako lošem glasu, toliko
omražen, kao što je MLM. Strašno. sve pljuvanja i pljuvanja,
po celom internetu a i šire. A gde su kompanije? Da li su
napisale ikada ijedno slovo u korist MLM-a? Podcenili su moć
medija. A šta je sa angažovanjem nevladinih organizacij?
Ništa. Zabole njih za svoj imidž. U tom slučaju zabole i mene
hehe. Što bih ja držao na svojoj grbači istoriju MLM-a i bio
žrtva pogrešnih poteza kompanija u čemu nisam učestvovao.
Čime sam ja to zaslužio? Ma boli me bre! To što su sami
ćlanovi napravili greške i pogrešno radili i to što ima
prevaranata, to je samo vađenje. A zašto kompanije ne vrše
nekakvu kontrolu članova? Zašto ne osnuju društva za borbu
protiv prevaranata i lažnih sistema od kojih bi se ograđivali?
Zašto je to sad postalo normalno da MLM bude na lošem glasu?
Šta je tu normalno? Ja tako ne mogu da radim...
Loš glas nije uopšte mačji kašalj. Negativna energija se širi
jako brzo. Pošto su se gospoda lideri pomirila sa time,
prinuđeni su da ovaj posao rade sve skrivenije i skrivenije,
sa sve većom ćutljivošću, neodavanjem informacija (i u
pozitivnom smislu, zbog predrasuda).....medjutim, tako se
obesmišljava sam biznis i rad! Javljaju se nova glupa pitanja,
nove predrasude, jer su ljudi načuli ko zna šta sve (jer
lažni sistemi i šeme se pojavljuju).....i jednostavno dolazi
do kolapsiranja i potpunog obesmišljavanja te vrste biznisa!
A kamoli da ne govorimo o online mlm-u gde svaka budala može
da pokrene neku svoju šemicu.
Kad već govorimo o sistemina: sistem poslovanja zapravo i ne
postoji, ili je jako slab. Baš zato stalno i ponavljau "sistem,
sistem" kao pokušaj kompenzacije. Sistem do mojega! Ne godvorim
o kompenzacionom planu koji se crta već o načinu rada.
Ne ne, MLM definitivno nije budućnost, nije rešenje...bacio
sam ja MLM-u rukavicu odavno...Više ne verujem u njihovu
lažnu religiju, a ponajmanje želim da radim lutajući u
praznom bez ikakvog znanja i baziram svoj rad isključivo na
veri i nadi. Jedino na čemu sam zahvalan mlm-u je to što
sam shvatio da to nije prava stvar za mene.
Snovi se nisu promenili ali sredstvo jeste hehe.
Nude mi pre neki dan magic-ovci da udjem u wnt club. Kao
"ajde tek je krenulo, na početku smo, sad je vreme, bićemo
u vrhu a svi ostali ispod nas. Sad je šansa" Lepo lepo,
krenula je nova šemica :) Imaju svoj interes i uzeće pare, ne
sumnjam. A ja više tu nemam interes tako da.....zbogom
zbogom.....
Još jedan pljuvač na netu, reći ćete? a ja vam kažem: to je
samo ljubav i ništa više od toga.
Ali...vi ne razumete jel da? Jer vi ste "zaštitnici vašeg
superiornog nezavisnog biznisa" :) eheeheeej. Jer su vas učilii
da gledate samo crno -belo.
zbogom....
zbogom...
Ponedeljak, 12.03.2007. - polusan
24.4.2008
Kad sam legao u krevet, odmah je krenuo san, tačnije u polusnu, zatvorenih očiju, javila mi se ova vizija:
Vidim bika kako gazi po nečemu. Neko blato. Onda vidim jasnije da da gazi po leševima u blatu (zapravo, pravi kašu od njih, kao blato). I gazi ih sa velikim zadovoljstvom i uživanjem. Međutim, svuda okolo je vedro, lepo, zelenilo. Nalazi se u nekom mešovitom području: mešavina livada, brda, u daljini se vide planine. Ima i stena. I provalija. Zatim vidim da to nije običan bik, već neki naročito lep bik, sa konjskim telom. Veoma ponosan na sebe, lepog držanja. Nakon gaženja, on skače i ponovo se dočekuje na neke leševe i pravi kašu od njih. Pa onda isto ponavlja po treži put, i tako stalno ponavlja. Ali, posle vidim kako ga neko gađa, iz puške. Neki lovci, valjda. I gađaju ga baš na polovini njegovog skoka (na sredini, amplitudi), i to svaki put kad skoči. Međutim, on izbegava metke, tačnije, prolaze kroz njega. Lovce on ne vidi (nisam siguran da li je jedan ili ih je više), oni su skriveni. Sada vidim: bik je u dolini (plitkoj), a oni ga gađaju sa visine, skriveni iza žbunja ili stene. Skokovi bika su, inače, potpuno jednaki, isti, pravilnog polukruga. Bik ponekad uhvati zalet pre skoka. Sve se iznova ponavlja, nema kraja...
