Nasa vera
Passover

Nema vise suza..nema vise tuge.Otupela sam..Jos uvek boli ovo secanje sto nosim u sebi ali vise ne placem i ne saosecam! Ko je sa mnom saosecao dok sam uplakana i ocajna odlazila odande?
   Secam se..scucurena u uglu svoje sobe ucim i tresem se! Da li sam se tresla od straha ili je soba podrhtavala od siline udara granata pa sam i ja podrhtavala i poistovecivala se sa zidovima svoje sobe,vise se i ne secam...Secam se samo osecaja i zvuka..avioni,udari,pucnjava! Krv mi se ledila u zilama i znam da sam sa svakim novim udarom sve vise primicala glavu knjizi,bezuspesno pokusavajuci da pohvatam niti i sustinu onoga sto sam citala! Ispit se blizi...Koja budala jos uci u situaciji kao sto je ova? Samo ja..luda glava ili zelja da pobegnem u neki drugi svet,lepsi,idilicniji,mirniji...Istorija umetnosti..jos samo jedan,jos samo taj..i kraj. Da li je? nesto se zavrsava a nesto tek pocinje.Agonija..da,da...agonija..
  Prolaze dani..Druzim se sa njom sve vise! Postale smo najbolje drugarice..ja i moja agonija! Mama place...Kaze,odlazi nam vojska..ko ce nas sad cuvati? Ne boji se za sebe...ili se boji..Koji normalan covek ne bi mogao da oseca strah u ovo trenutku? Takav se jos nije rodio..ili je neki fanatik ili je masina,programirana i istrenirana...
  Vojska je otisla i siptari se polako vracaju. Sve ih je vise i vise. Nas sve manje! Sedam u autobus za Pristinu jer je dosao dan ispita. Gledam kroz prozor i place mi se...Ne poznajem ljude..Zadovoljno se smeskaju,rukuju i ljube..Polako ali sigurno nicu crvene zastave..U autobusu svi cute.Oseca se neka jeziva napetost i neizvesnost...neka zebnja,strah. Sta ce sada biti?
  Silazim iz autobusa..O Boze,da sam mogla tako bi zviznula po faci neke persone sto su me podlo gledale i zadovoljno se smeskale,sepureci se i podsmevajuci se mom ocaju! Da,setali su gradom kao da je ceo svet njihov.Licili su mi na zute mrave...gde li im je matica da je smlatim pa da pocrkaju! Oprosti mi Boze,ali to osecanje prezira bilo je jace od mene! I nije me napustilo..ne,samo sam ga potisnula,da bih mogla da zivim,disem...
 Profesor se naravno nije pojavio! Ne krivim ga! Uplasio se covek..Ko ne bi? Ta napetost u vazduhu,taj osecaj da ste ziva meta i da vas,svo vreme dok hodate,drze na nisanu..taj osecaj ne zelim nikome i nikada!
  Tuzna i ocajna vracam se kuci.Opet gledam kroz prozor.Ljudi se uzurbano pakuju.Ostavljaju svoja ognjista.Spasavaju glave...spasavaju decu..Oni stari i nemocni nece..Kazu,ovde su nasa srca i ako umre Kosovo i mi cemomo sa njim! Divim se njihovoj hrabrosti ali ih i razumem. Tesko je to...tu rodjen,tu ziveo,za drugo ne znas, za drugo nemas snage..Kako da krenes iz pocetka kad si dosao do kraja? I svi smo se nekako nadali da ce sve biti dobro. Ziveli smo i ranije u zajednici..valjda cemo moci opet!
 Ali,nismo...Bilo je nemoguce...Do guse u krvi,nepravdi i mrznji niko od nas vise nije bio isti!
 Ali to je neka druga prica...mozda cu je ispricati..ako budem mogla...