26/3/2008 - AUTO-STOP
Pomenuo sam u priči Nato Džemper moju sklonost ka blefu. Nisam ja neki naročiti svakodnevni blefer, ali kad mi dođe prosto ne mogu da odolim. Obično on posluži za neku odbranu , kao u priči o džemperu ali ponekad bude šale radi iz čista mira, tek da razbijem monotoniju. Valjda onaj bleferski đavolčić u meni proradi, pa popustim.
Ovoga puta opet je bio policajac žrtva moje šale. Na kraju smo zalili pićem. Elem, tog subotnjeg, letnjeg jutra odem na brzaka do Beograda nekim sitnim poslom. Brže otud nego tamo, žurim kući , pripekla žega. Na rampi na Bubanj potoku stopiraju me dva policajca. Pošli kući na vikend, vidim nemaju oružije i opremu. Saobraćajac, visok, mršav sa nekim prekratkim pantalonama, podsetio me na Šurdu iz serije Vruć vetar, priđe mom otvorenom prozoru pa reče:
-Zemljak, jel može do Lapova, sklopljenih dlanova u znak molbe.
Bi mi simpatičan i rekoh :
-Upadaj!
-A jel može i kolega, pa pokaza na krupnog "specijalca" iz interventne.
-Ma može što ne bi moglo!
"Specijalac" sede pozadi a saobraćajac "Šurda" moj junak priče, napred. Pogledam u retrovizor seo kolega na sred sedišta i raširio ruke po naslonima. Napunio mi retovizor glavom i složio neku dobroćudnu facu, valjda srećan zbog fraj vožnje.
Kretosmo i ja onako naivno iz navike rekoh suvozaču "Shurdi":
-Nisi se vezao.
-Vozi, reče mi uz onaj pokazivački pravac rukom.
Ma šta si ti to bolji od mene pomislim i onda mi proradi onaj đavolak pa reko’
-Molim te veži se.
-Ko jel ja?, pa se šeretski nasmeja.
-TI, TI!
-Ma samo vozi i uživaj!
A ja desni žmigavac i u zaustavnu traku. Pogledam kolegu od pozadi ljubopitljivi pogled, to me okuraži pa mrtav ozbiljan
-Ili se veži ili pređi pozadi kod kolege.
-Aaa, ja se pozadi nikada ne vozim, to nema šanse.
-Onda izađi iz vozila, idem ja na sve ili ništa.
-Ti to ozbiljno?
-Najozbiljnije, odlučno ja i pogledam u retrovizor, kolega se već smijulji.
-Pa dobro, evo skini i ti pojas.
-Neka hvala, reko', ja poštujem zakon o saobraćaju.
-Jbt zakon, reče on i zakopča pojas.
Krenem ja, već u petoj, kad čovek poče monolog:
-E da mi je neko prič'o šta će da mi se desi,…pa da sam znao ne bi ti uš’o u kola da mi platiš,…a taman sam se poradovao kad si nas primio, neće niko da stane, pola sata stopiram,…ma neće bre niko da nas pogleda ko smrdljiv sir….i ja taman pomislim eno dobar čovek, kad on, veži pojas. Pa ja se bre u službenim kolima ne vezujem, smanjio mi komandir platu deset posto!
-Pa šta je tako strašno sto si se vezao?
-Šta je strašno? Šta je strašno?? Pa kada u ponedeljak, ovaj od pozadi, bude svima ispričao šta si mi uradio, pa bolje da se ne vraćam na pos'o. Jbt, ima da me zjb nedelju dana.
Ja ne mogoh više da trpim, pa kada sam počeo da se smejem, ja nisam mogao da se zaustavim dok mi suze nisu pošle na oči. A kolega od pozadi, hoće čovek da umre od smeha, presamitio se i lupka me po ramenu:
-Imaš piće od mene!
-Pa dobro bre, jel ste vas dvojica mene našli da jbt!?
-Šala, reko ja, nemoj da se ljutiš, tako si mi naiš’o ko kec na deset. Izvini evo imaš piće od mene.
-Ne, ne, ja častim, javlja se ovaj od pozadi.
-Važi, rekoh i okrenusmo priču na druge teme. Posle desetak minuta kaže meni "Šurda"
-Jeli bre šefe, jel može ovaj tvoj krš brže?
-Što, jel žuriš negde?
-Ma jok, nego ako može, piči bre brže, šta ga gnjaviš!
-Ograničenje 120, šta ću, može makina al' zakon, propisi, ja to poštujem!
-Ma opet on zakon, ma teraj burazeru, ja te pustam.
-Ma ne možeš ti da me pustiš kad ja neću da vozim brže.
-Dobro ako si rešio!
Nije prošlo minut kad će on meni:
-Što ga ne potera brže, na licu mesta bi ti pis’o kaznu.
-Da mi vratiš za pojas a?
-Aha i smeje se.
Utom stigosmo na Lozovičku česmu i svratimo na piće.
Pripekla vrućina, naručili oni pivo pa me "Šurda nagovara da uzmem i ja.
-Kako možeš kafu po ovoj vrućini, uzmi bre pivo i ti pa popi sa "ljudima"! Piješ tu kafu ko "žensko"!
-Ti bi baš da mi pišeš kaznu na sred puta?
-Aha, al ne mogu da te prevarim nikako, stalno znaš za jadac. Opasan si, ko te ne zna skupo bi te platio.
-Nemoj da odem sad i da vas ostavim ovde na pola puta.
-Nemoj burazeru ko Boga te molim evo neću više, evo ti moja vizit karta ( opa i panduri imaju vizit karte ) ako nekad nesto zabrljaš, zovi pomoći ću ti.
-Neka fala, nadam se da mi neće trebati a i ako zabrljam sam ću da se povadim, ništa se ti ne brini za mene.
Tako smo se sprijateljili na tom putu a ja kada izađoše u Lapovu pomislim:
-E da mi je neko prič’o da ću da se sprijateljim s’ pandurima reko bi mu “Ala lažeš”!
| 
