24/3/2008 - NATO DŽEMPER
Zahladnelo ovih dana, pa reko' da obučem džemper. Izaberem jedini koji mi ostao, svi ostali su se skupili posle pranja u veš mašini. Samo ostao i preživeo, imam ga već devet godina, vojni džemper nemačke nato vojske. Kupio sam ga u second hand-u.
Obožavam ga, udoban, topao, neuništiv, lep. Ima platnena ojačanja na ramenima i epolete sa čičkom za činove. I na oba ramena našivene aplikacije nemačke zastave.
Putovao sam oktobra 1999. na relaciji Lazarevac-Aranđelovac. Pred Aranđelovcom u selu Bukovik, zaustavlja me patrola saobraćajne policije. Stanem, otvorim prozor, čekam da kažu prvi šta hoće.
-Rutinska kontrola, saobraćajnu, vozačku molim, obraća mi se službeno, zvanično, posle pozdrava desna ruka uz slepoočnicu, brkati grmalj.
-Izvolite.
-Hvala.
Pomno me posmatra dok pregleda vozačku, obilazi oko vozila dok pregleda saobraćajnu.
-Ajmo, žmigavci, ajmo stopovi. Imate li svu prateću opremu? Klimam glavom.
-U redu je, vraća mi saobraćajnu i vozačku, već se okreće od mene i maše lagano rukom da idem, kad se naglo okrete ka meni i reče:
-Izađi iz vozila.
Vidim da nešto debelo ne valja čim više ne persira, pa polako izlazim i tek sada po prvi put kažem, namerno i ja ne persiram:
-Izvoli.
Stoji ispred mene stavio ruke iza leđa i upiljio u zastavice na mom džemperu.
-Ti si neki vojnik, upita.
-Ne.
-Kakav je to džemper?
-Nato vojni nemački.
-Ti to volis nato?
-Volim džemper.
-Pitam za nato!
-Kažem džemper.
-Ti se to mangupiraš?
-Ko se ovde mangupira?
Kad me sad nije udario, pomislim, nije toliko opasan.
-Kako te nije sramota da nosiš to nato đubre na sebi?
-Zašto treba da me bude sramota?
-Gde si bio za vreme bombardovanja, možda u Nemačkoj?
-Možda nisam bio u Nemačkoj, možda sam bio ovde.
-Gde ovde?
-Ovde negde u blizini gde smo zarobljavali agresore i možda je ovo ratni trofej?
-Da nemaš možda i oružje?
-Možda ga nemam a možda sam ga vratio.
-To je ispravno, ajde vozi dalje i nemoj više da se mangupiraš, ratni trofeji se drže u ormaru.
-Hvala na savetu.
Pozdravim, po vojnički, on odpozdravi i uđem u auto. Palim motor, levi žmigavac, pogled u retrovizor, on mi maše sa značenjem nema nikog, vozi, ja krećem i dobacim kroz prozor:
-Moze da kaže šta ko hoće pobedili smo ih.
-Jeb.. smo im maj..odgovori on, osmehnu se i mahnu mi. Vozim dalje, palim cigaru, tresu mi se ruke od adrenalina i kažem sebi:
Bleferu stari opet si se izvukao, kad budeš pao neka budala će da te bije.
Onda ide drugi deo priče, za koji će te reći e sada stvarno lažeš, samo kod tebe se događaju neverovatne stvari tipa nećete verovati.
Nećete verovati, godinu dana kasnije, sve je isto, samo sam sa porodicom, brka policajac ima radar i ja sam prekoračio brzinu celih pet kilometara na sat. Zaustavlja me, naravno ne prepoznaje, čak ni džemper, saopštava mi da sam prekoračio brzinu ali neće da naplati!
-Ovo častim, pobedili smo Miloševića, kaže on, stižu nova demokratska vremena. Ja insistiram da platim.
-Neka, kupite malom čokoladu.
Sa osmehom na licu pozdravlja i maše da nastavim vožnju.
-Ništa mi nije jasno, šta se ovo desilo, pita žena a sin viče:
-Od trista grama milku.
| 
