22/3/2008 - Kikiriki, lizalice
Divno letnje popodne na plaži crnogorskog primorja. I mestašce i plaža odlični, bez gužve, bez smeća, more čisto. Vikend je bio loš. Ne samo taj, već svi.
Zašto? Silazili su (i verovatno i dalje silaze) vikendom do mora Crnogorci irvasi kako su ih zvali primorci.
Da se plaknu i opuste kako su govorili irvasi. Verovatno nijesu imali kad, mnogo se radi, nema odmora, ko u Japanu, pa sidju vikendom na dva dana. Još su se žalili da jadni moraju da noće u autu, jer nijesu primorci htijeli da im izdaju sobu za jednu noć. A, avetinje primorske. I tako tog nedijeljnog popodneva zauzeše mijesto pored nas, jedna četvoročlana porodica irvasa. Na početku nijesam obraćao pažnju, dok otac porodice ne prozbori ženetini:
-Viđu jadna kolika se gužva na ovo naše more napravila, nema čoek đe dupe da smijesti od ovijeh ovoliki turista. Navalili ka da je sve džabe.
-A vala i nije mnogo skupo odgovori ona. On samo klimaše glavom, ništa ne reče već merači Winston 100S i milo pogleda ka sinčiću od nekih, računam pošto po pijesku nesigurno hoda, petnaestak mjeseci. Ženetina prilegla na bok, jednom rukom podbočila glavu, druga ruka na boku, i vidim i ona zapandrčila cigaru, pa balavi je i mrlja nekim nekvalitetnim roze karminom. Ne pomera se, samo gleda nekim praznim pogledom u more. Neodoljivo me podsećala na kravu kad prilegne na bok pa preživa prepodnevnu pašu.Četvri član porodice je mila devojčica svojih dvanaest, trinaest godina. Tople oči kao u srne, duga kosa uredno svezana u rep u nekom odrcanom kupaćem kostimu, neodređene boje. Za razliku od roditelja i bratića, bez nakita je. Na njima kajle od onog žutog, više bakarnog nego zlatnog zlata, i oko vrata i oko ruke. Imala je ženetina i nekakvo nakaradno prstenje, a muž četvrtastu prstenčinu sa crnim kamenom.
-Tato, mogu li u vodu upita devojčica.
-Neka, neka, odgovori joj otac.
-Mama, mogu li.
-Čula si šta ti otac govori, reče joj majka da je nepogleda. U tom usta otac, uze sina pa š njim uvodu. Iskoristila je devojčica pa uđe i ona. Otac se brčkao sa sinom, glupirao, gugutao, na ćerku nije obraćao pažnju dok je dovikivala:
-Tato, vidi kako plivam, a majka je mužu i sinu dobacivala:
-Ko je to uvodu, ma ko se meni skvasio, ma ko je to plivač. Mašala! Kada su izašli iz vode, otac pruži sina ćerki, pa kad se obrisa onim peskavim peškirom on joj zapovedi da obriše i malog. Ona nije imala peškir i drhturila je, onako na povetarcu stoički podnoseći. Zlatni zraci zalazeceg sunca uspavaše majku i oca, pa im oboma lagani sanak zaklopi oči, a mali beše živahan i sestra ga s' mukom zabavljaše da ne probudi oca i mater. Odjednom otrže se mali, zatrča prema vodi i upade u nju. Talasić ga pljusnu preko glave pa se on iz sveg glasa zaplaka, našta se trgoše otac i majka pa uglas izgrdiše ono dete. Bi mi toliko žao one devojčice da sam se jedva suzdržao da ne krenem da je branim.
Pa rekoh u sebi, od koga i kako da je branim.
-Oćemo li na piće, reče otac, uze malog pa ga ponese na ramenima, visoko da svi vide njegovog sina. Išao je sa detetom na vratu kao sa lovorikama, kroz onu prepunu plažu ne obraćajući pažnju gazi li koga ili šta. Zapucao čovek pravac ka restorančiću na plaži pa ni levo ni desno, samo pravo, kao da nosi princa i viče, rajo sklanjaj se ide mali princ, moj sin. Žena posle dužeg vremena usta, pa od očigledno utnrule noge gegajući se polako za mužem, ponela mu cigare koje on sigurno nije zaboravio slučajno. Ćerki je naredila da ostane i čuva mesto i stvari: jedan dronjavi peškir, jedan izdrcani prljavi ceger i musavu staru bebeću torbicu. Bi mi nešto tužno i žao te devojčice ćerke a pastorke, jer nije je majka volela od kad se rodila. Zbog nje je godinama bila omalovažavana od muža i svekrve, da ne može da rodi muško, zbog nje joj se muž opijao i varao je sa najgorim prostitutkama da bi umirio tugu što nema sina i zbog nje je kad se kući pijan uveče vrati prezrivo gledao i ako bi ga i pogledala šamare delio. Ali sada kad je mater konačno rodila sina skinula sa sebe taj teški teret žene crnogorca irvasa i bila konačno darivana tim teško dostižnim kajlama od bakarzlata.
A devojčica osta sama, tužna, žedna, odvojena od tog sitnog letnjeg zadovoljstva, sedenja u restoranu sa mamom, tatom i bratom. Doći će i njen dan za deset-petnaest godina kada bude rodila muško, imaće i ona ogrlicu i narukvicu i ići ce za mužem ka restoranu na plaži. Ako bude imala ćerku, nadam se da će se setiti sebe pa će je povesti sa sobom.
-Kikiriki, lizalice, kikiriki, lizalice, odzvanjalo je kroz plažu, zadnji krug je pravio prodavac kikirikija i lizalica.
|
