22/3/2008 - ne jede se sve što leti
Čika Baneta Markovića sam upoznao preko automobila, vw 1200, popularne Bube.Tada je već bio panzionisani šofer. Karijeru je započeo zapravo kao automehaničar, posle zanata, u posleratnoj Jugoslaviji, i majstorski ispit položio na fordu * osmaku* , kako je on polako pričao, pa je za njega motor vw 1200, bio mačiji kašalj.
-Ma znam ga u prste, to je prosto ko pasulj.
Čika Bane je izgledao kao deda mraz bez brade, samo brkovi. Krupan, ogroman trbuh, rumenih obraza, bele kose i negovanih isto belih brkova. Naravno, smejuljio se kao deda, i bio je deda, četvoro unučadi, od sina i ćerke. Njih je uredno viđao i tako to, ali posle burnog života iz mladosti, dok je gradio karijeru, šofera autobusa, kamiona, hladnjača, šlepera, po drumovima, Jugoslavije i Evrope, nije mašio ni kafane i obavezne prilepke kafanske, pevaljke, peo se po stolovima, ludovao i zahvaljujući tome, živeo skromno, sa ženom u jednosobnom stanu i vozio vrlo retku bubu iz 59.
-Što će meni više, ovako mi baš lepo.
I znao je da uživa život penzionerski, sa starim društvom, na po jednu u bifeu *Sarajevo*, sve polako, bez žurbe, po hleb i mleko. Rado se družio sa pasioniranim ljubiteljima buba, jer bubu ili voziš i voliš ili ne voliš i ne voziš. Nema sve mi jedno, buba ili kec.Ja sam u to vreme bio jedan od bubista, pa sam preko drugih doš'o do čika Baneta, i tako se sprijateljismo i zavolesmo do kraja njegovog života. On je jedan od onih ljudi koji su mi se uvukli pod kožu, svojom dobrotom i otišli zauvek, na neko drugo mesto, gde odsedaju dobre duše.
I tako, tada, još je bio *dobrodržeći* za popravke buba, popravljao ih po trotoarima, parkinzima, dvorištima, šlepao pokvarene ili odlazio na lice mesta sa alatom i na putu, gde se zadesila buba kad je stala, popravljao, krpio, kako je znao i umeo. Nikoga nije odbio, ni leti ni zimi po najvećem snegu..
Jedan od bubista beše i Rajko Trnavac koji je živeo na periferiji grada, imao veliko dvorište, i sam počeo da se bavi mehanikom iako je bio po struci metalostrugar, pa Bane jednog dana pređe kod njega u dvorište sa alatom i to mesto posta njihova *radionica*. Rajko je bio prilično *brljiv* kako je Bane znao da kaže, brzao je kod procene kvara, nije tada bilo *dijagnostike* i često se Rajko upustao u nešto u šta nije bio siguran da zna da popravi, pa je Bane vadio *fleke*.
-Ee, moj Rajko, * NE JEDE SE SVE ŠTO LETI*, govorio mu je čika Bane. Rajko to nikada nije ukapirao, a ja se oduševih sa novom mudrošću, prihvatim to pa i sam po nekada koristim tu umotvorinu. Ima nešto u tih par reči, intriganto, lagano a snažno.
Rajko je inače sam sa sobom bio u nekoj nesuglasici, stalno je upadao u neprilike, ljubavne, komšijske, novčane, vremenske, misteriozno na par dana nestajao i pojavljivao se. Vraćao se sa *genijalnim* idejama i kombinacijama:
-Našo sam kombi, očuvan, dobre gume, nov akumulator, tapacirung i nebo skoro rađeni, oće čovek da se menjamo, ja njemu bubu on meni kombi i sto maraka.
Čika Bane ga gleda smaška se, suče brkove i kaže:
-Tu se nešto ne uklapa, tu neko nema računicu, šta nam nisi rek'o?
-Pa.., kombi nema motor, izvađen, ostavljen kod nekog majstora, pa sad valjda ovaj sa kombijem njemu nešto ostao dužan, a ovaj mu ne da motor...
-Eh, he,he, dobar ti kombi, ima samo jednu konjsku snagu, tebe, Rajko, Rajko, ne jede se sve što leti. Odmahne rukom, onako, samo dlanom na dole, i okrene se započetom poslu.
Jednom prilikom, pomažem ja čika Banetu, on menja ulje na mojoj bubi, ja dodajem alat, Rajko pre dva sata otiš'o u grad da kupi lebac i novine, ko zna gde se zagubio, a u komšijskom dvorištu svađa.
-Ala *sikće* kaže Bane.
-Molim?
On onako tišim glasom kao da nas niko ne čije, ponovi
-Kažem ala sikće ova zmijurina.
-Ne razumem šta mi pričaš.
On ustane, prihvati me za lakat, pa povede sa sobom u kraj dvorišta odakle se lepo vidi komšijsko, a da oni nas ne vide i da ne izgleda kao da ih špijuniramo.
- Odi ovamo da ti nešto pokažem. Pa opet šapatom:
-Vidiš onu komšinicu, pa pokaže kažiprstom, na jednu mršavu ženu koja se žučno prepire sa drugom starijom
-Ona jede leba, leba jede nju*. Takvih se pazi u životu. Pazi dobro šta ti kaže tvoj čika Bane.
Kasnije sam se često prisećao čika Baneta kad ugledam neku osobu, bilo žensku, bilo mušku, u kojoj sam prepoznavao osobine Rajkove komšinice, ljutita, džangrizava, nezadovoljna, mršava, spečena, obično šiljatog nosa, nadurena, pa za sebe i u sećanje na čika Baneta poluglasno šaputao *ona jede leba, leba jede nju*
|
