22/2/2008 - Opanak, šajkača, gunj i unuk izdajica
Od oko 1450. do oko 1700. tj. do Arsenija Čarnojevica po današnjoj Šumadiji manje više, nije se živelo. Možda su hrabri prolazili ali nije se niko zadržavao.
I tako porastoše stoletni hrastovi raznih sorti. Lužnjak,Cer...ne znam dalje. I zamislite taj narod koji je u zbegovima dolazio u tu srpsku džunglu, punu divljih životinja, uz put im je stoka verovatno lipsavala, oni su se razboljevali, umirali, ostavljali kosti pored puta i iz izgrađenih kuca i obradjenih imanja, dolazili u šumu, sa verovatno nešto malo alatljika koje su mogli da ponesu sa sobom. Ja iz mog ugla Šumadinca sa poreklom od tri stotine godina mislim i tvrdim da su oni bili veci pioniri od onih nabedjenih americkihi i VRLO SAM PONOSAN NA NJIH I SEBE ŠTO SAM NJIHOV POTOMAK.
Krčili su šume, pravili njive, kuće , puteve, kopali bunare, vrlo duboke, jer Bog Šumadiju nije baš nešto nagradio po tom pitanju a i sa rekama smo slabi i bili su uporni pa su se rado radjali. Sada to nije slučaj ali nekada...
Ma volim bre i opanak i vunene čarape i gunj i šajkacu i brič pantalone i sukneno platno i blato i vrzine i vrapce i plotove i svinje i ovce i šljive i šljivovicu i seljake pa nek nevaljaju. A što ih bije glas da su i ovakvi i onakvi? Pa muka ih bre naterala, prvo turci, pa Karadjordje, pa Obrenovici, pa Karadjordjevici, pa nemci, pa tito, pa partija, pa ...Pa kako ljudi moji da se ne dovija seljak, da preživi kad stotine godina neko ti se penje na grbaču i nešto stalno hoće od tebe a ti stalno u blatu, šiba te vetar, bije te Sunce, ubi te kiša, pokosi grad, svi viču daj, niko bre da kaže naj. Samo ih bre onaj Zaharije Trnavčević uvažava. I nema više tog gunja, opanka, šajkace, samo suveniri ostali o obliku nekog starca koga vidite po nekad zalutalog u vašem gradu. Doš’o da plati porez.
Od tih istih seljaka, unuci, vidim nekada na putu, voze naročito noću neosvetljene traktore, a na blatobranu sedi deda, onako jesenje vreme, već počelo prohladno, rominja kišica, duva na traktoru, iza njih prikolica puna šaše ili drva, meni u kolima toplo, deda se zakmetio na blatobranu, najeo se slanine, belog luka i napio vina i rakije, zametno šajkacu, na njemu vunene čarape, čojane pantalone i ovča bunda. A unuk? Smrzo se ko p. A što? Pa na glavi mu izlizani pamučni kačketić “nike”, na nogama plastične “starke” a ispod neke tanke čarapice, ima duks, vidi se neka izbledela američka slika ispod razdrljene, zbog pokvarenog rajsfešlusa, jaknice-trenerkice, valjda je i ona plastična, bar meni tako izgleda. Doručkovao kečap i majonez, pa burgija mu po stomaku sav se usukao. E unuk, unuk, mislim se ja kako si bre slep kod očiju, pa ne vidiš dedu, ili te možda sramota da nisi u trendu. Nećeš se leba najesti ako tako nastaviš, izdajico dedinog roda. Ja živim u gradu, al’ ako nekada zaginem u selu kao povratnik, obavezno prvo vunene čarape, šajkaca i gunj. Slanina i beli luk se podrazumeva. I čvarci i rakija i vino i suvo meso i jagnjetina i prasetina, obavezno vruća , da ne nabrajam dalje. Mislim dobar je i pasulj čorbast sa suvim rebrima. Ma neću bre više da vas gnjavim sa seljacima vi ste bre svi sajber. Laku noć.
|
