anagama "za sada bez dobrog naslova"

11/2/2008 - Deda Velimir

Deda Velimir

Verovatno da su mnogi pomislili da drugog dedu i nemam jer ga ne pominjem ili je kakva nebitna, nevažna ličnost. Nažalost on i ja nismo imali sreće da se družimo i volimo koliko drugi Deda Radisav, svima znan. Moj drugi deda Velimir, takođe čumićanac, stamen i dobar, umro je kada sam imao devet godina i pred kraj svoga života bio je tužni starac koga pamtim kako sedi na krajputašu preko puta groblja na kome je ubrzo sahranjen i čeka od ranog nedeljnog jutra da se mi pojavimo. Izgledao mi je kao da ga boli duša. Ne znam zašto, valjda je bio takve prirode, seljačke, namučene, istrošene, ubijene od života. Govorili su da mnogo pije ali ja mislim da nije pio ništa više od drugih, samo je slabo podnosio. Sećam se da ga je hvatala teška tuga već posle druge čaše i da su mu oči bile pune suza. Tajna je ostao za mene, sve drugo su samo predpostavke. Od tri sina koliko ih je imao, moj otac mu se našao uvek, kao srednji, kao neko ko ga je poštovao do kraja uz podršku moje majke. Stariji je bio nesretni emigrant od '44. i tek posle trideset godina sreli su se prvi put. Teško je sina prvenca ne videti trideset godina. Mlađi je uvek živeo neki svoj sebični život. Pričao mi je otac, kada je deda bio ratni zarobljenik on mu je od svoje šegrtske plate kupovao cigarete na crnoj berzi i slao mu da ih on menja za hleb. Težak je to život bio, valjda otud suze u staračkim očima. Neka mu je laka zemlja.

Pošalji komentar!

11/2/2008 - 09:45

Poslao/la portos

Steta je sto ga nisi upoznao bolje, siguran sam da bi onda i o njemu mogao dosta lepih prica da nam ispricas.

Permanent Link

11/2/2008 - 10:13

Poslao/la drvo

Глупа констатација, плитка,
али не реагују сви на исти начин.
Некоме, као твом деди,
зарила се туга и није је могао ишчупати.
После му је дошла главе.

Permanent Link

11/2/2008 - 10:22

Poslao/la portos

drvo, koja je konstantacija glupa i plitka?

Permanent Link

11/2/2008 - 10:33

Poslao/la drvo

Па моја, ово што кажем да не реагују сви на исти начин,
као да сам изрекла неку велику мудрост, а нисам :)

Permanent Link

11/2/2008 - 10:37

Poslao/la portos

To je samo tacna konstatacija, to sto je svima (vecini bar) poznata, ne cini je ni glupom ni plitkom.
A ko od nas moze znati sta je zaista bilo sa njegovim dedom i sta mu je doslo glave ?
Ni anagama nije bio u prilici da ga upozna bolje, a ni mi nemamo dovoljno informacija da to procenimo. :)

Permanent Link

11/2/2008 - 10:52

Poslao/la дрво

Одлично ми је што си прокоментарисао,
тако како јеси, мој коментар.
Писац текста свакако није био површан.
Очито је да не можеш много знати о човеку,
танане су нити душе,
зато их је лако покидати.

Permanent Link

11/2/2008 - 10:53

Poslao/la spes

Verovatno ga i jeste bolela duša, deca to uvek tačno zapaze...

Permanent Link

11/2/2008 - 11:24

Poslao/la Fridochka

eh, podseti me ova pricha na mnogo toga... recimo, secam se jedne zimske vecheri, mislim da sam se vracala iz shkole, padao je prvi sneg.. kao shto to obichno i biva - skoro nikoga nije bilo na ulicama, tek poneko ko bash mora da ide nekud.. a ispred jedne prodavnice, bash blizu moje kuce, sedeo je jedan deda s dugom bradom, rekla bih beskucnik, koji nigde nikog na svetu nema.. sedeo je i pio pivo - uzivao u jedinom preostalom zivotnom zadovoljstvu.. gledao je neku u daljinu dok mu je sneg padao po dugoj, dugoj bradi... bio je tako sam.. samo sam proshla dalje - zurila sam kuci, ali... ne znam.. tu sliku, mislim, nikad necu zaboraviti... a i mislim da cu jednom i o njemu napisati prichu..
onda recimo druga slika - putujem i Beograda.. vec dugo nisam bila kuci i sa radoshcu gledam slike koje promichu pored autobuskog prozora - svega zeljna.. a onda, u jednom selu blizu mog grada, tuzna slika - ispred stare kuce, zapushtenog dvorishta i neke zelene ograde, na maloj klupi sedi deda - tako saaam i usamljen, tuznog pogleda.. ostao bez zene, deca ko zna gde po belom svetu, a nekad vesela kuca sa cvetnjakom ispod prozora ostala bez cheljadi.. nakon toga sam svaki sledeci put, kada sam prolazila tuda gledala put tog dvorishta, kuce, klupe, ali ga nisam vishe videla...
i eto, pobudio si mi tuzne uspomene.. a pricha je kratka, ali lepa veoma.. :)
izvini na duzem komentaru, ali nisam odolela..

Permanent Link

11/2/2008 - 11:35

Poslao/la hogarsm

Kad neko takav, kao što je opisani deda Velimir, ode, njegova osećanja ostaju nepoznanica za potomstvo. Sve može biti samo nagadjanje, ali su neke istine očigledne i bolne.
Tužan život, još tužnija starost... ovo je kratka, al’ potresna priča, niti šta dodati, ni šta oduzeti. To je to, anagama, prijatelju... ti si se i njemu – odužio.

Permanent Link

11/2/2008 - 12:52

Poslao/la Tomislav

Ето, Анагама запали овде свећу своме деди Велимиру и она ће горети много, много дуже него да је запалио у цркви.

Permanent Link

11/2/2008 - 14:01

Poslao/la bejb

ja vragolan i moj deda.. :)

znash, neke ljude je bolje pamtiti po onome malo shto si upoznao ili shto su ti isprichali, nego da si ih celog zivota znao.. mada, ne mora da znachi..

Permanent Link

11/2/2008 - 14:45

Poslao/la kojak

(ne znam zašto mi se čini da sam ovo već čitao i komentariso?)
Ali pošto je priča izvrsna evo me da kažem da je i meni naravno zapalo za oko staračko tužno lice kod nekih starina čije bore govore o životu mnooogo više nego što mi možemo i da pojmimo...
Naročite, posebne bore, koje poneko ume i da pročita, a tek kada pogledamo te oči (tada u mladosti mi to nije bilo baš jasno), vidi se u njima spoznaja o životu i nekako izgledaju kao pomirenje sa prolaznošću i ona tiha patnja, jer im je želja za životom jaka i nemerljiva...
Neko ovde pomenu, a i ja se slažem, da su to obično jako inteligentni ljudi zlehude sreće u životu..
Umeju tako da nas gledaju i prosto upijaju svaki pokret, a u selu iz koga vodim poreklo to zovu "žeeeljanje"...to kada ljudi tako sa nekom čudnom setom i čežnjom (obično pred smrt) idu okolo i gledaju svoje bližnje, prijatelje, imanje ili prirodu...lepo si deda Velimiru zapalio sveću zbilja..

Izmenio kojak dana 11/2/2008 u 14:46

Permanent Link

11/2/2008 - 17:03

Poslao/la anagama

Hvala svima na komentarima. Podelili ste ovu priču samnom i drago mi je zbog toga jer sve priče vama poklanjam na čitanje.
I drago mi je kada nekoga taknu, kao recimo # Fridochku ili je se sete kao recimo # Kojak ili je po drugi put komentarišu kao recimo # Spes i # Hogar.
Šta da kažem, bez reči sam kada je recimo # Tomislav rekao da i ovde zapalim sveću. Da, sveća nije samo da osvetli put u tami već i sećanje na nekoga, voljenog i neprežaljenog. # Portos,
# Drvo, # Bejb, hvala prijatelji, dođite opet i recite mi uvek a naročito kada grešim.
Sve vas volim i pozdravljam! Ajd, uzdravlju!

Permanent Link

<- Prethodna strana :: Sledeća strana ->