3/2/2008 - Odmor, plata i regres
Sedeli smo u letnjoj kujni, zemljanog poda, koja beše smeštena pod tremom, zagaravljenih rogova, uz koš, sa malo pšenice i još manje kukuruza, koga smo upravo ručno krunili, kada se ču kapija. Do novog kukuruza imalo je da se čeka još tri meseca a starog ostalo koliko da kokoške u donjem dvorištu, pojedu još nešto osim onoga što izčeprkaju iz zemlje.
Ujna Dara, prži uštipke bez jaja na nekom prastarom šporetu, a u njemu slabašna letnja vatrica, od ostataka sa drvljanika.
Brat Milovan, stariji od mene tri godine, potrča do kapije u susret ocu, ujka Jovanu, a njegova sestra Milica, povika, tatice.
- Evo, jedva uhvati autobus u pola četri, -zadihan ujak poče da nam priča, -od danas sam na odmoru dvaesdva dana, primio sam i platu i regres, kako ste vi šta radite.
- Tatice, primio si platu, jesi li mi kupio bonbone?
-Nisam ćero, nemam para, sve sam ostavio na štednju, kupiću ti kad sledeći put primim platu.
Neću nikada, ali nikada da zaboravim, tu tugu male Milice, koja je za pet godina života, ko zna koliko puta čula to isto obećanje i te suze koje su vrcale iz očiju.
- Šta ima da se pojede, gladan sam pita Jova Daru. Milovan čvrsto zagrli Milicu, privi je uz sebe u poče da teši. Meni je sve to toliko bilo mučno da sam odmah otišao kući.
Trideset godina kasnije, bio sam u poseti kod Milovana. Nemam rođenog brata ali imam njega. Retko se viđamo ali vreme između nas nikada nije stalo i napravilo one hladne distance koje zna da napravi. Bili su tu i ujak i ujna u svom delu kuće i kada sam krenuo , Jova me prosto na silu uvede kod sebe na kafu.
-Nećeš , -kaže-, nikada da svratiš kod mene.
- Hoću, evo sada, ujna, stavi kafu, sipaj jednu rakijcu, mogu li da zapalim cigaru.
-Ma može, sve može, tako te volim, kad hoćeš sa nama penzionerima da posediš, svi su nas zaboravili, kad čovek ostari niko ga ne šljivi nizašta, nikome ne treba. Ja dođem preko zime u grad, a jedva čekam leto, da odem u selo, tamo mi mnogo lepo majke mi . Jeste da ima uvek nešto da se radi, malo bašte, malo čovek nešto poseje, pšenicu ili detelinu al eto živi se nekako. Kako si ti šta radiš, ne viđam te u crkvi.
Prećutim preko tog, ne viđam te u crkvi, pa odgovaram na seriju pitanja, kako žena, kako deca, kako roditelji, kako poso, kako, kako...
-Kako si mi ti Ujko, što ti kod mene ne dođeš?
- Nemam vremena, ujutru idem u Staru crkvu, popodne u ovu novu i tako, molim se bogu, čitam ove knjižice, pa mi pokazuje lagano teološko štivo i počinje da mi priča, koliko puta se već pričestio od početka godine, zaneo se pa se presbira , broji na prste i traži od ujne da ga podseti. Onda poče mene da ispituje o mom postu, pričesti i prisustvu na službama.
-Moram da te razočaram, ne stižem, brzo se živi.
-To neću da čujem, moraš da ideš u crkvu, da očistiš grehe, posle može da bude kasno.
-Pusti dete, nemoj da si dosadan, evo izvoli kafu, nisam stavila šećer, zasladi sam koliko hoćeš, ujaku pa meni obrati se ujna. Presela mi je i kafa i rakija, pola sata sam se naslušao o crkvi i trpeo grdnje od Jovana. Nisam to hteo da mu kažem, sam je kriv, izazvao me, pokušavali smo i ujna i ja da skrenemo temu ali on je bio neumoljiv.
-Sećaš li se, pre trideset godina, pa mu do detalja opišem događaj sa početka priče. Ujna vidim setila se i samo klima glavom, ne progovara a u zamišljenom pogledu joj vidim da se vratila u mislima u to vreme a Jova priseća se, kao pita me kada je to tačno bilo, koje godine, reko bih da se i on setio samo neće da prizna. Ja se setim da se te godine Oženio Mladen Ilić i da smo zajedno bili na svadbi, kad on valjda više nije imao kud pa prizna.
- Da li si zapamtio ćerkine suze, da li se sećaš koliko puta si je slagao?
Suze u staračkim očima, teške su, neće lako da izađu a bole, ljute, brada igra.
-Idi u crkvu svaki dan dok si živ, teško ćeš te grehe da okaješ, trebao si ranije da misliš o tome.
-Jesam, bio sam grešan i prestrog prema deci i kajem se, ne valja biti takav. Kako si ti to zapamtio, jebem ti, bože me oprosti, količki si bio a sećas se toga i još onda si video da radim naopako, što mi nisi reko.
-Šta da ti kaže, umeša se ujna, mnogo bi ti dete poslušao, nikoga nisi hteo da slušaš.
- I ne samo to, kao da mi ne bi dosta, već te i srebroljublje bilo uhvatilo, samo si kukao nemam, a pare pakovao do zadnjeg dinara na štednju a terao sve iz kuće da leti beru kupine po vrzinama i pečurke po šumama pa od toga kada se proda da ide dinar u kuću da se kupi kilo soli i kilo šećera. Sećaš li se koliko je Milica volela kajsije, nikada joj dao nisi da ubere ijednu, sve su na pijac morale da idu. Jadan si bio Jovane žao mi je što moram ovo da ti pričam ali preterao si brate sa crkvom, praviš anđela od sebe a nisi. Izvini.
-Nemoj da mi se izvinjavaš, izvini ti, dobro si me sada opasuljio, ko kofom ladne vode za vrat, dobar si mi ti, pa usta i poljubi me u čelo.
Onda sam ga zagrlio i isplakasmo se ko mala deca. Nazdravismo sa još po jednom rakijom uz obećanje jedan durgom da će mo biti bolji nego što smo, ja ću u crkvu a on će da se trudi da nekako ispravi te svoje mladalačke grehe. Samo, niti ja idem u crkvu, niti on te grehe moža da ispravi, ne može niko da se vrati trideset godina u nazad.
Osim mene. U mojim sećanjima
|
