28/1/2008 - Velika tuga
Mogu da vam pričam mnoge lepe priče, uspomene iz detnjstva, dečastva, rane mladosti, šta ja znam šta sve, o tome kako je Deda jedne godine na vašaru o Krstovdanu prodao sve kožuhe pa me vodio da mi kupi novčanik za situ i kratke pantalone sa odštampanim grbom zvezde, slične stvarčice ali to mi se večaras ne priča. Večeras sam odlučio da ispričam nešto od čega sam i sam godinama bežao, krio od samoga sebe, potiskivao, bio kukavica da se suočim sa tim. Valjda me ovih dana uspomene preplavile pa celog dana sećam se dana kada smo Dedu sahranili. Nije morbidno verujte, na kraju svega smrt je prirodna pojava, ravno rodjenju, samo je sa druge strane.
Tog dana kada sam došao u Dedinu kuću a Deda me nije dočekao, tog dana sam osetio takvu tugu, da je prelazila u fizičku bol, u obliku bola u grudima i zaustavljala mi dah. Kada sam se pojavio u dvorištu punom naroda ono malo žamora pretvorilo se u tajac, predpostavljam zato što je sav taj narod znao kako smo se Deda i ja voleli. Niko me ništa nije pitao, niko mi ništa nije rekao, nikome se ja nisam obratio niko nikoga nije smeo da pogleda u oči. Muk. Ulazim u kuću, Deda leži u otvorenom kovčegu, ja prilazim ljubim ga mrtvog i palim cigaretu. Dedini sinovci, moji ujaci Božidar i Radoje, počinju one teške, pateticne priče:
-Probudi se Radisave, pogledaj ko ti doš’o, kako imaš srca da spavaš.
Žene počinju naglas da plaču. Ja ne volim patetiku i kažem ujacima:
-Dosta, Deda nije zaspao, Deda je mrtav i neću da pričate tako. jer nije Deda živeo tako, dajte mi jednu sveću, da je zapalim i dajte mi jednu rakiju za dušu.
-Deda verovatno, rekoh ujacima, ne bi voleo da nas sluša kako pričamo kao žene i neću da to radimo. On je meni stalno u zadnje vreme pričao da se naživeo, da su svi mladji od njega, hvala Bogu živi i zdravi i da se oseća kao zrela kruška na grani, samo čeka da podne. Te jeseni je govorio da sumnja da će da pretekne zimu i da mu je kraj blizu iako je bio zdrav. Preteko je zimu, dočekao proleće i umro. Naše je da ga sahranimo, svako može da ga žali ako ima potrebu ali tu patetičnu kuknjavu neću da slušam.
Bilo im je sve jasno osim ove zadnje ali shvatili su šta sam hteo da kažem. Ja sam zaćutao i seo pred kovčega.
Sa tom lažnom hrabrošću sam se obezbedio da me niko ništa ne pita neko vreme. Udubio sam se u duboke misli koje su bile sledeće sadržine: zašto nisam umro i ja da opet budemo zajedno. Bio sam svestan da je ta misao luda i da ja imam porodicu i da kada bi me Deda čuo, ne bi mu se takve misli dopale. Izadjoh napolje, da odagnam loše misli, kad sa vrata ugledah pod tremom Dedu, nasmejan, mahnu mi rukom. Doš’o pop, nešto se dogovaramo Mama i ja s’ njim, kad u daljini iza popa u šljivaru opet Deda, onako puno mladji kakvog ga se sećam kao dete, ima nov sivi šešir, ode prema Radojevoj kući. Nisam znao šta da mislim. Nisam se uplašio, ali znao sam da to nije dobro. Počeo sam da ludim pomislim i kažem sebi:
-ako se prepustiš ovim halucinacijama koje su u ovom trenutku jako prijatne, pitanje je da li ces moći da ih kontrolišeš i verovatno ćeš da poludiš ,a ko će da odgaja tvog sina. Kako ćeš da mu preneseš ono što je na tebe preneo Deda.
Udaljih se iz gužve i počeh naglas sa samim sobom da se razgovaram. Obratio sam se Dedi ovim rečima:
- Deda, ono što sam malopre pomislio da bih želeo da sam mrtav, više ne želim i znam da ću te se zauvek sećati i i gajiti uspomene na tebe a ti mi sada pomozi da se vratim u normalu. Ukaza se Deda u dnu dvorišta, podje ka meni al’ na pola puta uzlete i vinu se u nebo. Zbogom rekoh, mahnuh za njim i vratih se u tužnu skupinu.
|
