26/3/2008 - AUTO-STOP

Pomenuo sam u priči Nato Džemper moju sklonost ka blefu. Nisam ja neki naročiti svakodnevni blefer, ali kad mi dođe prosto ne mogu da odolim. Obično on posluži za neku odbranu , kao u priči o džemperu ali ponekad bude šale radi iz čista mira, tek da razbijem monotoniju. Valjda onaj bleferski đavolčić u meni proradi, pa popustim.

Ovoga puta opet je bio policajac žrtva moje šale. Na kraju smo zalili pićem. Elem, tog  subotnjeg, letnjeg jutra odem na brzaka do Beograda nekim sitnim poslom. Brže otud nego tamo, žurim kući , pripekla žega. Na rampi na Bubanj potoku stopiraju me dva policajca. Pošli kući na vikend, vidim nemaju oružije i opremu. Saobraćajac, visok, mršav sa nekim prekratkim pantalonama, podsetio me na Šurdu iz serije Vruć vetar, priđe mom otvorenom prozoru pa reče:

-Zemljak, jel može do Lapova, sklopljenih dlanova u znak molbe.

Bi mi simpatičan i rekoh :

-Upadaj!

-A jel može i kolega, pa pokaza na krupnog "specijalca" iz interventne.

-Ma može što ne bi moglo!

"Specijalac" sede pozadi a saobraćajac "Šurda" moj junak priče, napred. Pogledam u retrovizor seo kolega na sred sedišta i raširio ruke po naslonima. Napunio mi retovizor glavom i složio neku dobroćudnu facu, valjda srećan zbog fraj vožnje.

Kretosmo i ja onako naivno iz navike rekoh suvozaču "Shurdi":

-Nisi se vezao.

-Vozi, reče mi uz onaj pokazivački pravac rukom.

Ma šta si ti to bolji od mene pomislim i onda mi proradi onaj đavolak pa reko’

-Molim te veži se.

-Ko jel ja?, pa se šeretski nasmeja.

-TI, TI!

-Ma samo vozi i uživaj!

A ja desni žmigavac i u zaustavnu traku. Pogledam kolegu od pozadi ljubopitljivi pogled, to me okuraži pa mrtav ozbiljan

-Ili se veži ili pređi pozadi kod kolege.

-Aaa, ja se pozadi nikada ne vozim, to nema šanse.

-Onda izađi iz vozila, idem ja na sve ili ništa.

-Ti to ozbiljno?

-Najozbiljnije, odlučno ja i pogledam u retrovizor, kolega se već smijulji.

-Pa dobro, evo skini i ti pojas.

-Neka hvala, reko', ja poštujem zakon o saobraćaju.

-Jbt zakon, reče on i zakopča pojas.

Krenem ja, već u petoj, kad čovek poče monolog:

-E da mi je neko prič'o šta će da mi se desi,…pa da sam znao ne bi ti uš’o u kola da mi platiš,…a taman sam se poradovao kad si nas primio, neće niko da stane, pola sata stopiram,…ma neće bre niko da nas pogleda ko smrdljiv sir….i ja taman pomislim eno dobar čovek, kad on, veži pojas. Pa ja se bre u službenim kolima ne vezujem, smanjio mi komandir platu deset posto!

-Pa šta je tako strašno sto si se vezao?

-Šta je strašno? Šta je strašno?? Pa kada u ponedeljak, ovaj od pozadi, bude svima ispričao šta si mi uradio, pa bolje da se ne vraćam na pos'o. Jbt, ima da me zjb nedelju dana.

Ja ne mogoh više da trpim, pa kada sam počeo da se smejem, ja nisam mogao da se zaustavim dok mi suze nisu pošle na oči. A kolega od pozadi, hoće čovek da umre od smeha, presamitio se i lupka me po ramenu:

-Imaš piće od mene!

-Pa dobro bre, jel ste vas dvojica mene našli da jbt!?

-Šala, reko ja, nemoj da se ljutiš, tako si mi naiš’o ko kec na deset. Izvini evo imaš piće od mene.

-Ne, ne, ja častim, javlja se ovaj od pozadi.

-Važi, rekoh i okrenusmo priču na druge teme. Posle desetak minuta kaže meni "Šurda"

-Jeli bre šefe, jel može ovaj tvoj krš brže?

-Što, jel žuriš negde?

-Ma jok, nego ako može, piči bre brže, šta ga gnjaviš!

-Ograničenje 120, šta ću, može makina al' zakon, propisi, ja to poštujem!

-Ma opet on zakon, ma teraj burazeru, ja te pustam.

-Ma ne možeš ti da me pustiš kad ja neću da vozim brže.

-Dobro ako si rešio!

Nije prošlo minut kad će on meni:

-Što ga ne potera brže, na licu mesta bi ti pis’o kaznu.

-Da mi vratiš za pojas a?

-Aha i smeje se.

Utom stigosmo na Lozovičku česmu i svratimo na piće.

Pripekla vrućina, naručili oni pivo pa me "Šurda nagovara da uzmem i ja.

-Kako možeš kafu po ovoj vrućini, uzmi bre pivo i ti pa popi sa "ljudima"! Piješ tu kafu ko "žensko"!

-Ti bi baš da mi pišeš kaznu na sred puta?

-Aha, al ne mogu da te prevarim nikako, stalno znaš za jadac. Opasan si, ko te ne zna skupo bi te platio.

-Nemoj da odem sad i da vas ostavim ovde na pola puta.

-Nemoj burazeru ko Boga te molim evo neću više, evo ti moja vizit karta ( opa i panduri imaju vizit karte ) ako nekad nesto zabrljaš, zovi pomoći ću ti.

-Neka fala, nadam se da mi neće trebati a i ako zabrljam sam ću da se povadim, ništa se ti ne brini za mene.

Tako smo se sprijateljili na tom putu a ja kada izađoše u Lapovu pomislim:

-E da mi je neko prič’o da ću da se sprijateljim s’ pandurima reko bi mu “Ala lažeš”!

24/3/2008 - NATO DŽEMPER

Zahladnelo ovih dana, pa reko' da obučem džemper. Izaberem jedini koji mi ostao, svi ostali su se skupili posle pranja u veš mašini. Samo ostao i preživeo, imam ga već devet godina, vojni džemper nemačke nato vojske. Kupio sam ga u second hand-u.

Obožavam ga, udoban, topao, neuništiv, lep. Ima platnena ojačanja na ramenima i epolete sa čičkom za činove. I na oba ramena našivene aplikacije nemačke zastave.

Putovao sam oktobra 1999. na relaciji Lazarevac-Aranđelovac. Pred Aranđelovcom u selu Bukovik, zaustavlja me patrola saobraćajne policije. Stanem, otvorim prozor, čekam da kažu prvi šta hoće.

-Rutinska kontrola, saobraćajnu, vozačku molim, obraća mi se službeno, zvanično, posle pozdrava desna ruka uz slepoočnicu, brkati grmalj.

-Izvolite.

-Hvala.

Pomno me posmatra dok pregleda vozačku, obilazi oko vozila dok pregleda saobraćajnu.

-Ajmo, žmigavci, ajmo stopovi. Imate li svu prateću opremu? Klimam glavom.

-U redu je, vraća mi saobraćajnu i vozačku, već se okreće od mene i maše lagano rukom da idem, kad se naglo okrete ka meni i reče:

-Izađi iz vozila.

Vidim da nešto debelo ne valja čim više ne persira, pa polako izlazim i tek sada po prvi put kažem, namerno i ja ne persiram:

-Izvoli.

Stoji ispred mene stavio ruke iza leđa i upiljio u zastavice na mom džemperu.

-Ti si neki vojnik, upita.

-Ne.

-Kakav je to džemper?

-Nato vojni nemački.

-Ti to volis nato?

-Volim džemper.

-Pitam za nato!

-Kažem džemper.

-Ti se to mangupiraš?

-Ko se ovde mangupira?

Kad me sad nije udario, pomislim, nije toliko opasan.

-Kako te nije sramota da nosiš to nato đubre na sebi?

-Zašto treba da me bude sramota?

-Gde si bio za vreme bombardovanja, možda u Nemačkoj?

-Možda nisam bio u Nemačkoj, možda sam bio ovde.

-Gde ovde?

-Ovde negde u blizini gde smo zarobljavali agresore i možda je ovo ratni trofej?

-Da nemaš možda i oružje?

-Možda ga nemam a možda sam ga vratio.

-To je ispravno, ajde vozi dalje i nemoj više da se mangupiraš, ratni trofeji se drže u ormaru.

-Hvala na savetu.

Pozdravim, po vojnički, on odpozdravi i uđem u auto. Palim motor, levi žmigavac, pogled u retrovizor, on mi maše  sa značenjem nema nikog, vozi, ja krećem i dobacim kroz prozor:

-Moze da kaže šta ko hoće pobedili smo ih.

-Jeb.. smo im maj..odgovori on, osmehnu se i mahnu mi. Vozim dalje, palim cigaru, tresu mi se ruke od adrenalina i kažem sebi:

Bleferu stari opet si se izvukao, kad budeš pao neka budala će da te bije.

Onda  ide drugi deo priče, za koji će te reći e sada stvarno lažeš, samo kod tebe se događaju neverovatne stvari tipa nećete verovati.

Nećete verovati, godinu dana kasnije, sve je isto, samo sam sa porodicom, brka policajac ima radar i ja sam prekoračio brzinu celih pet kilometara na sat. Zaustavlja me, naravno ne prepoznaje, čak ni džemper, saopštava mi da sam prekoračio brzinu ali neće da naplati!

-Ovo častim, pobedili smo Miloševića, kaže on, stižu nova demokratska vremena. Ja insistiram da platim.

-Neka, kupite malom čokoladu.

Sa osmehom na licu pozdravlja i maše da nastavim vožnju.

-Ništa mi nije jasno, šta se ovo desilo, pita žena a sin viče:

-Od trista grama milku.

22/3/2008 - Kikiriki, lizalice

Divno letnje popodne na plaži crnogorskog primorja. I mestašce i plaža odlični, bez gužve, bez smeća, more čisto. Vikend je bio loš. Ne samo taj, već svi.

Zašto? Silazili su (i verovatno i dalje silaze) vikendom do mora Crnogorci irvasi kako su ih zvali primorci.

 Da se plaknu i opuste kako su govorili irvasi. Verovatno nijesu imali kad, mnogo se radi, nema odmora, ko u Japanu, pa sidju vikendom na dva dana. Još su se žalili da jadni moraju da noće u autu, jer nijesu primorci htijeli da im izdaju sobu za jednu noć. A, avetinje primorske. I tako tog nedijeljnog popodneva zauzeše mijesto pored nas, jedna četvoročlana porodica irvasa. Na početku nijesam obraćao pažnju, dok otac porodice ne prozbori ženetini:

-Viđu jadna kolika se gužva na ovo naše more napravila, nema čoek đe dupe da smijesti od ovijeh ovoliki turista. Navalili ka da je sve džabe.

-A vala i nije mnogo skupo odgovori ona. On samo klimaše glavom, ništa ne reče već merači Winston 100S i milo pogleda ka sinčiću od nekih, računam pošto po pijesku nesigurno hoda, petnaestak mjeseci. Ženetina prilegla na bok, jednom rukom podbočila glavu, druga ruka na boku, i vidim i ona zapandrčila cigaru, pa balavi je i mrlja nekim nekvalitetnim roze karminom. Ne pomera se,  samo gleda nekim praznim pogledom u more. Neodoljivo me podsećala na kravu kad prilegne na bok pa preživa prepodnevnu pašu.Četvri član porodice je mila devojčica svojih dvanaest, trinaest godina. Tople oči kao u srne, duga kosa uredno svezana u rep u nekom odrcanom kupaćem kostimu, neodređene boje. Za razliku od roditelja i bratića, bez nakita je. Na njima kajle od onog žutog, više bakarnog nego zlatnog zlata, i oko vrata i oko ruke. Imala je ženetina i nekakvo nakaradno prstenje, a muž četvrtastu prstenčinu sa crnim kamenom.

-Tato, mogu li u vodu upita devojčica.

-Neka, neka, odgovori joj otac.

-Mama, mogu li.

-Čula si šta ti otac govori, reče joj majka da je nepogleda. U tom usta otac, uze sina pa š njim uvodu. Iskoristila je devojčica pa uđe i ona. Otac se brčkao sa sinom, glupirao, gugutao, na ćerku nije obraćao pažnju dok je dovikivala:

-Tato, vidi kako plivam, a majka je mužu i sinu dobacivala:

-Ko je to uvodu, ma ko se meni skvasio, ma ko je to plivač. Mašala! Kada su izašli iz vode, otac pruži sina ćerki, pa kad se obrisa onim peskavim peškirom on joj zapovedi da obriše i malog. Ona nije imala peškir i drhturila je, onako na povetarcu stoički podnoseći. Zlatni zraci zalazeceg sunca uspavaše majku i oca, pa im oboma lagani sanak zaklopi oči, a mali beše živahan i sestra ga s' mukom zabavljaše da ne probudi oca i mater. Odjednom otrže se mali, zatrča prema vodi i upade u nju. Talasić ga pljusnu preko glave pa se on iz sveg glasa zaplaka, našta se trgoše otac i majka pa uglas izgrdiše ono dete. Bi mi toliko žao one devojčice da sam se jedva suzdržao da ne krenem da je branim.

Pa rekoh u sebi, od koga i kako da je branim.

-Oćemo li na piće, reče otac, uze malog pa ga ponese na ramenima, visoko da svi vide njegovog sina. Išao je sa detetom na vratu kao sa lovorikama, kroz onu prepunu plažu ne obraćajući pažnju gazi li koga ili šta. Zapucao čovek pravac ka restorančiću na plaži pa ni levo ni desno, samo pravo, kao da nosi princa i viče, rajo sklanjaj se ide mali princ, moj sin. Žena posle dužeg vremena usta, pa od očigledno utnrule noge gegajući se polako za mužem, ponela mu cigare koje on sigurno nije zaboravio slučajno. Ćerki je naredila da ostane i čuva mesto i stvari: jedan dronjavi peškir, jedan izdrcani prljavi ceger i musavu staru bebeću torbicu. Bi mi nešto tužno i žao te devojčice ćerke a pastorke, jer nije je majka volela od kad se rodila. Zbog nje je godinama bila omalovažavana od muža i svekrve, da ne može da rodi muško, zbog nje joj se muž opijao i varao je sa najgorim prostitutkama da  bi umirio tugu što nema sina i zbog nje je kad se kući pijan uveče vrati prezrivo gledao i ako bi ga i pogledala šamare delio. Ali sada  kad je mater konačno rodila sina skinula sa sebe taj teški teret žene crnogorca irvasa i bila konačno darivana tim teško dostižnim kajlama od bakarzlata.

A devojčica osta sama, tužna, žedna, odvojena od tog sitnog letnjeg zadovoljstva, sedenja u restoranu sa mamom, tatom i bratom. Doći će i njen dan za deset-petnaest godina kada bude rodila muško, imaće i ona ogrlicu i narukvicu i ići ce za mužem ka restoranu na plaži. Ako bude imala ćerku, nadam se da će se setiti sebe pa će je povesti sa sobom.

-Kikiriki, lizalice, kikiriki, lizalice, odzvanjalo je kroz plažu, zadnji krug je pravio prodavac kikirikija i lizalica.

22/3/2008 - ne jede se sve što leti

Čika Baneta Markovića sam upoznao preko automobila, vw 1200, popularne Bube.Tada je već bio panzionisani šofer. Karijeru je započeo zapravo kao automehaničar, posle zanata, u posleratnoj Jugoslaviji, i majstorski ispit položio na fordu * osmaku*  , kako je on polako pričao, pa je za njega motor vw 1200, bio mačiji kašalj.

-Ma znam ga u prste, to je prosto ko pasulj. 

Čika Bane je izgledao kao deda mraz bez brade, samo brkovi. Krupan, ogroman trbuh, rumenih obraza, bele kose i negovanih isto belih brkova. Naravno, smejuljio se kao deda, i bio je deda, četvoro unučadi, od sina i ćerke. Njih je uredno viđao i tako to, ali posle burnog života iz mladosti, dok je gradio karijeru, šofera autobusa, kamiona, hladnjača, šlepera, po drumovima, Jugoslavije i Evrope, nije  mašio ni kafane i obavezne prilepke kafanske, pevaljke, peo se po stolovima, ludovao i zahvaljujući tome, živeo skromno, sa ženom u jednosobnom stanu i vozio vrlo retku bubu iz 59.

-Što će meni više, ovako mi baš lepo.

 I znao je da uživa život penzionerski, sa starim društvom, na po jednu u bifeu *Sarajevo*, sve polako, bez žurbe, po hleb i mleko. Rado se družio sa pasioniranim ljubiteljima buba, jer bubu ili voziš i voliš ili ne voliš i ne voziš. Nema sve mi jedno, buba ili kec.Ja sam u to vreme bio jedan od bubista, pa sam preko drugih doš'o do čika Baneta, i tako se sprijateljismo i zavolesmo do kraja njegovog života. On je jedan od onih ljudi koji su mi se uvukli pod kožu, svojom dobrotom i otišli zauvek, na neko drugo mesto, gde odsedaju dobre duše.

I tako, tada, još je bio *dobrodržeći* za popravke buba, popravljao ih po trotoarima, parkinzima, dvorištima, šlepao pokvarene ili odlazio na lice mesta sa alatom i na putu, gde se zadesila buba kad je stala, popravljao, krpio, kako je znao i umeo. Nikoga nije odbio, ni leti ni zimi po najvećem snegu..

Jedan od bubista beše i Rajko Trnavac koji je živeo na periferiji grada, imao veliko dvorište, i sam počeo da se bavi mehanikom iako je bio po struci metalostrugar, pa Bane jednog dana pređe kod njega u dvorište sa alatom  i to mesto posta njihova *radionica*. Rajko je bio prilično *brljiv* kako je Bane znao da kaže, brzao je kod procene kvara, nije tada bilo  *dijagnostike* i često se Rajko upustao u nešto u šta nije bio siguran da zna  da popravi, pa je Bane vadio *fleke*.

-Ee, moj Rajko, * NE JEDE SE SVE ŠTO LETI*, govorio mu je čika Bane. Rajko to nikada nije ukapirao, a ja se oduševih sa novom mudrošću,  prihvatim to pa i sam po nekada koristim tu umotvorinu. Ima nešto u tih par reči, intriganto, lagano a snažno.

Rajko je inače sam sa sobom bio u nekoj nesuglasici, stalno je upadao u neprilike, ljubavne, komšijske, novčane, vremenske, misteriozno na par dana nestajao i pojavljivao se. Vraćao se sa *genijalnim* idejama i kombinacijama:

-Našo sam kombi, očuvan, dobre gume, nov akumulator, tapacirung i nebo skoro rađeni, oće čovek da se menjamo, ja njemu bubu on meni kombi i sto maraka.

Čika Bane ga  gleda smaška se, suče brkove i kaže:

-Tu se nešto ne uklapa, tu neko nema računicu, šta nam nisi rek'o?

-Pa.., kombi nema motor, izvađen, ostavljen kod nekog majstora, pa sad valjda ovaj sa kombijem njemu nešto ostao dužan, a ovaj mu ne da motor...

-Eh, he,he, dobar ti kombi, ima samo jednu konjsku snagu, tebe, Rajko, Rajko, ne jede se sve što leti. Odmahne rukom, onako, samo dlanom na dole, i okrene se započetom poslu.

Jednom prilikom, pomažem ja čika Banetu, on menja ulje na mojoj bubi, ja dodajem alat, Rajko pre dva sata otiš'o u grad da kupi lebac i  novine, ko zna gde se zagubio, a u komšijskom dvorištu svađa.

-Ala *sikće* kaže Bane.

-Molim?

On onako tišim glasom kao da nas niko ne čije, ponovi

-Kažem ala sikće ova zmijurina.

-Ne razumem šta mi pričaš.

On ustane,  prihvati me za lakat, pa povede sa sobom u kraj dvorišta odakle se lepo vidi komšijsko, a da oni nas ne vide i da ne izgleda kao da ih špijuniramo.

- Odi ovamo da ti nešto pokažem. Pa opet šapatom:

-Vidiš onu komšinicu, pa pokaže kažiprstom, na jednu mršavu ženu koja se žučno prepire sa drugom starijom

-Ona jede leba, leba jede nju*. Takvih se pazi u životu. Pazi dobro šta ti kaže tvoj čika Bane.

Kasnije sam se često prisećao čika Baneta kad ugledam neku osobu, bilo žensku, bilo mušku, u kojoj sam prepoznavao osobine Rajkove komšinice, ljutita, džangrizava, nezadovoljna, mršava, spečena, obično šiljatog nosa, nadurena, pa za sebe i u sećanje na čika Baneta  poluglasno šaputao *ona jede leba, leba jede nju*   

20/3/2008 - Keruša VINI

Imali smo kerušu Vini, bernski planinski pas. Izuzetna rasa, plemenita, lepa, dobroćudna. Moj sin Nikola ima jedanaest godina i bio je ponosan na svoju kerušu kada je šeta a ona ga poštuje kao odraslog. Moja ćerka Marta ima pet godina i pela se Vini na glavu sa svojim vragolijama.

Vini je svakog volela i nikada nije ni zarežala a kamoli nešto drugo.Bila je stara svega tri ipo godine kada je dobila bubrežnu insuficijenciju i za mesec ipo dana umrla. Lečili su je raznim lekovima, deset dana je bila na infuziji ali nije se izborila sa tom teškom bolesti.Danima sam je jesenas u septembru mesecu vozio na terapiju kod veterinara Marka.Pošto je već bila vidno slaba nije mogla u auto da ulazi sama pa sam vazdan nekog vodio sa sobom da mi pomogne. Bili su među njima i moja mama, koju je Vini mozda najviše volela ili poštovala, zato što ju je ona uglavnom hranila, moja žena, moja sestra, moji drugari. Kad ko može.

Tog dana pošli su samnom moja sesrtra i sin. Nisam bio za to da podje Nikola ali ajde. Kod Marka stignemo i on prvo pa.

-Stigli su rezultati analize krvi i..

Da sam znao šta će da kaže, prekinuo bih ga ali sam se ponadao dobrom. Međutim:

-Nema nikakve šanse da preživi, urea i kreatinin su katastrofalno uvećani. Nemojte da se nadate ničemu dobrom.

Nikola samo izađe iz ordinacije napolje. Ja sestri rekoh da drži Vini dok prima terapiju i napolje za Nikolom. On na ulazu okrenuo se i naslonio na gelender, spustio glavu i gleda na dole.

-Nikola sine šta je bilo!?

Uporno gleda na dole neće da podigne glavu. Ja ga zagrlim i okrenem ka sebi. On plače u sebi, oči mu pune suza neće da ih pusti.

-Zašto bas Vini mora da umre?...Šta je ona kriva da mora da umre?..Ima samo tri ipo godine. Neću da umre...Šta priča onaj Marko? Reci mu da je pogrešio. Neka analize rade ponovo.

-Nikola, slušaj me šta ću da ti kažem, Nikola sine, rezultati su tačni, žao mi je što je tako...

Napuniše se i meni oči suzama, počeh da gutam knedle, a on se zaplaka naglas.

-Neću da umre, ponavljao je bez prestanka, neću...

-Nikola, rekoh, takav je život, moraš sa tim da se suočiš. Hajde sada da uđemo unutra i da završimo posao zbog koga smo došli.

Kada Marko vide uplakanog Nikolu on shvati da je bio neuviđajan i poče da priča da će da izleči Vini.

-Marko, rekoh, Nikola zna da će Vini umreti, nema razloga da obećavaš nešto što nije u tvojoj mogućnosti.

Idemo kući.

Par dana za tim Vini je umrla, da uzdaha nije pustila i do zadnjeg trenutka bi mahnula repom sa zadnjim delićem snage kada joj se obratimo.

Deca su danima ostavljala cveće u njen boks.

-Dečija posla, govorili su drugi koji nisu shvatili tu iskonsku ljubav između čoveka i psa. Između dece i psa.Znam da je priča tužna i  patetična, a ja ne volim patetiku ali ne mogu sve priče da budu vesele.

16/3/2008 - Harry Potter

Pre dve-tri godine beše vrlo aktuelan Harry Potter, pa i moj sin Nikola rado ga je čitao, tj. lenjivcu malom, rado smo mu čitali a on još radije slušao.

 Jedan od delova zatekao nas je na letovanju, što je i dobrodošlo, naročito preko podneva, do ručka, kada su nas Mama i Marta napustale, radi Martinog podnevnog spavanja i ujedno sklanjanja sa velike žege.

Nikola nije želeo da se makne s' plaže, pa smo skupljeni ispod suncobrana čitali Harry-ja, na glas.

Jednog dana, već štivo posta intrigantno i ja se ozbiljno zaneo pa čitam sat vremena bez prestanka, malo zastanem, Nikola odma' ajde dalje, poče glas da me izdaje, grlo se osušilo, poče hladno pivo da mi se vrzma po glavi, ali i ja sam nikako da se zaustavim.

Steže me suvo grlo, pa stadoh.Toliko sam se bio zaneo da nisam primetio kada su se pod naš  suncobran, pod ono malo hlada, skupili i šćućurili klinci, njih pet-šest i kada pogledam ono svi načuljili uši, širom otvorenih očiju, ne trepću i slušaju moje čitanje.

Kako mi je bilo drago, svi ko neki mišići, ćute ne mrdaju. Kada sam stao oni se postiđeni raziđoše, a ja rekoh Nikoli:

-Idi skupi drugare, reci im da se vrate slobodno i da slušaju, zajedno sa tobom.

Posle dok smo pili piće u restoranu, Nikola se zanimao sa nekom igračkicom a ja uz hladno pivce otplovih u sećanja na detinjstvo kada smo nas deset u ulici delili jedan Politikin Zabavnik, svakog petka obavezno, a najstariji medju nama koji je već išao u skolu čitao na glas a mi ostali onako u tišini, razrogačenih očiju i načuljenih ušiju , upijali sve te divne pričice koje je znao Zabavnik da iznedri.

13/3/2008 - DŽENIS

Pre par godina,  za rođendan mog sina, okupilo se baš lepo u lepom broju, staro društvo. Mnogi se između sebe nisu videli godinama.

 A kod mene su nekada rođenadni bili uvek odlično posećeni i poznati po dobrom domaćinu i odličnom provodu.Setim ih se kada preturam stare knjige pa nađem lepe posvete, ljudi koji su sada daleko.

I tako, pre par godina, provodimo se mi, deca u jednoj sobi, mi matorci u drugoj, tj. u trpezariji, tamo je uvek najlepši i najtopliji provod bio.

Sećam se nekada, na svim tim žurkama, najviše sam voleo da sedim u kujni, tu se okupljalo naj društvo, svi što vrede i pričale se naj priče i najbolje se pilo. Sa stilom.Ako to može da se pije sa stilom, kako god ako preteraš pijan si i sa stilom i bez.     

I tako, mezetimo, moja žena uvek mora da napravi pet vrsta nečega, ja joj kažem, nemoj da preteruješ, ljudima bude prosto neprijatno, ko da se odluči šta da proba.

I pijuckamo mi tako, kako ko, neko samo rakiju, ne menja, neko pivo, neko vino, ali deljemo, nema sokića.

I u jednom trenutku, poželi neko malo muzike. A meni svi uređaji ovamo kod dece, kako da pustim, decu da traumiram preglasnom muzikom, da bi mi čuli u drugom delu kuće.

Ko da sve one kablove vuče, setim se starog kasetofona, znate one što imaju sa strane ogromne zvučnike. Nađem i stare kasete, među njima Dženis, onaj album  na kome ona daje neki intervju...Snimci uživo.

Krene Dženis da ga loži, ja kod treće pesme upalim sveće i ugasim elektriku, kod pete se zaboravimo gde smo i pojačamo do kraja. Hipi u nama proradio, samo nas vozi. U jednom trenutku osetim ja da nas neko, što bi reko pokojni Milan, posmatra. Okrenem se i vidim sva deca se skupila na pragu kuhinje iširom otvorenih očiju posmatraju svoje roditelje kako ludijaju.

8/3/2008 - DEDA STRIC

Kad već spomenuh Tatu, moram da kažem da je on vrlo dobar čovek, ugledan zanatlija, odličan domaćin, tih i miran, na svog oca a ja na njega. To je ta linija, ali u familiju postoji još jedna linija, tako da smo ko crno i belo ko , noć i dan.

 Moj stric i tatin stric, nisu mirni i tihi. Za svog strica ne bih da traćim vreme i blog, ništa pametno ne bi ste čuli, a za dedu strica mogu samo da ispričam priču koju su mi pričali jer nisam bio u mogucnosti da ga upoznam, pošto je umro mlad jos početkom 2.sv rata od perforacije čira. Kažu za njega, da je u analima vojnomedicinske akademije stare Jugoslavije zabeležen kao osoba sa dotad zabeleženim najvećim kapacitetom pluća. I bio ga je glas da je mogao izjednom da pojede pečeno prase ili jagnje ili oba više se ne sećam tačno i da uz to popije pet, a nekada i deset litra vina. Kažu da nije bio neke naročite visine ali da je bio izuzetne širine. Grudi, leđa i šake su mu kažu bile nesrazmerno velike u odnosu na na obične ljude. E, šta je radio taj čovek, kako je kanalisao tu snagu ravnu divovima?

 Najmanje u rad a najviše u njegovo, kako je on to formulisao, deljenje pravde, tuči,a ko je izvlačio deblji kraj možete da zamislite.

                                  ...

22/2/2008 - Opanak, šajkača, gunj i unuk izdajica

Od oko 1450. do oko 1700. tj. do Arsenija Čarnojevica po današnjoj Šumadiji manje više, nije se živelo. Možda su hrabri prolazili ali nije se niko zadržavao.

 I tako porastoše stoletni hrastovi raznih sorti. Lužnjak,Cer...ne znam dalje. I zamislite taj narod koji je u zbegovima dolazio u tu srpsku džunglu, punu divljih životinja, uz put im je stoka verovatno lipsavala, oni su se razboljevali, umirali, ostavljali kosti pored puta i iz izgrađenih kuca i obradjenih imanja, dolazili u šumu, sa verovatno nešto malo alatljika koje su mogli da ponesu sa sobom. Ja iz mog ugla Šumadinca sa poreklom od tri stotine godina mislim i tvrdim da su oni bili veci pioniri od onih nabedjenih americkihi i VRLO SAM PONOSAN NA NJIH I SEBE ŠTO SAM NJIHOV POTOMAK.

Krčili su šume, pravili njive, kuće , puteve, kopali bunare, vrlo duboke, jer Bog Šumadiju nije baš nešto nagradio po tom pitanju a i sa rekama smo slabi i bili su uporni pa su se rado radjali. Sada to nije slučaj ali nekada...

Ma volim bre i opanak i vunene čarape i gunj i šajkacu i brič pantalone i sukneno platno i blato i vrzine i vrapce i plotove i svinje i ovce i šljive i šljivovicu i seljake pa nek nevaljaju. A što ih bije glas da su i ovakvi i onakvi? Pa muka ih bre naterala, prvo turci, pa Karadjordje, pa Obrenovici, pa Karadjordjevici, pa nemci, pa tito, pa partija, pa ...Pa kako ljudi moji da se ne dovija seljak, da preživi kad stotine godina neko ti se penje na grbaču i nešto stalno hoće od tebe a ti stalno u blatu, šiba te vetar, bije te Sunce, ubi te kiša, pokosi grad, svi viču daj, niko bre da kaže naj. Samo ih bre onaj Zaharije Trnavčević uvažava. I nema više tog gunja, opanka, šajkace, samo suveniri ostali o obliku nekog starca koga vidite po nekad zalutalog u vašem gradu. Doš’o da plati porez.

Od tih istih seljaka, unuci, vidim nekada na putu, voze naročito noću neosvetljene traktore, a na blatobranu sedi deda, onako jesenje vreme, već počelo prohladno,  rominja kišica, duva na traktoru, iza njih prikolica puna šaše ili drva, meni u kolima toplo, deda se zakmetio na blatobranu, najeo se slanine, belog luka i napio vina i rakije, zametno šajkacu, na njemu vunene čarape, čojane pantalone i ovča bunda. A unuk? Smrzo se ko p. A što? Pa na glavi mu izlizani pamučni kačketić “nike”, na nogama plastične “starke” a ispod neke tanke čarapice, ima duks, vidi se neka izbledela američka slika ispod razdrljene, zbog pokvarenog rajsfešlusa, jaknice-trenerkice, valjda je i ona plastična, bar meni tako izgleda. Doručkovao kečap i majonez, pa burgija mu po stomaku sav se usukao. E unuk, unuk, mislim se ja kako si bre slep kod očiju, pa ne vidiš dedu, ili te možda sramota da nisi u trendu. Nećeš se leba najesti ako tako nastaviš, izdajico dedinog roda. Ja živim u gradu, al’ ako nekada zaginem u selu kao povratnik, obavezno prvo vunene čarape, šajkaca i gunj. Slanina i beli luk se podrazumeva. I čvarci i rakija i vino i suvo meso i jagnjetina i prasetina, obavezno vruća , da ne nabrajam dalje. Mislim dobar je i pasulj čorbast sa suvim rebrima. Ma neću bre više da vas gnjavim sa seljacima vi ste bre svi sajber. Laku noć.

19/2/2008 - Tu sam-gde sam

Jesam rođen i živim u gradu, što bi neki rekli na asfaltu a ja da dodam na betonu i osta ja ovde u smogu u prašini, među umornima i bolesnim, ugašenim i neradnicima, folirantima i jadnicima, guram neki svoj život, pojima nemam dokle ću, dao sam dinar da uđem u kolo, dao bih i dva da izađem ali svira neko pa ne prestaje. Nikako da stane malo, ta zahuktala mašina, da sednem u 'lad, zajedno sa mojim seljacima kojih više nema, ostali su  samo u sećanju, lepom, toplom, da oni i ja popijemo po rakiju i posedamo za onu sofru na sred avlije okupanu suncem, julskim, najlepšim a popodne da obiđemo vinograd i u povratku ponesemo breme sveže trave za gladne, što riču, jer ne umeju da govore.

U jednom periodu svog života poželeo sam da odem da živim na selu, zauvek, da se oženim nekom seljankom i dobijem žuljeve na dlanovima, da polažem stoci, da subotom dođem na pijac a  u povratku svratim u gradsku radnju da kupim kariranu košulju i gumene opanke. Nisam to uradio, ne kajem se, nisam siguran da li sam pogrešio, prošlo je mnogo vremena i znam da sam tu gde sam.

Retko odem u Čumić a i kada odem vidim da više i nemam gde da odem. Sve je manje ljudi, sve je više trulih plotova, naherenih kuća, praznih koševa i ambara, zapuštenih imanja, usahlih bunara, sve je manje osmeha, ostali ugašeni starci, po neko krezub, više me i ne poznaju.

Kada hoću da ih sve posetim, odem na seosko groblje, zapalim pregršt sveća na Dedinom grobu i kažem, Deda, prva je za tebe, ostale rasporedi, da ja nekoga ne preskočim, vi ste tamo svi zajedno, pozdravi mi sve i reci im da ih se sećam.

18/2/2008 - Gospodin u piću

Učio me Deda, kako da pijem.

-Znaš, kad ti se pije, pij, samo nemo' da preteraš. Kaki je to čovek ako ne popije po neku a nevalja ništa onaj što ne ume da pije. Evo ja, kad neću više, ja mogu još toliko koliko sam popio i da odem kući sam.  I nemo' nikad da teraš ljude da piju ako oni neće sami, nije to lepo. Ja sam naučio pameti onoga Duška Savića  jednom prilikom, još dok je radila kafana na Kremenjači.

Duško, komšija, zvali ga veterinar, išao je svojevremeno sa seoskim veterinarom da mu se nađe, pomagao mu, voleo te stvari pa naučio da šprica i štroji svinje. Posle se odmetnuo pa išao po kućama po okolnim selima, narodu štrojio svinje. Kažu, dobro je to radio, imao laku ruku.

-Navadio se ja, priča mi Deda, jedno vreme, naročito u zimu, da odem do kafane uveče, posedim malo, popijem kafu i po koji špricer, popričam se sa ljudima, pa ajd kući. To veče, taman se ja spremem da pođem, kad banu u kafanu Duško veterinar, bio u Trnavi štrojio svinje, torba mu puna belih bubrega. S' vrata me ugleda.

-Gde si čika Rale! pa pravo za moj sto. Zadihan, išao peške a vidim zajapurio se, dobro pripit.

-Dule, ja pošo kući, ajdemo zajedno ako hoćeš?

-Samo da ubijem jedno pivo, ožedneo sam, ako da me sačekaš.

-Ajde, da sačekam.

-Dete, pozva on konobaricu, daj meni jedno ladno i šta je pio čika Rale.

-Ne mogu ja Dule da pijem, fala, popio sam dosta.

-Aaa, ne može, moraš da popiješ jedno piće samnom.

-Nemo', ne mogu kad ti kažem.

-Mora, daj dete kad kažem.

-Dobro Dule kad kažeš, neka ti bude. On žedan, popi pola piva na iskap, ja prevrnem moj špricer i viknem

-Dete, daj još jednu turu na moj račun.

-Neka čika Rale, ne mogu da popijem dva piva jedno za drugim, idemo kući. -Ja sam popio piće od tebe, ajd, red je i ti sad da popiješ. Pije on, posustaje, poče da sipa u čašu, vidim guta na silu, ja se smeškam.

-Ajde Dule, treba kući da idemo. Kad mu ostalo još pola piva, on kaže

-Ja više ne mogu, ajmo kući.

-Pij il ću sad da te bijem, hteo si da pijemo, pij sad, da naručim još jednu turu.

-Nemoj molim te, poče da zapomaže Dule, nemoj ko Boga te molim.

-Dobro, ajd to popij pa idemo.

Posle nekog vremena, već vidno pijan Dule zavapi

-E bij me al' ne mogu više.

-Dobro, idemo, al' ovo ti je za nauk, nikad više nemoj ljude da teraš da piju na silu.

Deda je pomagao Dušku veterinaru da dobaulja do kuće, samo Duško se mnogo puta oklizn'o i blatnjav došo kući a Dedi ništa, ko gospodin. I bio je gospodin čovek, celog veka. Te, tako i ja, kad batalim, mogu još toliko a da gospodski stignem kući, sam.

17/2/2008 - Brat i Sestra

Imam često pred očima sliku moje Nane kako sedi na klupi pod lozom, povezana u crnu maramu, zagledana u beskrajnu daljinu, andjeoskog lica, i da ne znam da je živa, pomislio bi da se okamenila.

-Nano, Nano, ponavljao bih više puta dok ne dodje sebi. Osmehne mi se i kaže:

- Molim sine reci Nani šta si hteo.

-Nano, u šta si se tako duboko zagledala i zamislila?

-Razmišljam, šta li mi sada radi moj brat Milan.

-Nano deda Milan je umro proletos, šta može da radi mrtav čovek!?

-Nije on umro, otišo je na nebo i čeka me da i ja dodjem.

-Nećeš ti jos Nano, ne dam te ja.

-Znam ja da me ti ne daš, ali došlo mi vreme a i on me zove, otišo sam gore, nema nikoga. Te godine na sv Nikolu pridružila se Nana svom bratu Milanu.

16/2/2008 - Tačna vaga na Vaskršnji ponedeljek

Juče sam bio na onom grobu, gde je ostao deo mene, tamo gde je posečena ona šljiva, stara, kriva, do zemlje pognuta. I sreli smo se, prošlost i ja, pa sam u to ime, popio šljivovicu i pojeo jaje a u crveno je bilo obojeno. Poljubio sam sliku dragu i pustio jednu malu suzu. 

Posle sam prošao onim vijugavim, prašnjavim putem i stigao u staru kuću od blata, sedeo uz mlekar pod lozom pupuljalom, slatko od šljive i ladna bunarska.

Na kraju sam na teveju gledao seriju iz detinjstva "Vaga za tačno merenje", posle trideset i kusur godina, ko bi znao više, namnožile se, ne brojim.

Iznenadio sam se, da je snimana u boji, jer sam je upoznao crno belu na starom izanđalom teveju. I setio sam se kako sam jednog davnog popodneva trčao kući iz škole, da ne zakasnim na početak "Vage". Stigao sam u pravom trenutku i pre kiše i na početak epizode uz pesmu, "Gde je ona tačna vaga da izmeri dela slavna".

A napolju pljušti.

11/2/2008 - Deda Velimir

Deda Velimir

Verovatno da su mnogi pomislili da drugog dedu i nemam jer ga ne pominjem ili je kakva nebitna, nevažna ličnost. Nažalost on i ja nismo imali sreće da se družimo i volimo koliko drugi Deda Radisav, svima znan. Moj drugi deda Velimir, takođe čumićanac, stamen i  dobar, umro je kada sam imao devet godina i pred kraj svoga života bio je tužni starac koga pamtim kako sedi na krajputašu preko puta groblja na kome je ubrzo sahranjen i čeka od ranog nedeljnog jutra da se mi pojavimo. Izgledao mi je kao da ga boli duša. Ne znam zašto, valjda je bio takve prirode, seljačke, namučene, istrošene, ubijene od života. Govorili su da mnogo pije ali ja mislim da nije pio ništa više od drugih, samo je slabo podnosio. Sećam se da ga je hvatala teška tuga već posle druge čaše i da su mu oči bile pune suza. Tajna je ostao za mene, sve drugo su samo predpostavke. Od tri sina koliko ih je imao, moj otac mu se našao uvek, kao srednji, kao neko ko ga je poštovao do kraja uz podršku moje majke. Stariji je bio nesretni emigrant  od  '44. i tek posle trideset godina sreli su se prvi put. Teško je sina prvenca ne videti trideset godina. Mlađi je uvek živeo neki svoj sebični život.                                                                             Pričao mi je otac, kada je deda bio ratni zarobljenik on mu je od svoje šegrtske plate kupovao cigarete na crnoj berzi i slao mu da  ih on menja za hleb. Težak je to život bio, valjda otud suze u staračkim očima. Neka mu je laka zemlja.

3/2/2008 - Odmor, plata i regres

Sedeli smo u letnjoj kujni, zemljanog poda, koja beše smeštena pod tremom, zagaravljenih rogova, uz koš, sa malo pšenice i još manje kukuruza, koga smo upravo ručno krunili, kada se ču kapija. Do novog kukuruza imalo je da se čeka još tri meseca  a starog ostalo koliko da kokoške u donjem dvorištu, pojedu još nešto osim onoga što izčeprkaju  iz zemlje.

 Ujna Dara, prži uštipke bez jaja na nekom prastarom šporetu, a u njemu slabašna letnja vatrica, od  ostataka sa drvljanika.

 Brat Milovan, stariji od mene tri godine, potrča do kapije u susret ocu, ujka Jovanu, a  njegova sestra Milica, povika, tatice.

- Evo, jedva uhvati autobus u pola četri, -zadihan  ujak poče da nam priča, -od danas sam na odmoru dvaesdva dana, primio sam i platu i regres, kako ste vi šta radite.

- Tatice, primio si platu, jesi li mi kupio bonbone?

-Nisam ćero, nemam para, sve sam ostavio na štednju, kupiću ti kad sledeći put primim platu.

Neću nikada, ali nikada da zaboravim, tu tugu male Milice, koja je za pet godina života, ko zna koliko puta čula to isto obećanje i te suze koje su vrcale iz očiju.

- Šta ima da se pojede, gladan sam pita Jova Daru. Milovan  čvrsto zagrli Milicu, privi je uz sebe u poče da teši. Meni je  sve to toliko bilo mučno da sam odmah otišao kući.

Trideset godina kasnije, bio sam u poseti kod Milovana. Nemam rođenog brata ali imam njega. Retko se viđamo ali vreme između nas nikada nije stalo i napravilo one hladne distance koje zna da napravi. Bili su tu i ujak i ujna u svom delu kuće i kada sam krenuo , Jova me prosto na silu uvede kod sebe na kafu.

-Nećeš , -kaže-, nikada da svratiš kod mene.

- Hoću, evo sada, ujna,  stavi kafu, sipaj jednu rakijcu, mogu li da zapalim cigaru.

-Ma može, sve može, tako te volim, kad hoćeš sa nama penzionerima da posediš, svi su nas zaboravili, kad čovek ostari niko ga ne šljivi nizašta, nikome ne treba. Ja dođem  preko zime u grad, a jedva čekam leto, da odem u selo, tamo mi mnogo lepo majke mi . Jeste da ima uvek nešto da se radi, malo bašte, malo čovek nešto poseje, pšenicu ili detelinu al eto živi se nekako. Kako si ti šta radiš, ne viđam te u crkvi.

 Prećutim preko tog, ne viđam te u crkvi, pa odgovaram na seriju pitanja, kako žena, kako deca, kako roditelji, kako poso, kako, kako...

-Kako si mi ti Ujko, što ti kod mene ne dođeš?

- Nemam vremena, ujutru idem u Staru crkvu, popodne u  ovu  novu i tako, molim se bogu, čitam ove knjižice, pa mi pokazuje lagano teološko štivo i počinje da mi priča, koliko puta se već pričestio od  početka godine, zaneo se  pa se presbira , broji na prste i traži od ujne da ga podseti. Onda poče mene da ispituje o mom postu, pričesti i prisustvu na službama.

-Moram da te razočaram, ne stižem, brzo se živi.

-To neću da čujem, moraš da ideš u crkvu, da očistiš grehe, posle može da bude kasno.

-Pusti dete, nemoj da si dosadan, evo izvoli kafu, nisam stavila šećer, zasladi sam koliko hoćeš, ujaku pa meni obrati se ujna. Presela mi je i kafa i rakija, pola sata sam se naslušao o crkvi i trpeo grdnje od Jovana. Nisam to hteo da mu kažem, sam je kriv, izazvao me, pokušavali smo i ujna i ja da skrenemo temu ali on je bio neumoljiv.

-Sećaš li se, pre trideset godina, pa mu do detalja opišem događaj sa početka priče. Ujna vidim setila se i samo klima glavom, ne progovara a u zamišljenom pogledu joj vidim da se vratila u mislima u to vreme a Jova  priseća se, kao pita me kada je to tačno bilo, koje godine, reko bih da se i on setio samo neće da prizna. Ja se setim da se te godine Oženio Mladen Ilić i da smo zajedno bili na svadbi, kad on valjda više nije imao kud pa prizna.

- Da li si zapamtio ćerkine suze, da li se sećaš koliko puta si je slagao?  

Suze u staračkim očima, teške su, neće lako da izađu a bole, ljute, brada igra.

-Idi u crkvu svaki dan dok si živ, teško ćeš te grehe da okaješ, trebao si ranije da misliš o tome.

-Jesam, bio sam grešan i prestrog prema deci i kajem se, ne valja biti takav. Kako si ti to zapamtio, jebem ti, bože me oprosti, količki si bio a sećas se toga i još onda si video da radim naopako, što mi nisi reko.

-Šta da ti kaže, umeša se  ujna, mnogo bi ti dete poslušao, nikoga nisi hteo da slušaš.

- I ne samo to, kao da mi ne bi dosta, već te i srebroljublje bilo uhvatilo, samo si kukao nemam, a pare pakovao do zadnjeg dinara na štednju a terao sve iz kuće da leti beru kupine po vrzinama i pečurke po šumama pa od toga kada se proda da ide dinar u kuću da se kupi kilo soli i kilo šećera. Sećaš li se koliko je Milica volela kajsije, nikada joj dao nisi da ubere ijednu, sve su na pijac morale da idu. Jadan si bio Jovane žao mi je što moram ovo da ti pričam ali preterao si brate sa crkvom, praviš anđela od sebe a nisi. Izvini.

-Nemoj da mi se izvinjavaš, izvini ti, dobro si me sada opasuljio, ko kofom ladne vode za vrat, dobar si mi ti, pa usta i poljubi me u čelo.

Onda sam ga zagrlio i isplakasmo se ko mala deca. Nazdravismo sa još po jednom rakijom uz obećanje jedan durgom da će mo biti bolji nego što smo, ja ću u crkvu a on će da se trudi da nekako ispravi te svoje mladalačke grehe. Samo, niti ja idem u crkvu, niti on te grehe moža da ispravi, ne može niko da se vrati trideset godina u nazad.

Osim mene. U mojim sećanjima

28/1/2008 - Velika tuga

Mogu da vam pričam mnoge lepe priče, uspomene iz detnjstva, dečastva, rane mladosti, šta ja znam šta sve, o tome kako je Deda jedne godine na vašaru o Krstovdanu prodao sve kožuhe pa me vodio da mi kupi novčanik za situ i kratke pantalone sa odštampanim grbom zvezde, slične stvarčice ali to mi se večaras ne priča. Večeras sam odlučio da ispričam nešto od čega sam i sam godinama bežao, krio od samoga sebe, potiskivao, bio kukavica da se suočim sa tim. Valjda me ovih dana uspomene preplavile pa celog dana sećam se dana kada smo Dedu sahranili. Nije morbidno verujte, na kraju svega smrt je prirodna pojava, ravno rodjenju, samo je sa druge strane.

Tog dana kada sam došao u Dedinu kuću a Deda me nije dočekao, tog dana sam osetio takvu tugu, da je prelazila u fizičku bol, u obliku bola u grudima i zaustavljala mi dah. Kada sam se pojavio u dvorištu punom naroda ono malo žamora pretvorilo se u tajac, predpostavljam zato što je sav taj narod znao kako smo se Deda i ja voleli. Niko me ništa nije pitao, niko mi ništa nije rekao, nikome se ja nisam obratio niko nikoga nije smeo da pogleda u oči. Muk. Ulazim u kuću, Deda leži u otvorenom kovčegu, ja prilazim ljubim ga mrtvog i palim cigaretu. Dedini sinovci, moji ujaci Božidar i Radoje, počinju one teške, pateticne priče:

-Probudi se Radisave, pogledaj ko ti doš’o, kako imaš srca da spavaš.

 Žene počinju naglas da plaču. Ja ne volim patetiku i kažem ujacima:

-Dosta, Deda nije zaspao, Deda je mrtav i  neću da pričate tako. jer nije Deda živeo tako, dajte mi jednu sveću, da je zapalim i dajte mi jednu rakiju za dušu.