9/4/2008 - КРЕДЕНАЦ
У оно време, када сам откривао овај свет и његове чаролије, једна од битнијих беше креденац.
Упознао сам разне, од градских господских, пресвучених високо полираним ораховим фурниром, угланцаних шерлахом, украшених стаклом пескареним у најлепшим могућим геометријским или стилизованим цветним шарама-вињетицама, што ниси смео ни да их погледаш а камоли да их пипнеш или недајбоже завириш у њих, преко уљаним лаком премазиваних више пута обично кремкасто а почесто и резедо боје до најобичнијих излизаних патином времена и употребе, вештом руком сеоског мајстора дрводеље-столара направљених, што чучали су у углу кујне, бакине креденце.
Е, ти креденци су били најбољи креденци у мом животу.
Украшени или хекланим са цветним мотивима или папирним црвено-белим карираним, лучно-таласастим драперима. Укуцани ексерићима, пажљиво, истим оним од кад и постоји креденац.
Моја Нана је била господарица једног таквог. Био је узан али висок и дубок.
На средини, замишљао сам је као да је утроба креденца, две огромне фиоке, за данашње прилике танких ражаних хлебова и уопште времена када се свакодневно купује свеж хлеб, нефункционалне али онда, у њих је могло да стане много хлебова и то не малих већ великих округлих хлебова, за недељу дана. Нана је те хлебове звала колачи.
Увијени у велике ланене крпе, ко зна када ткане, очуване јер само су имале ту сврху, да увију хлеб и очувају га од сушења.
Знало је у тим истим дебелим фиокама ( тако сам их прозвао када сам био до њих тек носом и једва гвирио у њихову утробу) да се нађе и разних пита, гибаница, обично претеклих од ручка или вечере.
Најомиљенија ми је била увијача надевена пекмезом од шљиве.
Поподне за ужину сам је таманио, нисам је жалио. А она одмекла, топи се у устима. А уста траже још.
Изнад дебелих фиока била је даска која се извлачила. Лево и десно, ормарићи са вратима, у којима је обично било посуђе. Скромно, распарно али наше.
Горњи део креденца је имао онај отворени део који је требао да се затвара и украси стаклом али стакло је тада било луксуз. Лево и десно, мале фиоке, за кашике, виљушке, ножеве, бибер, лорбер, цимет, шибице.
Било је ту о осталих дрангулија по којима сам често преметао, претраживао, као да сам се надао да ћу ту наћи богзнашта. А оно ништа посебно, по који пампур, заломљен перорез, поломљен солир, стари папирићи, са рецептима, делови писма, похабане разгледнице, умршен конац, чен белог лука, алева паприка...
И на креденцу, тегле са слатким од шљиве, кајсије, трешње, вишње, пекмезом, по којом дуњом, јабуком, зависи од годишњег доба.
Ето, креденац, цео један свет за себе, интендант кујне, без њега џаба и сто и столице и шпорет.
|
