8/4/2008 - МЕСЕЧИНА
Како је лепо бити дете. Најлепше. Од свег доба у свом животу најлепше ми је било када сам био дете.
Када би ме неко питао шта бих желео да будем у животу, без много размишљања одговорио бих, дете.
И никада ми не би било досадно!
Ја никада нисам желео да одрастем и будем велики.
Једно од најлепших сећања из детињства је када сам са Дедом ходао по месечини.
Било је лето, он и ја смо били негде, код неких људи, неким Дединим послом, задржали се, окаснили у повратку и ухватила нас је ноћ.
Прилично смо и удаљени били од куће, на неких, сигурно бар сат времена озбиљног ходања.
Деда да би смо што пре стигли кући, највише због мене журећи, да се не плашим, да имам снаге да стигнем до куће, да вечерам на време, а и да се Нана не брине превише, окрете пут на пречице, па ишли смо мени потпуно непознатим путем који и није био пут већ стазице, преко кукуруза, винограда, шљивара, уз пшенице и детелине, преко прелаза, кроз туђа дворишта.
У шљиварима шљиве дремају, сребрнасто се пресијавају модрикасте, а види се све као да је дан.
-Изгрејао Месец па нам светли пут, види како је лепо каже Деда и погледа према Месецу.
Ја ћутим и уживам у његовој чаролији на ведром небу.
Већ је свеже, али мирно вече, нема поветарца. Ваздух чист и миран, миришљав од лета.
Ходам у корак са Дединим а његов корак је и дугачак и брз.
Осећам се као да и немам тежину, као да ме ноге саме носе, нека ме срећа обузела, нека милина ми свуд по мени. На лице ми се залепио осмех и мислим, како је леп овај свет.
А Месец, изгрејао и светли нам пут.
| 
