nadam se da se nećemo sudariti glavama jureći poljupce.
biću tu, a ti budi ono što jesi. pričaj mi šta misliš. ne stidi se i ne sakrivaj ono što osećaš.
budi, budi ti... kao što znaš da kažeš...
svaki put je prvi put. ne znam odakle smo počeli, ni kuda idemo. kraja sigurno nema...
učimo da se prepuštamo ovim strujama. glupost je i pomisliti da ih možemo kontrolisati.
ležimo na ledjima, ležimo izukrštani i isprepleteni...
putujemo daleko...
sve dalje od očiju, sve bliže srcu.
mislio sam da sačekam ime mandatara i da ostavim ovu zabelešku, ali.
baš je svejedno...
pitam se kako će se slagati sps i ds...
nacionalno pomirenje... toliko priželjkivano jedinstvo.
shvatam koliko duboko sam ganut, za malo da pustim suzu...
brinem da li će gospoda socijalisti pokazati gospodi demokratama neke stare fore džeparenja i da li će im tadićevci uzvratiti pokazivanjem novih, evropskih metoda lopovluka.
baš brinem.
nova vlada će imati 27 članova i dva nova ministarstva: za gradjevinu i prostorno planiranje, i za ljudska i manjinska prava. javlja mi se da će jednog dana, svaki gradjanin srbije biti ministar...
za tren pomislim kako je šteta što narodnjaci, radikali i dačićevci nisu uspeli da se dogovore, jer je to jedini način da se završi s' njima... najzad...
ali shvatim da sadašnjoj vlasti odgovara tako mediokritetska opozicija – dok postoji gori, nismo najgori! – kao da je grunfova kovanica...
zato ih i nisu zabranili petog oktobra. prazno opoziciono mesto bi bila šansa za neke ozbiljne i inteligentne ljude, mada opet, ovo je srbija pa se takvi guraju pod tepih.
najbolje ne rizikovati, a sa radikalima rizika nema...
budućnost je izvesna koliko i kvadratura tominih nekretnina.
brinem se i kako će moj imenjak preživeti gubitak funkcije. e moj vojo... moj vojo... pa zar večeru za veru?
...pre će biti da se čovek preračunao.
još sam hteo nešto da napišem o novoj vladi, pre nego što nas ivica sve po'apsi, ali neću. dovoljno su odvratni sami po sebi.
trudim se da nadjem neku prigodnu, 
u neidentifikovanom letećem objektu, koji je bio nevidljiv za zemljane, u orbiti plave planete, kapetanski entitet XRQ nalaktio se na komandni pult:
- ne možemo osvojiti zemlju... zemljani su prebrzi za nas.
njegov prijatelj, ali i potčinjeni ZD4, koji se takodje nalaktio na pult, posle osam dana odgovorio je:
- možemo uvek probati. zemljani nam ne mogu naneti veliku štetu.
XRQ se zamislio. dilema je bila da li da probaju sami ili sačekaju pojačanje. pobeda bi značila mnogo. sam savladati novi i nepoznat svet... unapredjenje u službi ali i trijumf srednjegalaktičke zajednice.
poraz, poraz bi bio ravan katastrofi. njegova karijera bi se srušila, ali bi i zemljani bili upoznati sa njihovim postojanjem, kao i namerama.
posle tri meseca pogledao je ZD4-a prodornim pogledom... gledao ga tako dva dana i rekao:
- možda da pozovemo pojačanje? mi smo ipak izvidjački brod... i tu funkciju nećemo menjati. ali ćemo budno posmatrati zemljane...
ZD4 se odmah, posle tri dana, složio sa njim.
nakon neodredjenog vremena poziv je upućen.
*
dva ogromna razarača srednjegalaktičke zajednice stigla su na tačne kordinate, u tačno dogovoreno vreme...
ali sem njima prijateljskog broda ničega tu nije bilo.
kuda ideš čoveče?
- nikud.
gde si bio i šta si radio?
- nigde, i ništa nisam radio.
vraćaš se... odlaziš?
- da bih se vratio, morao bih, pre toga, negde da odem,
ja ne idem nikud.
negde si morao biti, možda se ne sećaš?
- nemam svoja sećanja.
a želja? sigurno ih imaš. gde bi želeo da budeš?
- daleko, to je jedino što znam.
da li si živ?
- to ne znam. ponekad osetim kako krv struji mojim žilama.
znači osećaš?
- da, osećam ponekad.
sme li se znati šta?
- osećam sneg i kišu na licu.
osećam da sam ti prijatelj.
ko te je stvorio?
- ti... i samo dok se okreneš,
prestaću da postojim.
sačekati povoljniju priliku znači odustati od ove ovakve,
nikakve, mada ipak prilike.
jer pojaviće se negde... nekada... bolja.
jednom se ionako sve izravna. jednom, svi ćemo doći na nulu.
neko će se umanjiti, neko uzvisiti.
čemu onda žurba?
uvek je dobro sačekati, strpeti se.
na taj način se, ne mali broj puta i uštedi.
sačekati znači ne potrošiti.
ne potroši se ni život tako.
samo... život ipak prodje...
i nepotrošen.
kada krenete negde, sačekajte malo.
sačekajte sebe,
znate koliko ste spori i koliko vam vremena treba.
ne žurite.
ponesite sebe kao dobru garderobu, kao lepu frizuru.
nije lepo pojaviti se negde bez ...
budite sebi dobar drug ;)
evo i ja ću sačekati...
taman koliko da odzviždućem:
i tako
mislim o tome...
šta smo mi prema univerzumu... što bi rekao pred skok
jedan lalinski samoubica.
mislim kako je već deplasirano reći da je sve u ovom gradu... a što je bilo dobro
i što je ovaj grad činilo ovim, odnosno onim... nestalo.
otišlo, otputovalo, zbrisalo, pomrlo,
ili se zaglavilo.
nasukalo se na obalu evropske kanalizacije,
i tu u miru, pomrčini i smradu, ispušta svoju dušu.
još samo postoji svest o agoniji.
eh, moj beograde – što bi rekla ceca
mislim o tome...
na šta će ličiti nova vlada.
stari i novi ....... (upiši po želji), ujedinjeni pred masom praznih džepova.
i nekako mi ih dodje žao.
jer nije lako.
da se čovek obogati nisu više potrebni dani, par završenih poslova,
već nedelje i meseci, čitavi nizovi zakulisnih radnji i mahinacija...
nadam se da će se snaći i da će nas palma, limeni čovek, penzioner, vuk, strašilo, lav kukavica, ivica i ostala menadžerija, obradovati :D
uel... što bi rekla jedna prava dama, vejn... pardon! džejn kaunti...
a široke narodne mase potvrdile i složile se
oooogromnim aplauzom !!!
...
gore u brdima gore vatre, dole u dolini je vlaga
noć provlači svoje crne prste kroz našu kosu.
noć diše svoj noćni vazduh i raste
pokazuje nam svu raskoš noćnog neba
šapuće svojim noćnim jezikom.
duži naše senke dok ne potonu u potpunu tamu.
ko dugo noću bdi, nauči ponešto o njoj
recimo kako da tiho tapka po kući a da ne probudi ukućane,
kako da otvori frižider a da to niko ne čuje.
mi smo deca noći i noćni grabljivci, naša lovišta su špazevi i ostave.
ližemo prste umočene u džem, ne paleći svetla
čula su nam oštra, već sasvim dobro vidimo u mraku
i mrak nam prija.
da, svaka noć je prava
prošle noći sam uhvatio malo DATAROCK-a...
bojim se da ću i ove noći na njih potrošiti par sati
( ne na način koji vam je prvo pao na pamet ;)
u ovoj priči radi se o tati. imao taj tata sina, prvenca. diku svoju, svoj ponos. taj sin se kasnije navukao, kao zmaj, pa je posle komune završio u budističkom manastiru. ili počeo, kako se uzme.
no, za ovu priču je bitna i ćerka. tatina maza, tatina mezimica. ali ćerkica nije htela da uči. nije završila ni srednju, pa su se tatini snovi, da će neko naslediti njegovu zubarsku ordinaciju, srušili. ćerka se kasnije udala za rumenog seljaka, koji ju je onako histeričnu gledao kao malo vode na dlanu. sada izigrava gospodju negde u ...
mama je ipak stub porodice i ovo će biti priča o njoj.
mada neće, jer je od te iste porodice odavno digla ruke. ima ljubavnika koji je 20 godina mladji od nje, a izgleda kao da joj je unuk.
u stvari najbitnija je baka. baka koja se celog života žrtvovala i koju život baš i nije mazio, prvo zato što joj je poslao onakvog dedu... ali nećemo o njemu...
već je počeo da psuje. psovao je sasvim razgovetno, na sav svoj pseći glas. dolazili su ljudi da vide ovo čudo. smejali su se neprekidno, bili su srećni i ispsovani.
jednom prilikom je, svojim psovkama isprepadao jednog prevoznika peska toliko da je isti istovario na sred ulice.
jak vetar je u sledećih par sati razduvao sav pesak na sve strane sveta.
on je izgleda jedini, u celoj ovoj priči, znao šta radi.
princ gluposti je ovladao energijom idiotizma.
njegov dalji razvoj je nesputan, ništa ga više ne može zaustaviti.
uloženi trud se najzad isplatio i uspeo je da bude najglasniji, onda kada nema šta da kaže,
a kao svaka glupa osoba ima svoje mišljenje o svakoj temi, mada nijednu ne razume.
spoznaja da pametniji popušta je pravo otkrovenje. ta žalosna istina utemeljiće vladavinu gluposti - nada se. jer glupost je beskrajna, najvitalnija ljudska osobina.
nemoguće je izreći toliko mudrosti, koliko se gluposti može prećutati.
pametni ne mogu razumeti da je i glupost za ljude. dakle... oni su još gluplji i pobeda je zagarantovana.
on je u šuštanju noći prepoznao huk planete koja užasnom brzinom jezdi kosmičkim prostranstvima...
pao je na zemlju i uhvatio se za vlati trave, da ne bude oduvan sa iste i ne završi plutajući negde ka mesecu....
ona je baš prolazila kroz parkić, na čijem je igralištu on izvodio ovaj neobičan performans.
bio je svestan, čuo korake, znao je da mu neko prilazi... no, taj grozan osećaj da nebo želi da ga usisa lebdeo je fluidno u izmaglici iznad njega...
spasi me... – zavapio je promuklo.
spasi me.
ona se već našla iznad njega, stavila je njegovu glavu u svoje krilo, brisala mirišljavom maramicom krupne graške znoja sa njegovog čela.
spašću te, ne boj se. – tiho je govorila, pipajući u mraku po torbici, tražeći mobilni telefon.
dugo je stajala na ulici, gledajući u pravcu kojim su odjurili.
no, nije mogla videti kako se posle nekoliko predjenih kilometara prvo prednji, a potom, polako i nekako stidljivo, podižu i zadnji točkovi. kako ceo automobil sa upaljenim rotacionim svetlom poleće. prvo nisko, preko krovova kuća, zatim sve više...
i leti.
visoko.
visoko... i nestaje u jednom ogromnom kumulusu.
ovi su se uvek bolje zabavljali nego oni.
oni ih gledaju sa strane, kao da ne učestvuju u zabavi.
ispod oka oni gledaju njihove razvratne devojke
ogromne količine alkohola, bahanalije bez stida.
jedini je problem što ovi jako brzo plaćaju cenu.
u stvari plaćaju odmah.
kod rogatog nema više na veresiju.
sa druge strane,
oni dobijaju dobre kredite.
ne traže mnogo, uzimaju malo.
krckaju svoje dane,
kilometraža im je bitna.
tiho govore, tiho misle,
nose papuče da im se ne čuje korak...
pa plaćanje, plaćanje se otegne.
plaćaju.... u nedogled
u ne – do – gled !
jedan ovaj se uplašio kada mu je zazvonio telefon.
zvao ga je onaj drugi.
telefon je zvonio nekako drugačije, kao da poziv stiže sa onoga sveta.
onda se ovaj javio a onaj je počeo da priča kako je sanjao da je mrtav.
ovaj se opet uplašio jer je onaj tako i zvučao. kao da je stvarno mrtav.
pričao je bez pauze da uzme vazduh. ovaj je zamislio kako mu vazduh ulazi kroz pore i izliva se iz grla.... uplašio ga je taj prizor.
stani – zavapio je ovaj.
ne mogu stati, ako stanem umreću, tako sam sanjao.
ovo više nije san. – ovaj je pokušao biti razuman.
i tu se razumu gubi svaki trag jer onaj nije stao...
i nije stao
dok ga brana
jednog dana
nije s'bloga obrisao.
prozvaše me drugarice...
pa da se izjasnim i ja... jelte, moliću lepo ;)
elem... u trenutku pisanja posta ne radim ništa drugo osim što taj post pišem.
pošto ću se jednog dana, kad duhovno sazrim... (još sam gotovo balavac jelte?)
ozbiljno posvetiti pisanju... ovaj blog doživljavam kao uvežbavanje istog.
retko sednem za tastatauru a da nemam već gotovu ideju kako će pričica izgledati.
tokom dana, inspiracije, ideje i asocijacije pribeležim na papir. mnogo toga mi stoji po kojekakvim sveskama i čeka da bude napisano... u stvari, u stvari, ono što mi je ozbiljno na pameti verovatno neće biti objavljeno na blogu... izvinjavam se zbog toga...
da se vratim na temu.... i da priznam ono što sam preskočio...
elem... u trenutku pisanja posta purnjam kao lokomotiva... palim cigaretu dok mi druga gori u piksli. eto...
a sad... packe ;)
a pre packi još samo muzička tema ;)
srećan 8. mart.
a bome i 9. sutra :P
srećni vam i novi izbori...
valja nam svariti gubitak Kosova... a kako drugačije nego novim izbornim vašarom.
srpska šibicarska elita odlučila je da – prošeta - svoj narod i skrene mu misli sa mračnih tema.
no, vara se onaj koji misli da imamo kokošje pamćenje... biće reči u kampanji i o Kosovu.
pomenuće se par puta i Evropa... i? i?
i nikom ništa.
lepo je rekao još Sveti Sava... -... ni istok, ni zapad...
a zamislite da je omašio i rekao... -... i istok i zapad... ?
... izvinjavam se, fantaziram... to ne bi bilo srpski... nikako :)
za đevojke, za sve koje, i koji se tako osećaju, od vašeg druga, jedan lep spot ;))
beseda na gori, evandjelje po mateju
5.39. a ja vam kažem da se ne branite oda zla, nego ako te neko udari po desnom tvom obrazu, obrni mu i drugi.
5.40. i koji hoće da se sudi sa tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu.
5.41. i ako te potjera ko jedan sahat, idi s njime dva.
5.42. koji ište u tebe, podaj mu; i koji hoće da mu uzajmiš, ne odreci mu.
5.43. čuli ste da je kazano ljubi bližnjeg svojega i mrzi na neprijatelja svojega.
5.44. a ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze, i molite se Bogu za one koji vas gone.
5.48. budite vi dakle savršeni, kao što je savršen otac vaš nebeski.