krivudavim putem izašli smo na proplanak. bilo nam je potrebno par minuta da se oči naviknu na količinu svetlosti. ponovo smo disali punim plućima, mirise mahovine i trulog lišća nadjačao je miris cveća, svež miris trave. narcisi i zujanje pčela... život.
predivno mesto za predah.
posle dugog pešačenja kroz gustu četinarsku šumu, naša mala planinarska grupa, zaslužia je ovo divno mesto za odmor. iznenadjenje je bilo u toliko veće jer se na sred proplanka nalazio ogroman, stari bunar... niko nije očekivao takav planinski dar... skinuli smo rančeve i potrčali ka njemu.
tek na par koraka shvatili smo, u čudu, da je širok gotovo četiri metra. ogradjen niskim kamenim zidom koji gušterima služi za sunčanje.
možda ima vode... i par kamenčića poletelo je, bačenih u ždrelo sa namerom da odredimo njegovu dubinu... no, ništa se nije čulo. kao neko ko se u svemu mora isticati pronadjoh veliki kamen, bacih ga i nagnuh se duboko, glavom unapred, potpuno se zagnjurih preko ivice osluškujući....
i dalje ne znam... kao da me je neka sila povukla. gladak i klizav kameni zid, iskopneli malter koji se potrošio pod prstima... pa vrisak, užasnuto lice prijateljice sa druge strane oboda.... pa mrak, zaprepašćenje, užas... i ponovo vrisak, moj? njen? još uvek mi odzvanja u ušima...
dubina me je usisala...
svake sekunde padao sam brže. zatvorio sam oči, stegao zube i usne.
misao... možda je dole voda, možda ću se ipak spasiti. svakog trena sam očekivao udarac.
pokušao sam da se domognem zida, zaplivao kroz vazduh ne bi li usporio pad... bezuspešno.
bog! bože, ako te ima pomozi mi sada...
samo nek je dole voda, neka pljusnem, nekako će me izvući...samo da preživim ovo...
bože pomozi mi... nikada više, nikada više neću praviti gluposti, promeniću se potpuno... samo mi sada pomozi...
sklopio sam ruke u molitvi na grudima... suze su slivale u uši, ostajale su iza mene... dok sam tonuo, u sve gušću tminu.

*

iz duboke molitve, u kojoj mi je ceo život prošao pred očima, probudilo me je šuštanje... šum vazduha, kao kada izbacite glavu kroz prozor kola u brzoj vožnji.
da li sam već mrtav?
brzo sam opipao svoje lice... sve je tu, nos, usta, kosa... i telo, noge, trbuh...
širom otvorih oči i ugledah tračak svetlosti, kao daleku zvezdu na potpuno crnom nebu...
padam i dalje, i shvatih da sada padam okrenut ledjima na dole, i da je ta tačka u stvari otvor, i da je
iznad, gore nebo. da li sam mrtav? jer straha nije bilo... da li sam se prežalio?
ali više nije bilo ni nade...
bože, bože... nisi me spasao. sada bih se već razbio i u paperje da padnem.
kada ti je već toliko stalo uzmi me. i ponovo počeh da se molim, ovaj put ne za spas, nego za prijem. nisam mnogo grešio mada nisam ni neka velika dobra napravio.
sada znam, i da mogu drugačije bih...
ne znam ni jednu crkvenu molitvu, čak nisam ni posebno verovao, no reči su same išle, obične ljudske reči: svakog trena sam ti sve bliži i budi prema meni blag... oprosti za sve loše što sam uradio i za dobro koje nisam.
dugo sam još gledao daleki tračak svetla
a onda umoran od svega sklopio oči.
sanjao sam svoj dom
i osetio u snu njegovu sigurnost i toplinu
a onda nevreme
i jak vetar i njegov huk
koji se pretapa i postaje urlik
koji ruši tavanicu
svojim telom pravim potporu poslednjem zidu
koji se raspada
cigla po cigla
i ostajem sam u pustoši

*

ponovo me je probudio šum... da li sam već mrtav? i koliko dugo. ponovni ritual opipavanja svog tela... i ponovo zaključujem da još uvek padam.
a bog?
čini mi se da je ipak ostao na proplanku, sa mojim prijateljima. sećam ih se... jednog po jednog. sećam se svojih roditelja, svog detinjstva... znači još uvek sam živ...
više ne razmišljam o padu kao nečem konačnom. ponovo osećam... žedan sam...
i nasmejem se. po prvi put od trenutka kada sam pao.
žedan sam u sred bunara....:)

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

odavno više ne vidim sjajnu tačkicu... moju srećnu zvezdu.
odavno više ne razmišljam o životu pre pada.
osnovni nagoni teraju na akciju.
neću vas zamarati načinima.
mogu reći da sam naučio da se krećem, smešno je reći da letim. u padu se, sa uvek glatkih zidova bunara, može svašta skinuti. mahovina je vlažna i pitanje vode sam time rešio... dok hrana... heh, to je malo ružnija priča... dovoljno je reći da ovde, čak i na ovoj dubini, ima života...
živ čovek se na svašta navikne... i tako je kako je. žao mi je samo što sam svoj ranac ostavio na proplanku... kako bi mi samo koristile neke stvari iz njega. no, čega nema...
ni ovaj mrak mi više nije strašan.
ponekad mi kroz glavu proleti, da u sledećoj sekundi mogu biti smrskan strašnim udarcem... ali navikao sam na tu misao, kratak napad straha i.... prodju takve misli i osećaji, naučio sam da živim sa tim.
evo npr. čak sam počeo voditi računa i o higijeni. od gajke kaiša napravio sam britvu koju oštrim lagano je prislanjajući na zidove. baš sada ste me uhvatili kako se brijem i zviždućem...

vaš prijatelj voja
leta gospodnjeg... čini mi se još uvek 2007.
..... čekajući da mi dno padne na glavu