Autobus  se probijao kroz gradsku gužvu. Na momente je jurnuo brže, pa opet klaj, klaj. Uobičajena vreva, ni previše ni premalo ljudi, sedišta zauzeta. Većina se drži za one šipke kao majmuni u zoo. Malo pomalo, kako se približavao centru, sve više je ljudi ulazilo, niko ne izlazi. Tipična slika za prevoz sa periferije.

Novi Beograd, je ipak, još uvek, periferija.

On je stajo kod samih vrata. Zagledan negde kroz prozor nije obraćao pažnju na saputnike. Bleda lica sa  tamnim naočalama nije primetio grupu  koja je ušla bučno galameći.Grubo su ga odgurnuli, odvojili od one šipke, i gurnuli do prozora, na koji je skoro pao.

Pružio je ruku da se uhvati za šipku, prozor, bilo šta, jer autobus je opet naglo krenuo,pa zakočio.

Mladić izgubi ravnotežu.

Njegova ruka zamahnu kroz vazduh, uhvati se za ruku neke devojke.

Ona vrisnu.

-Manijače!

-Izvini, nisam namerno, ja

-Šta ti meni izvini.

Devojka naglo podiže ruku, puče šamar.

-Izvini, nisam te namerno dotakao, slep sam!

Ode moj prelepi, šašavi april, i doleti realni maj. Ako svi dani budu kao današnji, biće to jedan zabavan mesec.
Počelo je obično, probudiše me u cik zore oko 11h, ja rekoh na uranak, oni
    -Dolazimo na kafu.
    -SPAVAM
    -Ma nećemo odmah, za 15minuta.
Šta da se radi, juriš pešadija, jednom rukom se tuširam, drugom češljam, trećom perem zube, četvrtom guram lonče za kafu, petom sklanjam lom po kući,šestom palim neku dreku da svira, sedmom se oblačim,osmom,  ovo ispade neki oktopod, imam li ja tolike ruke?
Posle svrnuh u jedan blogoye caffe, nećemo o tome, mada, da je neko gvirnuo, ne bi mu bilo neinteresantno, još manje dosadno.

Gazda otišao, neće da me vozi na posao i natrag. Bus, nema (ima, ali nije simpatičan).

Ispitivanje kola!

Krenem ja na Adu

Ko me bude video tamo još jedan put, može slobodno u Dunav da me gurne i udavi.

Ko god je ostao u Beogradu tamo se natrndečio. Kolona automobila, kao da nema nigde drugde da idu. Meni da parkiram treba stadion Marakana, a ne ono prcvoljče od mesta što ugrabih.
Neću na Adu. Jedva  se izvukoh iz onog čuda i krkljanca.

Svi idu levo, pa i ja, odoh negde nemam pojma gde, neke ulice, drvored, nigde žive duše, mukom se iskobeljah odande.

Idem ja u moj lepi Zemun.

Idem, naravno, sad svi krenuli, meni za inat, baš u Zemun. Nema veze, idem ja srednjom trakom

Tras-bum!

Valcer, levo, pa desno, pa opet levo, mali zaokret, pa, levo, poluokret desno!
Prednja leva, ode, našla gde će da pukne.
Mogla sam da uhvatim ona kola, da ih gurnem niz padinu, i da ih jos šutnem.
Naravno, oproban metod, suza, suzu stiže, plačem ja kao gladna godina. Sažali se neki fin mladić.

-Daj dizalicu. Šta ti je to?
                -Dizalica, kažem ja ponosno.
                -To, dizalica? To je načisto polomljeno, jesi li to kamion dizala?

Ja udri ponovo u plač, ona kola trepću, kako ko prodje pišti, trubi. Naidje neki čuvar, ima normalnu dizalaicu. Ja onu žrtvu što mi je pomagala ne smedoh da pitam, a gde je njegova dizalica, ja imam bar polomljenu.

I sad da ukrpim, trebaju mi kola sutra.
Pare!
Ko li izmisli novac, da mi je znati?
Nikad ih nema kad ih trebaš.
Automat!
Gurnem ja karticu

-Biraj jezik

Ma šta da biram, daj mi pare na kom god hoćeš jeziku, mislim ja.
Izabra ja srpski, bolje da sam kineski, možda bi se zbunio

-Kartici istekla važnost!

Kad ga nisam šutnula, meni neda moje pare, zbog papirčeta. Pomislih na jednu blogerku što je grdim već tri dana.
                -Izvini, bejb, bila si u pravu, ne radi nijedna banka u bližoj i daljoj okolini.
Veče je tek počelo
Šta li će još zanimljivo da se dogodi?

Donela sam čvrstu odluku da više nikada ne promešam svet uživo, i ovaj papirnati-virtuelni. Papirnati je papirnati, a živi, živi!

Ali, ovi iz papirnatog sveta umeju tako slatko da pričaju, a ja slaba na rečima. I to moje nikada, ode u parmparčad.

Pao dogovor, danas u 10h

Uzbudjeno sam pisala na pp, dogovarala se kako da se prepoznamo. Naravno, da bi bilo interesantnije, susret je bio na autobusnoj stanici. Tri puta sam se presvlačila, menjala bluze, jakne. Najzad sam se odlučila farmerke, bluzica pripijena uz telo (smrzla sam se) i kratka kožna jakna. Pitala sam

-Šta ćeš da obučeš?  Kako ću te prepoznati?

-Farmerke, jakna od teksasa i duks, crvena torba.

U, pomislila sam što je opis, mora da je neka karakondjula. Baška ono crvena torba, takvih će biti mali milion na stanici.

Naravno milion poruka, pre sastanka

-Gde si?

-Evo još malo

-Koliko malo?

Bila sam uzbudjena, nije mala stvar papirnati bloger postaje živ! Krećem prekasno, mobilni vrišti kao poludeo

-Gde si ? Na stanici sam!

-Stižem za minut, ne mrdaj!

I dodjoh najzad, ko li je ? Dreknuh poznato ime. Okrete se.

 Auuuu, uvek sam volela kad je neko visok, stasit, vitak, lep. I spontano pridjoh, ja koja ne volim da se ljubim, sem u onim situacijama, pa znate, sklekovi, i tako to. Zatrčah se ja poljubih, i ostadoh živa. Poljubac mi je bio pristojno uzvraćen.

Gde smo išli, nije bitno, završili smo u mom stanu. Ni u peti mi to nije bilo, stvarno, kad vam kažem, nisam to planirala. Naravno stan kao da je pala atomska bomba. A hrana?

Hrana je ono što se gura u usta da bi ljudi bili siti i zadovoljni.

Naravno moje domaćinske sposobnossti sam odmah pokazala, da ne bude posle. Naručih ja neke čorbice, naravno, teletinu, donesoše, naravno, pečenje koje je koliko juče, garantujem, ne mukalo, nego blejilo. Ja jagnjetinu ne volim. Prodje to kako prodje.

Sve je bilo dobro, samo , ovi blogeri mnogo  puše, tri dana  neću moći da dodjem sebi. I bilo mi je lepo, prijatno, grešim što se ne upoznajem tako češće, ali svaka greška se može ispraviti.

Poljubac, i nadam se da će večeras doći na chat, jedva čekam.

Ko zna ko je bloger neka ćuti, ostali koji ovde zabasaju, neka pogode.

Pomoć AneM u pogadjanju.

Visina 173cm

Oči tople smedje

Usne senzualne, stvorene za poljupce

Kosa svetlo smedja sa plavim sjajem

Puši, cigaretu ne vadi iz usta

Voli da priča mobilnim, non-stop mobilni cvrči

Kafu pije gorču(stavlja punu kašiku šećera, sav mi šećer potroši)

Šarm, više nego što je uobičajeno

Lepota, boli glava

Od mene dosta, ako neko pogodi ime, dobije od mene kafu!

Dali ste znali

Da sam  slatka?

Ja nisam

Ali su znali komarci,

 pogrickali su me večeras na Dunavu do....

Ja im mašem da ih oteram,

a oni mi dotrčali u naručje...

Da li znate?

Gde se kupuje ono što se bije meso, pa postanu šnicle?

Ja ne znam

Smučila mi se ona travuljina koju danima brstim, kao koza.

SABLJA

Izbacivanje stvari se nastavlja.

Ekspresno!

Ima sve da pobacam, kad mi nešto treba nigde ga nema, a samo pravi lom. Izgubilo se ono sto se biju šnicle da budu tanke, sad ne mogu da kuvam jedino šta znam, šniclove.

U  kompjuterskoj sobi umesto neke igračke za računar, sablja.

Šta ćeš ti tu, mislim se ja.

Ona ništa ne misli, ćuti.

Dugačka je oko 80cm. Kad se izvadi iz korica sjajna je i oštra. Baš su ljudi nekad bili krvoločni. Zamišljam kako vadim sablju iz korica i vitlam oko glave nekom razbojniku. Više bih ga povredila da ga klepim onom sabljom, nego što bih ga proburazila.

Ništa bez snajpera, moj brajko, tu ne moraš da budeš neka junačina.

Traži mi poznanik iz Boljevaca da mu  dam tu sablju, a ja, baksuz, žao mi. A možda mu i dam, šta će mi.

Eventualno bih mogla da je stavim kod vrata umesto pištolja. Treba li i za hladno oružje dozvola, i ono što se plaća godišnje.

Sad zamislite ovu scenu, neko zvoni, a ja se obučem kao haremska igračica i počnem da vitlam onom sabljom. Otišli bi sektaši, oni što nude usisavač od 1000 EU, i oni što poklanjaju telefone uz još nekih pet drangulija samo da im date 20.000dinara. Pobegli bi glavom bez obzira,  garant, da li od sablje, da li od mene, ali bilo bi efikasno.

More, razmisliću još da li da je dam.

Toliko o mom bacanju stvari.

Slika, je iz porodičnog albuma (neće se buniti niko), a sablja sa neta.

Moji prijatelji znaju da sam češkog porekla po ocu.
Broj osam je za Čehe fatalan.
Moji prijatelji znaju šta taj broj momentalno znači za mene. E, nema više rešila sam da zavedem red, pod hitno!
Sad smo u godini osmice, april...krećem!
Poslala sam nekoliko mailova, i SMS-a, ali to vam nije interesantno.  Ih nije, znam da jeste, ali, šta vas briga ako niste na listi za SMS. Red ima da zavedem, i ona osmica neće više da mi bude nad glavom!

Krećem sad na kuću, ima da budem domaćica de luxe( ko se smeje? Ništa na ovom svetu nije nemoguće)
Ijuuu, šta je ovo?

Malo, dugačko tridesetak cm, visoko petnestak? Ima neka žica iz njega! Sad ću da gurnem to u struju. Jaaaaoooo, ima i neki točkić! Belo, pa zelenkasto. Piše da se zove Philips. E, Filipe gde si bio ceo moj život?
Joj vruće! Pec! Baš je zanimljivo! Sad ću da ga ispitam! Onako laboratoriski!

Zaključci.

1.Neindentifikovani predmet kad se stavi na  majicu, majica postaje drugačija, nekako ravnija, kao kad se kupi

2. kad se gura tamo vamo, majica cela postaje ravna!

3.Kad se taj predmet stavi na zavesu, zavesa se zbrčka, treba da se točkić okreće.

4.Izlazi mu neka voda odozdo, i neka para odozgo! Svu me pokvasi, a kosa kao miš iz rasola, sve se ispravila!

5. Kad se predmet ostavi na majici i ode na telefon, majica dobije neku rupu na sredini, tamo gde se stavlja prising.

6.Predmet je vruć,( izgore me baksuz) dok je utaknut u struju.

7.Predmet je još uvek vruć iako je izvadjen iz struje( mora da je to perpetum mobile)

8. Pažljivo sam stavila vrući predmet natrag u ormar, da li je trebalo onu vodu baciti?

9. Sad ne znam ko taj predmet koristi? Muškarci ili žene?  Da li da ga čuvam za sebe, ili da ga zavrljačim?

10. Nemam neko posebno mišljenje o njemu!

Pre podne ćemo da preskočimo da izbegnemo herc-atak Poglavičinom plemenu, a još više nekim saučesnicima u jutarnjim delatnostima.

Ručak ćemo isto da preskočimo, zaboravila sam da jedem, a i da skuvama.  Niko se nije žrtvovao da to uradi za mene, a baš bi mi lepo legao neki kuvar.

I rano popodne ćemo da preskočimo, pravac popodne.

Naravno cvrči sve što može u isti čas. Odabrano cvrčenje, poseta u drugi kraj Beograda, nešto na M.

-Kako da stignem tamo?

-Najsigurnije ti je taksijem

Posebno je sigurno za moje džepove, mislim ja. Oni kavijar jedu za doručak, a ja sam ga jednom u životu probala i bljak. Taksi bi me sa Novog do M koštao kao dvogodišnja primanja, čak kad bih naišla i na onog našeg taksistu.

I dobijem ja detaljna uputstva, sve napisem, brojeve autobusa, ulice, skretanja, samo što ljude nisam nacrtala koji tu prolaze. I naravno, prešli ste se, nisam zaboravila papirče kod kuće.

Dodjem u centar, to je bilo lako

Trg Republike, ili kako se već zove, prvi problem.

Trebalo je ući u 26, ali nema, ima 27. Pa šta, mislim ja sigurno idu u istom pravcu,komšije i udjem. Zavoza me u vražju kapu, jeste M, ali nije ono moje M, pa ti ja nazad. U leb mu se ogadio, sidjoh u zlo doba kod Vuka. Sad je lako, samo Bulevaram, pa Sindjelićeva, pa Niška, pa....

To sve pa, je bilo strava.

Mislim ja Sindjelić, onakav junak velika ulica, i naravno skrenem u neku veliku. Prdedjem se, izgleda da je samo za mene junak, za gradske oce i nije neki, prcknedlastu ulicu sam našla posle pola sata.

A Niška?

E, onoliki grad Niš, a ulica pet metara. Naravno i tu sam Nišu dodelila veću ulicu i završila na Kalenićevoj pijaci koja nije oprana od Prvog srpskog ustanka!

Natrag je bilo lako, kad sam stigla, prevrnuli su oči i stavili me u kola do kuće, inače bih ja još razgledala naš lepi grad tražeći pogodan bus za Novi.

Dobro jutro Suncu koji mi ne da da otvorim oči u ove rane jutarnje sate, pa se branim podižući ruke.

Dobro jutro onom ko me je probudio telefonom da pita šta radim i kakvi su mi planovi za danas, a meni je plan da se zavučem što dublje u krevet.

Dobro jutro onom ko me je držao budnu skoro do tri sata budnu navodeći me na grešne misli, a ja sam rešila nikad više!

Doro jutro svima koji spavaju, zavidim im

Dobro jutro onima koji su mi pisali u ranu zoru da bi me obradovali kad se probudim, a ja sam samo gvirnula u postu, očekujući još

Dobro jutro muzici koja budi ceo komšiluk, pa šta meni se dopada i jedini je način da ne zaspim dok kavica ne bude gotova.

Dobro jutro kompiću koji  zafrkava sabajle, obećavam mu, neću ga daviti mnogo za vikend

Dobro jutro čoveku koji mi je doneo plin i zvonio kao manjijak, zapanjeno me gledajući kako otvaram u spavaćici jer nemam kućnu haljinu, pa šta u kupaćem se još više vidi

Dobro jutro svim blogerima, blogerkama i jednom poseban pozdrav, zna on ko je, pa pisala sam i njemu sinoć

Vaša pospana AnaM

Vanredno izdanje!!!!!

Psovke  i grdnja AneM

Ti, ti, Karletino, jedan, nijedan. Mene si našao da mi ispunjavaš želje!

 Mene!

Od toliko sveta na onom glupom mostu, potrčao si meni prvoj da ispuniš želju. Nisam mogla da pridjem od naroda da te pipnem po tvojoj glupoj glavi.

I baš nisi lep, nisi, mnogo ti znaš ko je lep!

Eto ti baš sam ti rekla sve!

I svi tvoji prinčevi i kraljevi, svi sem kneginje Libuše, idite u  sto djavola, što ste se naprndečili tu i ispunjavate želje. Dosadni ste kao i istorija!

Gde se ženama ispunjavaju želje tek tako!

Lepo sam ti rekla da mi želja nije formulisana kako treba, i slobodno pitaj koga hoćeš, svi će ti reći da se ja uvek šalim. Ma, nosi se, u onu tvoju šumu, medju konjanike, i nikad, nikad nećeš da izadješ napolje da pobiješ sve koji nisu Česi, ja ću da udarim takvu propagandu protiv tebe, da ćeš videti svog Boška Boškovića.

Mene našao!

Nisam se ljudski ni odmorila od puta, ni razmislila šta sam poželela, a on  TRAS-BUM i ispuni mi želju. Toliki narod, baš sam ja baksuz! Šta li mu se to dopalo na meni da mi je znati???Ljudi čekaju godinama na ostvarenje neke želje.

 Lepota je u iščekivanju, ne u ostvarenju!

Ma, samo da mi je da ga se dočepam, nikom više ne bi ispunio želju dok lepo ne prodiskutuje sa čovekom.

A onaj bloger koji mi je rekao za most, bolje da se izmiče od mene neko vreme, jer će i on da vidi svog Boška Boškovića!

Eto ti tvoje osmice

Most Karlov i želje

V nastavak pragovski-Praha

Šta je legendi vezano za taj most!!!

Kaže, na samoj sredini mosta muškarac mora poljubiti ženu i biće cele godine muškarac. Nije loše! Ni za ženskice, ni za muškarce, pogotovo za njih, ako će biti neka vajda od njih cele godine!

 U praksi to izgleda ovako

Kreneš tim mostom, i od trećine mosta počnu da te balave neki nepoznati manijaci! Ko voli, nek ’ izvoli.

Druga mi se legenda više dopala, ali je mnogo opasnija. Levom rukom dotakne se lik  Karla na mostu i poželi neka želja koja se ne sme nikad reći, mora biti realna i ne sme se nikome poželeti nesreću.

 Kad se ispuni dolazi se po drugu želju.

Gužva na delenju tih želja, strava!

Ja lepo sve formulisala od A-Š, ali me onaj vodič tako isprepadao, pa kad sam poželela želju, nisam Karlu to lepo objasnila, nego sam nešto smandrljala.  Sad kad mi se ispuni tako kako sam rekla, obrala sam bostan jer nisam detaljno razadila želju!

 Uvek žurim!

 Da me pita čovek zašto!

I kako sad da prepravim želju?

 Baš sam brljiva.

I kako da idem iz Beograda ponovo po drugu želju?

 Lepo sam trebala da potražim nešto konkretno , pa da posle ih rasporedjujem, a ne ove nebuloze što sam poželela!

Kažu 100% ispunjava, baš da vidim! Kako samo da izdržim da ne kažem???

Nastaviće se

JOJ, kiša, a osećam u vhu noznih prstiju, svrbucka me, putovala bih, a nemam još mnogo doživljaja iz Prahe....pa nešto mislim...gde bih????uf...

Nastavak ll

Krenem ti ja na izlet u Prag, da skratim opasnosti aprila.

Počelo je dobro. Prosto da se ne poveruje. I bolje da se ne poveruje kad ja idem preko granice, nema šanse da ne bude neka petljancija.

Dodjosmo na granicu.

Pokupiše pasoše.

Nema policajca, pa ga nema, pa ga još uvek nema.

Pojavi se ljut.

Mi se svi nekako stisnusmo. Ja mislim koga li će sad muškarca da prozove.

Gleda on, gleda, podiže ruku, i prst na mene.

-Tebe nema!

-Kako nema, vidi kolika sam?

-Nema te u kompjuteru.

Ijaaaoooo, ja odmah pomislila na Poglavicu, banovo me garant zbog neke moje pisanije. Dobro iz blogoya, nije dobro, ali, šta da se radi, ali što me je banovao iz Srbije?

Izvuče onaj policaj mene iz autobusa kao zadnjeg kriminalca, nije mi lisice stavljao, što jes`, jes`

Ukuca on mene u kompjuter, moje brljivo prezime, adresu, oca, ko zna šta sve. Nema me. Hteo on da me vrati, ali se ja nisam dala. Kad su oni u autobusu videli da ja neću peške u Suboticu, još manje u Beograd, počeše da navijaju za mene. Onaj policaj me mrko pogleda, udari prečat, i sve okreće glavom. Dva i po sata na praznoj granici samo naš autobus. Onaj narod u autobusu me gleda kao, ma, znate kako me je gladao.

-Ne znam ja da li će te Madjar pustiti, natrag ne možeš bez njegovog pečata.

Madjar me pustio u EU.

Na povratku, opet belaj. Madjar sav sretan da ja napuštam EU, a onaj naš se opet uskopečio.

-Kako si se ti stvorila uopšte tu? Daj ličnu kartu.

Htedoh da mu kažem skočila padobranom, ali, mani ga, bolje da ćutim da me ne spakuje u bajbok. Ja ličnu kartu ne nosim ni po Beogradu.

 Bilo je opet povuci-potegni, lična karta, pa lična karta ili da se vratim u EU. Bilo je jos nekih komplikacija,(o  tome drugi put), tako da ovo moje bilo bedno, i evo me,  ja došla. Ko je primetio da me nema lepo od njega, ko nije, neće primetiti ni da sam došla.

Nastaviće se

Vratio se Šime,

Di je bija da je bija

 lipo mu je bija

 nije Šime nego AnaM

KRALJEVSTVO ZA PARČE HLEBA!

GLADNA SAM!

Nisam ga danima videla, a u kući ni mrvice.

Aj`mo redom....

Da li ste znali da je blogerka Mirijam vidovita?

U januaru je rekla da će me videti uskoro u svojoj dnevnoj sobi. Smejala sam se, ni u peti mi nije bilo da putujem u Prag.

Ali, prvo najvažnije.

U Pragu me je na prečac osvojio jedan slikar. Dobila sam na poklon crteže. Smejali smo se, šalili. Prvo smo zajedno bili na kafi i sokiću,  a priznajem išli smo i u moju sobu, valjali se po krevetu, igrali se sa baterijom, ludirali. Uživala sam, naročito kad se oslobodio. Poljubac sam dobila samo kroz vazduh.

 Crtež je napravljen pred mojim očima, garantujem da je orginalan.

Trčali smo preko ulice držeći se za ruke, gvirili iza kola da ne naidje tramvaj, i na rastanku smo mahali rukama. Tako je brzo proletelo vreme!

Ima rupice na obrazima kad se nasmeje, oči kao more plave, dugu plavu kosu, baršunastu ruku, umiljatost mačkice i juri kao čigra,  super je!

Zove se Jovana, ima tri godine(pametna je kao da ima pet) ćerka je Mirijam blogerke. Videćete, jednog dana zaseniće Pikasa

Nastaviće se....

Imam puno doživljaja, ne znam odakle da počnem, sa smešnim, strašnim, glupim, policajskim, ili, ma videću sutra, ko ne pobegne na vreme.

Danas će biti jedan od onih dana. Što reče Slavica, katastrofičan! Počelo je sa glupim telefonom. Imala sam dan isplaniran u sekund. Gomilu poslova. A onda je počelo.

1.Patuljci koji noću dolaze sretnicima i srede im kuću, operu sudove, mene uvek preskoče. Zašto pitam se ja? Zašto, šta sam im se ogrešila? Gledam onu kuhinjetinu, odakle samo toliko sudja, da ga komšije ne spuštaju preko terase?

Dodje mi da uzmem, nož isečem kuhinju i bacim je u svetlarnik

.           2. Juriš pešadija. Pranje sudja. Naravno patuljci nisu spremili kuhinju, ali su odneli zadnje rukavice. Uzimam one tanke. Vrela voda, ispekoh se živa. Mrzim sudove.

3. Trebalo je nekome neka sitna uslugica. Ja uradila.

Zvvvrrr, pazi sad ovo

-Imam neodložnu intervenciju, doćiću kasnije.

Rekao bi čovek da vozi svemirski brod.

4.Trebalo je da dobijem neku sitnu paricu, za neku svoju brljotinu. Moj dični rodjak dao to u humanitarne svrhe, i što je najlepše, rekao da će tako i dalje da bude. Gledaj sad pa to, da li sam ja neki sebičnjak, ili sam stvarno računala na te pare? Njemu poeni, a meni?? Kupanje u lavoru?

5.Onaj vražiji konopac koji ne koristim nikada opet pukao, komšija se najavio popodne da dodje po stvari koje su mu pale na moju terasu. Da mi je samo znati po kome to fizičkom zakonu su pale, pa da umrem.

6. Skenirala sam neki dokument, hitno je trebalo da se pošalje, kad kažem hitno, onda je stvarno važno. Mislite da je hteo da ode? Jok! Ne mrda iz kompjutera, šta li mu se ne dopada u belom svetu pa je zaseo kod mene?

Tek je podne!

Valjda se sve istrošilo za danas?

Izmedju 12 i 17h, sam sigurna, moj teren, i sigurna sam da se ne može ništa dogoditi.

Sad molim sve koji zalutaju, znam da je kratko vreme, ali šaljite mi pozitivne impulse posle 17h. Prenemagala sam se kao seoska mlada, sad sam odlučila da kažem DA, ali, kakve su mi pozicije momentalno, ne znam. Slobodno, ne bojte se, samo pozitivno mislite, ne boli, i neće vam ništa biti. Posao je u pitanju, malecni.

AnaM Katastrofičarka

2.4.2008.5.

Da li znate

Ko me bude u ove sate? I ne da mi da spavam?

Ja ne znam

Zato sam se probudila.Vraćam se u carstvo snova:)

Kragujevac

Ako išta na svetu mrzim, onda su to muške stipse i lažovi. I mora uvek tako nešto da se mota oko mene. Onaj kupio far, i sad samo licka pronta. Ne bih mu uzela volan više, da me moli.

Nikad ne reci nikad!

Sinoć, kasno, zovu me u Kragujevac. Hitno!

Ujutro ja da upalim kolica, kr kr kr... nema veze, idem busom. Sad onaj drug, koji pretenduje da promeni status, viteški se ponudi da me odbaci. Privuklo me ono “odbaci”

-Hvala, ali daj volan!

-Ne dam.

-Daj, bre volan, ti veze nemaš sa dugom vožnjom, boli te noga, još da ti pozli na putu.

-Nema šanse da ti voziš, i jurcaš kao muva bez glave.

Daj, ne daj, sede on za volan. Leeeleeee, kad udjoh! Neće više AnuM voziti, jok vala! Prvo ja zatvorih vrata, kao na Zastavinim kolima.

-Pazi!

Dreknu. Taj pronto neka mnogo nežna kola.

Benzin poskupio pola dinara,ba[ danas, kao da je litar 1000, toliko je kukao. Dva puta kupovao, valjda mu tako jeftinije. Meni kafu nije!

Lepo vozi! Setih se dana kad sam bila u konjičkom klubu. Kad god promeni brzinu, onaj pronto se propne kao parip, a ja poljubim šoferšajbnu, iako sam se grčevito držala za držače.

-Gledaj mapu!

-Aman, šta ima da gledam, piči samo pravo!

-Odtad ti  psuješ?

-Ja ne psujem, odakle ti ta ideje?

-Već nekoliko puta, ne priliči ti. Razočarala si me.

 Šteta velika, pomislih. Ja ne psujem, mogu da dovedem i svedoke, ali, neka mu bude.

Sad skretanje za Kg. Vozi on, vozi, i promaši. Ja ti dreknem, ali prekasno, opet ja kriva. Pa dobro ko drži tu volančinu u ruci?

-Vrati se u rikverc tih nekoliko metara.

-AnaM, ti si nemoralna, u rikverc po autoputu?!

-Pa gde ćemo, u Niš?

-Ne znam, šta da radimo?

-Daj, ja ću, neka meni uzmu dozvolu, koji će mi moj?

-AnaM!!!

-Dooobro!

I frrrrrrrrrrrr, odoh ja do putića za skretanje. Baš lepo leži u ruci onaj volan, namestih se ja udobno, i gaaaaas.

-Zaaaaustaaaaviii, ti nisi normalna!

-Šipak, da me negde skrkaš.

-Uspori malo, ne juri toliko!

Mora da sam jurila 60 na sat!!! Dodjosmo u Kragujevac, odstavih ga i kad sam se vratila Leeeeleeeee!!! Ona kola rasturena načisto. Neko ga udario odpozadi, ono pozadi nema ništa sve se sprčilo. Onaj samo što ne plače.

Meni žao, ali kola su to bre, sve što može da se kupi za pare nije vredno suza.

-Moraćemo u Šumarice dok ne popravim.

Pogledam ja malo bolje, mućak jedan muški, uopšte nisu to njegova kola, nije čak ni pronto, samo boja ista. Mene našao! Zna da je meni to sve isto.

-Vodi ti tvog dedu u Šumarice, ja se vraćam busom.

-Anika, ma daj, 1april je, Samo sam mislio, Ani, ne izvodi.Ti uopšte ne znaš za šalu. Ne izigravaj sveticu.

Ijaaao! Mogla sam da ga zadavim istog trenutka.

Što reče moj drugar bloger, vratih se ja zagorela, ali poštena ženska. Zasad! Svetica!

                                                                                                                                         Izvaštaj 2.4.skoro

                                                                                                                                    april me   nije uhvatio ovaj put:)

31.3.2008   4.

Da li ste znali?

Kad si sa nekim u liftu, pa u isti trenutak ti pritisneš dugme za prvi sprat,( jer nosiš nešto teško), a neko drugi pritisne dugme za peti sprat, lift se zaglavi i ugasi se svetlo?

Ja nisam

Pa mi se koleno našlo, slučajno,na nezgodnom mestu kod komšije izmedju njegovih nogu, pa malo više. I to sve zato što se njegova ruka,slučajno, našla u mraku na mojim grudima, pa još malo niže uz šapat: da dodjem na kafu?

 30.3.2008 3.

Da li ste znali?

Na splavovima prave palačinke, ali samo sa euro kremom, nema  ni sa orasima, ni sa džemom od kajsija, o nuteli da i ne pričam.

Ja nisam, pa sam naručila porciju. Kad se plaćao račun koštale su da sam mogla da napravim palačinke za celi moj soliter, i još bi novaca ostalo za po neko piće.

30.3.2008    2.

Da li ste znali?

Kad džezvu sa vodom staviš na plin,

moraš za nepun minut da zakuvaš kafu?

Ja nisam

Gde li ode samo onolika voda?
Džezva izgorela, skoro se zalepila za šporet

Noćas sam kasno legla i planirala sam da spavam kao Trnova ružica, ali niti sam ja Ružica (sreća), niti se ona žaba pretvorila u princa, i samo što sam dotakla jastuk i počela da sanjam

 Zvrrrrrrrr zvrrrrrrrrrrrrr, telefon.

Ko to lupa u po burne crne noći, Feruz paša, to jest ja, iz sna skoči.

Žižak drhće, to jest, upalila sam svetlo

Stravu čita sa pašina bleda lica, to jest, sva sam se isprepadala.

Nekoj ženi pozlilo, automat prebacio vezu meni,slučajno, samo sam čula

-Jako mi je loše, sine,  ne mogu da dišem. Dodji.

-Stanite, ko ste vi? Odakle zovete? Dajte mi telefon sina!

Panika me uhvatila. Ona mi izdiktira neki broj devetocifreni

-Ne postoji takav broj , dajte adresu, kako se zovete?

-Ne znam adresu, bila je ranije III B.....  zovem se L.....

Samo se čuo tup udar, i više nisam mogla da prekinem vezu. Panika me uhvatila. Nisam znala šta da radim. Telefon neupotrebljiv. Srećom tu je mobilni.

Zovem 988. Da li ste probali mobilnim? Strava, a vreme prolazi. U zlo doba dadoše mi preko imena i adrese broj telefona te žene. Moja greška! Telefon joj je zauzet, naravno nije spustila slušalicu. Kako sam glupa, samo sam izgubila vreme.

 Zovem policiju. Godinu dana je trebalo da se jave. Dala sam sve podatke, nisu me tretirali. Ne mogu da idu tek tako kad im neko samo javi. Dajem sve svoje generalije. Ne može, zovite hitnu pomoć.

Zovem hitnu pomoć. Milion puta mi je rečeno da sačekam. Najzad, se javiše. Ne mogu da dodju tek tako. Dajem podatke koje znam. Mora ona ili neko njen da se javi.

Poludela sam.

Stalno okrećem telefon one žene

Ništa.

Mrzim kad sam tako nesposobna. Imam prezime! Imenik! Rekla je sine. Nadam se da nije od onih žena koje tako zovu kćeri. Otvaram ga 270 prezimena  L....... Ja sam jedina sa svojim prezimenom, a ona je baš morala da se zove kao 270 beogradjanina. Vreme prolazi. Želela bih da nisam tako nesposobna, ali neki put vam mozak stane. Mora biti neka kombinacija mojih brojeva. Okrećem telefone. Svakog pitam da li ima majku D......Svašta mi govore. Psuju, pominju mi familuju. Bunovni muški glas

-dr L.....

-Imate majku D....

-Da

-Stanuje u .....

-Da......

Ura! Uspelo je!

Posle dva sata, zvoni moj telefon. Ona žena.

-Pala sam, slomio se štap. I ne guši me više. Javite se ponekad da popričamo.

 A onda glas njenog sina

-Sve je u redu, nije mogla da dohvati nitroglicerin.

-Hvala!

Ostala sam postidjena, svašta se moglo dogoditi, bila sam potpuno blokirana, koliko mi je vremena trebalo da nešto uradim.