Da nema pijace i samoposluge, ja bih umrla od gladi. Mnogo je teško uzimati hranu iz prirode.

Posle mog iskustva sa lukom, krenula sam da berem šljive. Računam, to je lako, uzmeš korpicu kao Crvenkapa i za čas je napuniš.

Šipak!

Prvo, one šljive uopšte nisu pri ruci, drugo i one zafrkavaju. Neke se zalepe drškom za drvo, ne možeš ih otkinuti. Onda ja navalim na čupam drugu, a ona prezrela, gnjecava, zalepi mi se za kosu, majicu, prsne na lice... ... Zašto ne sazrevaju sve u isti čas?

Srećom našao se tu neko spretniji, popeo se na drvo i tresao grane, a ja sam  skupljala šljive. On je zamišljao drugačije, da se ja penjem po drvetu, a on da mi grane sa šljivama odozdo pokazuje

Hm... sad neko zamišlja idilu, keceljica sa čipkicom, i u nju se ubacuju šljive. Dele se osmesi na sve strane kao na TV reklamama

Nije bilo tako, imala sam totalno neromantične farmerke.

Sve smo,( pazi ovo, mi,) obrali i sad ćemo da pravimo rakiju.

Hik... to je zabavno... hik... živeli...

Nisu mi dali da probam, kažu treba im za šumadijski čaj.

AnaM kao  Baštovanka

Luk je mnogo komplikovana biljka.

 Deca mu se zovu arpadžik, nikad nisam čula da  neko  tako zove svoje dete. Možda mu tepa Arpi, ili Dikče... ali ja ne bih volela da se tako zovem.

Taj lukac može da se sadi u proleće, ranu ili kasnu jesen. Što će reći, izvodi besne gliste.

Ja izabrala da ga sadim sad. Doveli me na neku njivu, dali mi kesu sa tim arpadžikčićima i rekli da ih nabodem u zemlju.

To je bar lako, samo da mi redovi budu ravni.

Jeste lako, šipak.

Zabolela me ledja, a jedva sam pedalj odmakla, posle dva sata izjavila sam da je na pijaci luk mnogo jeftin i da treba da mu dignu cenu.

Kad sam mislila da ću da umrem, dodje neki balavac da me prekontroliše.

 Mene, da proverava.

Mene!

Poče da se smeje.

 Onaj mali prcoljak od luka ima dva kraja, jedan treba da se zabode u zemlju, a drugi da štrči u nebo. Luk nije suncokret, i nema šanse da se okrene prema Sucu, sam. Mnogo zakera taj luk, neće da iznikne ako nije kako on hoće. To me potseti na nekoga. Naravno pogadjate kako sam ja sadila... ...

Pozvana sam da berem šljive... ...

Moja želja ista kao nekad

Poželela sam večeras da okrenem sat u nazad

Poželela sam da se vratim tamo, kao nekad, gde sam bila sretna

Poželela sam večeras da opet svira onaj orkestar

Poželela sam da me muzika, kao nekad, opije

Poželela sam da, kao nekad, stanem pred duvački orkestar

Poželela sam da uzmem limun, cedim ga dok duvaju

 i ližem dok pokušavaju da sviraju

Šetnja u subotu

Kiša, ali nadala sam se poklonu, kolima punim cveća

Dobila sam

Mogla sam dobiti i ovo po glavi

Jer na tren, nešto sa ove slike, bilo je moje, i izjavila sam da ga volim

Hmmm.

Nešto na ovoj slici se nekome ne dopada,

ne znam zašto, meni je poza simpatična

U kome li je ćupu Ali Baba???

A kad leto prodje, neko voli te cvetlice

Ja više volim

Snovi

Volela bih da znam šta sanja moj

1.

I kakvi su snovi mog PRINCA

 Vredi li zagrliti Mecu, i poljubiti princa?

Hmmm...a možda su to baš moji snovi... …

Sigurna sam u ljubav Mece,

ali princ mi se uvek nekako izmigolji

Jedno popodne

Jesen je, gde god pogledaš lepota

San mi je da vidim Veneciju sa nekim koga volim. Ništa od snova, ja krenula popodne u

Kakve lepe kuće

Ups, da li je to Madjarska?

Dobro je , ima granica sa carinarnicom

Ipak što omilje , ne omrznu, moja ljubav je

Ili

ili

ili

Ipak treba povući sidro

I odmoriti se uz kaficu kod kapetana

Na kraju, mora se ići kući

Uf, kolika je kao kuća

Jednom si mi promenio sijalicu.

Pomislila sam , i nije teško

Probala sam jutros da uradim isto.

Kad si ti to radio nisu frcale varnice na sve strane.

Hmmm ... ... i nije nestala struja u pola stana... ...

Hmmm... ... sijalice su nekao povezane,

Onu prvu, pregorelu, spektakularno svetleći, pratila je druga.

Ima još jedna,

Da probam?

Šteta što nikad ne čitaš moje postove... ...

Kuća je kapital

Reče

 I natovari je na ledja

Neću kapital, hoću druge vrednosti

Zdravstveni bilten AneM

Da sam neka važna faca, sad bi na naslovnoj stranici izašao bilten

AnaM kihnula, smeštena na VMA, tim stručnjaka zabrinuto prati njeno stanje. Zasad je stabilna, život nije ugrožen, ali nikad se ne zna, ko nama dodje u ruke, bolje da se raspita za najbližu parcelu, ili da se javi vračari Magdi.

Ništa od toga, pa moram sama.

Kako sam izgubila dobar glas pokušala sam da ga vratim antibioticima, i da rastavim moje krajnike koji su se zagrlili tako strasno da ne mogu da dišem. Krajnici su se zabezeknuli na tu moju glupost, , napustili klinč pozu i uvredjeno otišli u ilegalu.

Da je to neko drugi uradio, ja bih prevrnula oči, pogledala ga sažaljivo i rekla mu

-Antibiotici?

-To vam je kao topom na muvu, ako pogodiš, muva će da strada, ali zar nema nešto bezazlenije?

Kad su krajnici sredjeni, sad se javio nos, najavljuje peglanje i pranje maramica u većim količinama.

Dobijam razne savete, od preznojavanja,  do topljenja nogu u neku vrelu vodu....grozno, pa onda c-vitamin, bljak, pa rakijica, ali ne u grlo, nego oko njega, pa mirovanje, krevet. Ništa mi se ne dopada. To užasno stanje traje već 18sati, dajem mu još tri. Dalje bi me bacio nego što bi otišla... Odoh da uzmem još jedan top....pa ko preživi...

Prilazim kući, neko izlazi i trčim da uletim pre nego se vrata zalupe.

Ona polako klize, pakasno se smeškajući, pred nosom mi se zatvore. Kao da šapuću : traži AnaM ključ.

Vadim veš iz mašine, obavezno nestane bar jedna čarapa. Da mi je znati ko pojede svaki put poneku čarapu?

Knjiga koju čitam svaki put kad sam tužna, neodlučna ili sentiš raspoložena, knjige od Jean Auel, uvek stoje na istom mestu, polica u spavaćoj sobi, da bi bile pri ruci. Kako je odjednom jedna otšetala u dnevnu sobu?

Moja kola ujutro, neće da upale dok im ne šapnem: Dobar je P(a nije verujte). Svaki put se to dešava, šapnem, a ona se upale. Pokušavam sa nekim drugim imenom, ne vredi.

Mindjuše su posebne. Imam oko sedamdesetak pari na klips. Po bojama su u raznim kutijama. Obavezno neka zaluta u drugu kutiju. Kažu mi da probušim uši, kad toliko volim mindjuše, i da stavim zlatne, koje neće bežati u bižuteriju. Nema šanse da me bockaju u uši.

Mislim da se te stvari dogadjaju samo menei.

Rešila sam da preuzmem drastične mere protiv zlobe malih stvari. Kad nešto nestane, ako se ikad ponovo pojavi, biće bačeno u smeće. Neće mene da nerviraju male zlobne mrtve stvarčice. Neće i tačka.. Dosta to rade živi!

Bojim se mraka, ne smejte se, ko zna šta tamo ima kad se ne vidi

I samo šuška

Sklupčala sam se u fotelji, ne trepćem, oči prikovane za ekran, ne dišem. Na ekranu neki duhovi, vampiri, vukodlaci. Gledam kroz prste na očima, ne znam za koga da navijam, svih se bojim. Ne smem da smanjim ton, ni da se pomerim da neko ne skoči  na mene.

Počeše reklame, ljubim ih u oko, i ja trk u spavaću sobu, usput palim sva svetla po kući.

Kakvo tuširanje, pranje zuba, iz kupatila nešto krcka.

Uleteh u krevet, pokrih se preko glave i zaspah snom pravednika.

Ponoć, neka lupnjava me probudila.

Izvlačim oprezno nos ispod pokrivača, više ne smem.

Oči mi postaju kao šoljica kafe.

Duh!

Pravi pravcati beli duh, ide na mene maše rukama, nema ni glavu.

Preznojila sam se u momentu.

Ukočila sam se od straha. Što ne pozvah nekog da spava samnom? Makar plišanog mecu da mogu da zagrlim, ali i on daleko, na dnu kreveta, ko će tu da pruži ruku da ga dohvati. Pokrila sam se jastukom po glavi, ali gvirim.

 Ne umišljam, maše mi.

Bukvalno sam se onesvestila. Verovatno sam i zaspala.

Ujutro kišica, ali dan.

Pogledam ja prema vratima.

Belo...ima i rukave, ali ne maše, pa kako i da maše kad je mantil koji sam ispeglala i čeka da ga spakujem.