Negde daleko, daleko preko sedam mora i sedam gora, soliter. I u tom soliteru ja. Dabome, ko bi drugi bio? Ostali ljudi stanuju u kućicama sa bašticama, bazenčićima i ostalim tandrmoljima.

I u taj soliter došla kamila, prava, pravcata kamila, iz pustinje, sve mi tepih uprljala onim peskom, još ga osećam pod zubima.

Gledam ja nju, gleda kamila mene. Ne mogu da verujem, gde mene baš nadje od toliko ljudi na svetu? Šta li jedu kamile, ne mogu kafu da joj kuvam. Ide ona onako grbava kroz kuću sve ruši, trapavica jedna, nije navikla na skučen prostor, a i svetlo joj smetalo pa počela da ga gasi. Možda neka romantična kamila.

Ček`, ček` da iskoristim priliku. Kažu upornost  i strpljivost pobedjuju. Ako nešto želiš i dovoljno se trudiš uspćeš. Probala sam da naučim da sviram gitaru. Na kraju sam htela i one žice i profesora i gitaru da zavrljačim kroz prozor, a prsti mi nedelju dana bili upetljani.

Da isprobam ja ono kamilu proterati kroz iglene uši.

Prisutna kamila

Tu je i igla

Naravno tu sam i ja “strpljiva”

Gurnuh ja kamilu u iglu. Jok, ne može. Ček`, ček`, AnaM nemoj tako, polako, nežno, uporno.

Jok vala, lažu, gurala ja tri dana i tri noći, ona kamila na kraju pobegla u drugi soliter, igla mi negde ispala i izgubila se.

I sad samo neka mi neko kaže da su narodne izreke tačne. Ima odmah da mu pošaljem kamilu.

Nema više

Ćaolina

 Bogovi, jesu li pravedni, stvarno dobri?Ili su osvetoljubivi????

Prometej se sažali na ljude. Pokloni im vatru

Bogovi ga kazniše da večno bude zakovan za stenu....

Ptičurine mu kljucaše i raskidaše utrobu....

Sizifa kazniše da večno gura kamen uz brdo

Na samom vrhu kamen bi se skotrljao niz padinu...

Pa ponovo, i ponovo, i ponovo...

Sizifov posao

Tantal je stajao u vodi, iznad njega grane pune voća

Kad bi se sagnuo da se napije, voda se izmicala

Kad je pružio ruku da ubere voćku, ona se izdigla

Tantalove muke

DRVO....DRVO.....

Neko mi je rekao da drvo ponovo zazeleni ako je koren zdrav.

Kako možemo znati da li će se oporaviti?

 Treba li da sasečemo sve, da dodjemo do samog korena, pa da tu malo gvirnemo?

 Možda treba čekati da dodje ponovo proleće pa videti da li će imati snage da ponovo zazeleni?

Možda je leto njegovo doba, doba koje mu daje snagu?

Možda ga treba podupreti nekom granom da se ne sruši sasvim?

Ko zna?

Kad bi ga pitali drvo bi sigurno znalo.

Ali drvo ne sme da čeka, jer grane koliko god su mu bile potrebne, skršene su zauvek, možda nije umelo da ih sačuva, a možda ih je sačuvalo više nego što se nadalo i u najlepšem snu.

Drvo, ako je pravo drvo, a ako je ikad imalo neku snagu, jačinu i volju, sigurno zna gde je njegova snaga  i treba da ode po nju.

Postoje balvani, koje bacite u reku i oni se prepuste bujici da ih nose

Grozno!

Sam osećaj da postajete balvan, da vas bacaju u bujicu, i vi kao pravi panj prepuštate se....

Nadam se da to nije slučaj sa ovim drvetom?!

NOVCANICA OD 5000DINARA

Podigla, ja neki novac u banci i isplatili mi dve novčanice od po 5000dinara. Kad se pretvori u EU, i nije neka suma...

Guram ja one novčanice po fijoci, sve uzimam sitninu, čekam neku priliku da ih potrošim. Guram, guram, ali dodjoše i one na red...Stavim ja petohiljadarku u novčanik i krenem.

Novine:

-Neka, komšinice, platićete sutra....

Samoposluga:

-Imate li karticu? Nemam jos sitno (bilo je skoro podne).

Odem ja u kafić sa drugaricom, napričasmo se i na mene red da platim. Izvadim ja onu novčanicu, kelner samo prevrte očima, mislim ja sad će on: kuća časti, ....plati moja drugarica....

Potrajalo bi to i duže, ali setim se da nemam voća kod kuće i svratih na pijacu, a tamo stiglo novo, proletnje povrće, jagode.....sve moguće i nemoguće boje razlivaju se iz svih krajeva Evrope, i ne samo Evrope.

-Molim vas pomorandje i malo paradajza, i ....imate li sitno?

-Hoćete li da vam voće stavim u kesu?

-Ne,kotrljaću ga do kuće...

I šta mislite, uze ona ono novčanicu, vrati malo kusura....što li ne ponesoh i onu drugu??....ali nema problema...uskoro stižu i maline....

9.BARBARA-ZIMOVANJE

Čudan je kriminal ljudi, kad već misliš da ništa strašnije ne mogu da izmisle, da novac ne mogu da zarade na gori način, sete se nečeg, novog, još goreg, još užasnijeg.

Nijedna životinja u prirodi nije tako okrutna prema svojoj vrsti.

Dešava se da lavica ili lav ubiju svoje mladunče,da ribe pojedu svoju mladj, dešava se, ali kod ljudi je ta okrutnost normalna.

Nijedna životinjska vrsta se tako sistematski ne uništava kao čovek.

Barbara je bila paralisana od straha. Čula je za slučajeve prodavanja krvi, nekog organa, ali to je bilo tamo negde, ne kod nas.

Čuo se šum helikoptera, koji je dolazio, i tišina.

Neko viknu. Pucanj, šta se dešava?

Grube ruke dohvatile su Barbaru, samo je jeknula i onesvestila se. Strah od užasa koji ju je čekao, bio je preveliki.

U polusvesnom stanju, osetila je da je guraju, noga ju je bolela, nosili su je niz stepenice.

Podrum.

 Mrak.

Tišina, a onda razgorači oči.

Nastaviće se

Uz čašu crnog vina

Potreban je minut da vam se neko dopadne

Potreban je sat da se zaljubite

Potreban je dan da nekog zavolite

Nije dovoljan čitav život da ga zaboravite!!

 A UZ KAFICU

1.Doktore, zena mi dobila kompleks inreriornosti

sta da uradim da ostene uvek takva?

 8.Barbara-zimovanje

Filip oseti ruku zakona na ramenu. Imao je putera na glavi, nije mu bilo svejedno.Ali...čist je već mesecima.

Slikarka Vera nije bila u sobi, nikom nije ni bilo čudno. Znala je da da ode, da se nikom ne javi, a niko nije ni brinuo o njenom kretanju.

Gosti sa Kopaonika bili su tek nekoliko dana na Zlatiboru, a već su nestali kao da ih je zemlja progutala. Njihove stvari bile su po sobama, a oni? Gde su?

Barbara se budila. Poznat miris

-Gde sam?

Bolnica?

Operaciona sala?

Da li smo imali udes? Glava ju je bolela, u poluležećem položaju, kroz spuštene trepavice, gledala je po sobi. Čudna prostorija, ličila je na sve, i na zubnu ordinaciju i na lošu operacionu salu. Ali instrumenti.

Barbara raširi oči-hirurgija.

Devojka na stolu, ...oko nje su radili nešto. Čulo se samo kad bi metalni instrument dotakao drugi i reči

-Požuri , helikopter samo što nije stigao

-Uzmi oba bubrega, a onda ćemo ostalo.

Neka kutija...,frizider,...čudan šum,... lupa,...koraci,...glas devojke na stolu.

-Oba bubrega? Mrtva je pomisli Barbara. Ko je još tu?... Neki glas?.... Poznat....

-Od ove nema puno koristi, Bolesno joj je srce, začu se ženski glas.

-Glupačo, ne slušaš nikad do kraja, bolesno srce...to su ljubavni jadi...srce će nam poslužiti.

Barbara se skoro onesvestila

Trgovci –ljudskim organima. To se ne dešava, ona sanja. Trgovci organima!!?

Znala je šta bi sve ljudi dali i platili da dodju do zdravlja, a na organe za presadjivanje se čekalo, čekalo....Neki nisu mogli ni da dodju na listu čekanja, razni su prioriteti.

 Dva bubrega samo je odzvanjalo u njenoj glavi...ona je praktički mrtva.

NASTAVIĆE SE

Nema kafice veceras

1.Žena se žali lekaru

-Noge su mi otekle od vode

Krvotok usporen, zakrećenje

U bubrezima kamen

u kostima nataložen kalcijum…

Doktor

-još vam treba samo

 gradjevinska dozvola ….

i krenite sa gradnjom

7.Barbara-zimovanje

Miloje pridje Barbari koja je sedela u foajeu i predloži joj da se prošetaju kolima i obidju obližnje kafiće. Htela je da povede neku devojku i Miloje nije imao ništa protiv.Brzo se spremila, pomogli su joj da sidje do kola, pokrili je ćebetom, i krenuli su.

-Mislila sam da ćemo u centar, dole, reče Barbara.

-Ne, treba da vidiš malo i okolinu, ne samo da se premeštaš iz kafića u kafić.

Kola su jurila očišćenim putem, sve dalje i dalje od hotela. Miloje i je dodao po sok sa slamčicom i devojke su pile.

Barbari se prispavalo, opija me vazduh, pomisli, treba više da izlazim. Na rame joj se spusti glava devojke koje je zaspala.

Osetila je da joj se kapci spuštaju, pogledala je u retrovizoru tamne oči Miloja...i nestala u snu...

U hotelu uzbuna, devojke se nisu pojavile na dogovorenom mestu. Barbara je uvek bila tačna.

Nema je!

U foajeu je ostao lap-top, zaboravljen, policajac ga je uzeo, pogledaće prvo to.

Gde je mogla da ode kroz sneg sa povredjenom nogom?

Nastaviće se

Nema kafice večeras

1.U pozorištu:

-Hej, skloni tu ruku sa mene!

-Ne ti...ti!

2.Razgovor medju muškarcima:

-Žena bi zaista bila divno biće,

Da možeš da padneš u njeno naručje, a ne i u ruke!

6. BARBARA-ZIMOVANJE

Barbara nije znala da su svi koji su došli sa Kopaonika imali pratioce. Kelner koji ih je posluživao, mladić na obližnjem kiosku, skijaš koji je nespretno stajao na snegu, devojka koja je pušila cigarete sa mentolom, pa čak I onaj simpatičan čikica koga su stalno terali iz hotela i kafića, a on se uporno vraćao nudeći suvenire. Svi su oni budno pratili svaki korak došljaka sa Kopaonika.

Stiv se javio da dolazi, I da mu  je drago što će se upoznati. Javljali su se neki čudni ljudi, neki su nešto tražili, drugi nudili. Najviše joj se dopalo što su obično obećavali nešto što ni živi ljudi ne bi mogli u pravom životu da obećaju, put oko sveta, poklone, a za uzvrat tražili sve I svašta.

Slikarka Vera je na jezeru pokušavala da ovekoveći prirodu, koliko joj uspevalo? Pa nije baš na nešto ličilo to što je izlazilo ispod njene kičice.

Miloje je tvrdio da ima novi hit, šta hit, evergrin...sav je bio u snovima i mašti.

Filip je stalno negde odlazio, vraćao se, mesto ga nije držalo. Razgovarao bi čas sa jednim čas sa drugim, sve je hteo da zna o svakom, a o sebi nije govorio.

Barbari je na momente bio simpatičan, na momente joj je “skakao po živcima”

Izgledalo joj je da Filip nešto krije od nje. Kad je pokušala da mu priča o svojoj izgubljenoj ljubavi, samo ju je prekinuo

-Neke stvari treba umeti zadrzati za sebe.

Tražila je u Filipu, Olivera, ali u isti momenat su bili isti i tako različiti. Oliver je bio vrstan lekar, Filipu je skoro pozlilo kad je neka devojka gurnula prst izmedju dva krila vrata, a nokat joj se skoro zdrobio.

NASTAVIĆE SE

Danas bez kafice:)

1.Udaja nije isto što i igra na sreću

u igrama ipak imaš izvesne šanse

2.-Tata, šta radi neženja?

   -Što god hoće, sine.

3. U gužvi busa, pita drugarica, drugaricu

  -Kakav je ovaj iza mene?

   -Mlad!

    -Ma to osećam, a da li je lep?

 5.Barbara-zimovanje

Ujutro, pre nego se magla podigla sedoše u kola I počeše da se spuštaju niz planinu. Činilo se da idu kroz neku nestvarnost, da lebde na oblacima, da se provlače kroz neku nepoznatu zemlju. Sve zavijeno u maglu, ponegde se samo vidi visok bor, ili otvoren put u bezdan. Pa opet magla.

Put je mestimično bio zavejan, mestimično očišćen, polako su se probijali. Nekoliko puta naleteli su skoro na obrušen sneg.

Sve je bilo lakše kad su stigli do rečice sa toplim izvorima. Zelenilo šume je nestajalo, sneg je prestao da pada, magle nije bilo osim pramenova koji su se dizali iznad potoka.Topli potok vijugao je dotičući sela, hladeći se usput. Prolazio je pored nekog pašnjaka, pa pored voćnjaka, pored kuća, zaobišao je i kuću u kojoj je stanovao neki namrgodjeni brdjanin, koji ih je pratio pogledom dok su prolazili. Barbara se strese, provodi život, gledajući preko tarabe kako kola prolaze, stvarno nas ima različitih.

Beline je nestalo, zima je ostala visoko u planini, dole je bilo samo blato, mulj.

Putovali su dalje, ostavljajuci iza sebe Mestašce, neke ljude, koji su nestali, prošlost.

Veselo su pričali u kolima, prolazeći pored sela, reka, malih restorana.

Barbara je mislila kako će uskoro upoznati Stiva, kako će papirnati prijatelj, postati živ, čitala je novu pesmu Saše, smejala se Bahusovim idejama, vreme je prolazilo.

Dok je ispred hotela uzimala štake, i šepala prema recepciji, dve ruke je uhvatiše. Jedna joj je pomogla da uzme torbu, druga joj otvori vrata. Nasmejani Filip i Miloje rekoše da je Vera vec stigla, brlja na nekoj slici, ima inspiraciju...

 Filip se naginuo da joj otvori vrata, poznat miris, zapahnu Barbaru. Ludim, pomisli, Olivera nema, neće ga biti...život se nastavlja bez njega....

NASTAVIĆE SE

Uz kaficu

1.Tata, tata, dodji da vidiš nešto smešno

--Šta?

--Mama pokušava da autom istera garažu na ulicu

2.-Ko je ženomrzac?

   -Čovek koji zatvara oči kad vodi ljubav.

   -Zašto?

   -Ne može da gleda kako ona uživa.

4.Barbara-skijanje

Uveče je nastao haos. Ljudi su počeli da se pakuju, mobilni su zvonili, tražilo se mesto više na obližnjoj planini, Niko više nije hteo da ostane ni minut.

Spasilačka ekipa je satima tražila dvoje mladih. Nemoguće je da su nestali. Bili su dobri skijaši, nisu se odvajali od grupe...ali...nije ih bilo.

Noć se spuštala. Na planini vec u 16h je potpuni mrak. Svetla su zlokobno obasjavala puste staze, nikog nije bilo napolju. Svi su se sabili u grupice, šaputali, neki put je neko prasnuo u smeh, pa bi opet sve utihnulo.

Barbara je pobegla u svoj novootkriven svet-papirnati. Pesnik Saša joj je slao svaki dan pesme, fantazirao o nekim putovanjima, ali joj je sve to sad bilo daleko. Bahus joj je objašnjavao prednost alkoholisanog stanja, nudeći se da doputuje iz Australije I to dokaže. Barbari je bilo smešno i zabavno. Slušaj ovo, došao bi iz Australije da popije čašu vina.

Javio se i Stiv, simpatičan momak, koji se spremao na skijanje. Barbara otkuca: Idemo sutra na Zlatibor.

Nije mogla da zna da je kucanjem tih nekoliko bezazlenih reči, nekom potpisala smrtnu presudu.

NASTAVIĆE SE

Uz kaficu

1.Neki muž rešio da kupi ženi suknju

-Koji broj? Pita prodavačica.

-Ne znam tačno, ali kad stane pred TVaparat

zakloni ceo ekran širok 69cm

2.-Kako da stignem do bolnice?

  -Zatvorite oči i predjite ulicu na crveno.

Barbara-Zimovanje 3.

Jutro na planini. Hladan vazduh preseca dah, a prijatna svežina mami na sneg. Planina zove, nudi svoje lepote.

U hotelu uobičajena jutarnja užurbanost. Doručak je davno postavljen, neki već piju kafu, a oni najvrednij  su na stazama, ali poneko zabušava izgovarajući se na jutarnju maglu.

U dnu restorana, grupa mladića i devojaka se zadirkuje. Barbara pokušava da uživa u društvu Filipa. Na momenat joj se učinilo da je sa Oliverom, ali samo momenat, bili su tako različiti, različiti do bola. Kad bi mogla da ga zavolim, pomislila je, bilo bi kao da se Oliver vratio, ali njeno srce je bilo od onih koja vole samo jednom, onako pravo.

Filip se nasmejao, dodirnuo joj ruku, nije joj značilo ništa, njegov dodir bio je tek dodir ruke.

 Zatvorila je oči i sećala se onog dana.

Zima.

 Sneg.

Pahuljice lepršaju. Srela ga je na ulazu u parkić, skoro su se sudarili. Jedan trenutak su se gledali..nagnuo se nad njeno lice. Zvezda su joj bile u očima. Pahulje su padale. U trenutku kad su usne trebale da se dotaknu, samo delić sekunde ranije, ledena pahuljica doletela je na baršunaste usne, vreo dodir ju  je otopio, vrelo-hladno...Sresla se.

Slušala je nekako previše pažljivo grupu mladića i devojaka, duboko je disala, jedna izdajnička suza zastade na trepavici, pa skliznu, Filip ju je netremice posmatrao.

-Sećanja?

-Ne, ne...samo mi je dim ušao u oči, ne podnosim cigarete...

Mladi su galamili. Momentalno su na udaru bili bliznaci, brat i sestra, šaleći se da oni i nisu pravi bliznaci kad ne liče. Ko zna da li su im iste i krvne grupe. Kako malo ljudi znaju o sebi, pomisli Barbara. I onda se skoro posvadjase, Jedan mladić je tvrdio da je on sa krvnom grupom O univerzalni davalac, drugi je tvrdio da je sa AB negativnom grupom primalac...Reč po reč, dodjoše kod Barbare da presudi.

Slučajno znam, osmehnu se ona.

-Ne postoji više univerzalni ni davalac, ni primalac, svako može da primi samo krv svoje krvne grupe, a razočaraću vas, Živimo na Balkanu, gde je skoro 68% ljudi A poz., a ti što se praviš važan sa AB neg, si medju najredjim krvnim grupama, naravno na našem području, svaka kap tvoje krvi zlata vredi.

Filip ju je slušao i gledao sa zanimanjem

-Dosta znaš o tome, sigurno dobro zaradjuješ.?

-T o se samo kod nas pita, svugde u svetu bilo bi to nepristojno pitanje, stručnjak  za izbegavanje odgovora, Barbara ne odgovori.

-Da, da, novac, uvek taj prokleti novac, promrlja Filip.

Grupa se spremala na skijanje, praćena pažljivim pogledima dva para očiju. Jedan pokaza mladića u crvenom, i devojku u zelenom skijaškom odelu.

Dva skijaša se neće vratiti u hotel.

NASTAVIĆE SE

Za jutarnju kaficu

1.Zašto sude onom čoveku?

Pokušao je da udavi svoju tugu,

ali žena je umela da pliva.

2.Čedni razgovor:

-Lepa mesečina večeras

-DA

-Sada će i zvezde da izadju

-Da

-Sad će i rosa

-Da, ali moraš da sačekaš dok mi muž ne ode.

BARBARA-ZIMOVANJE 2.

Ujutro je Barbara medju prvima došla na doručak. Miloje je već bio tu, udubljen u neke stihove mrmljao je, rumenilo, rosa, sneg. Barbara se nasmeja

-Teško da ćeš naći rosu u snegu..

-Možda, ali tako se lepo uklapa, nema veze, ne razumeš ti to, to je pesnička sloboda.

Barbara pomisli, pa i ako je pesnička sloboda, malo je previše...rosa na snegu...svašta. Verovatno sam previše realna.

Pridje joj zgodan mladić. Gledala ga je širom otvorenih očiju, desnu ruku primakla je ustima da ne vikne, skoro se onesvestila.

-Olivere? Prošaputaše njene usne

-Ne, ja sam Filip, zbuni se sad mladić.

-Ja, ja, izvinite, vidim ga u svakom....njene oči su ga posmatrale, istraživale, to je bio njen Oliver, kosa malo duža, oči možda nisu imale onaj topli sjaj kojim ju je gledao Oliver, ali ramena, ruke, način hoda...njegova brada, oseti želju da je dodirne, pomiluje, ali ...samo zatvori oči. Uspomene je preplaviše...

Neka čudna užurbanost u hotelu, neko šaputanje...pogledi..nešto se dešavalo. Neki čovek pridje Barbari, pretstavi se, ali ona je čula samo policija. Malo mi je dosta policije u zadnje vreme...ali šta je tu je...

Pitao ju je za onog dečaka, da li ga je videla, kada..Površno je odgovarala, još se ljutila na njega, što joj nije doneo  coca-colu.

-Njega nigde nema, nestao je iz hotela, na noćno skijanje nije išao.

Barbara se strese, a Miloje dodade

-Da, da, i ja sam ga video kad je krenuo ka baru.

Vreme je odmicalo, Barbara je jurcala po netu, ovo bi moglo da bude interesantno

-Šta imaš na sebi? pitao je neko

-Pa, trenerku, oklevajući otkuca Barbara

-A ispod nje, nosiš li gacice?

Bože, budale, pomisli Barbara, i kvrcnu ga u vasionu. Ali ne ide to baš tako...posle nekoliko minuta, evo ga opet

-Ja sam Satir, tražim jednu lutkicu da se malo poigramo

Kvrc, ode Satir, ali posle nekoliko minuta tekst

-Lutkica bi da se igra samnom, ja imam..nije dalje čitala. Ako presečem, opet ce doći, gleda Barbara po ekranu na samom dnu sitno piše: zabrana pristupa...kvrc...nema više Satira.

Filip pridje njoj i Veri, koja je u medjuvremenu stigla sa kafama u ruci. Nekako se Barbari učinilo da se poznaju. Kako je znala kakvu kafu pije Filip?...postajem paranoična...

Svaki put kad pogleda Filipa, Barbara se zbuni, zar je moguće da toliko liče?

Započeše razgovor, o svemu pomalo. Filipu je bilo žao što ona tako mlada, zdrava, mora da sedi  dok se svi zabavljaju.

-E baš pucam od zdravlja, nasmeja se Barbara, noga me boli, a i srce mi nije u redu. Mislila je na Olivera, ljubav, na ono što je moglo da bude. Nije bila ni na njegovoj sahrani, a kažu da kad nekog ne sahraniš, on ostaje zauvek pored tebe, tvog srca, misli...

Filip i Vera izmenjaše poglede. U tom trenutku pridje Miloje, krupan, jak, što kažu konju bi rep iščupao, a ovamo po ceo dan blebeće: Mesec, zvezde, povetarac, maj, aj, avaj.... Vera mu se odmah okrete govoreći

-Treba sirotu Barbaru ostaviti da se odmara, da prikupi snage za svoje bolesno srce.

NASTAVIĆE SE

Uz kaficu

1.U svadji žena predbacuje mužu

-Dala sam ti najbolje godine svog života!

-I šta sad hoćeš, priznanicu?

2.-Lutkice, pozvao bih te kod sebe,

Ubedjuje mladić devojku.

-Hvala, nisam zainteresovana!

-Ali ja ne pozivam baš svaku devojku!

-Ni ja ne odbijam svaki poziv!

Barbara-ZIMOVANJE  1.

Sneg je prestao da pada i sunce se pojavilo. Planinska lepotica je blistala. Grane borova, teške od snega, povijale su se skoro do zemlje. Sunčevi zraci plesali su izazivajući dugin vatromet boja. Zelenilo šuma dopiralo je do samih oblaka, sada belih, oslobodjenih težine snega. Nebo je svojim plavetnilom potsećalo na more. Priroda je ovoj planini poklonila svu svoju lepotu.

Barbara je zimske praznike provodila na snegu. Bilo joj je dosta magle, smoga, svih peripetija, rešila je da sve preda zaboravu i dobro se odmori. Bar tako je trebalo da bude. Pripreme su izvršene. Društvo se dogovorilo, sakupilo i krenulo.

Prvi dan na Kopaoniku bio je nezaboravan. Onako bledi, iz grada, istrčali su na planinsko sunce. Crven nos sa tendencijom guljenja, pegice i rumeni obrazi bili su posledica. Neumorno je skijala ceo dan, uveče sedeljka do kasno u noć, ovo ipak nije Slovenija. Dan je projurio.

Noću je napadao novi sneg. Pahuljice su viorile. Prava zimska idila. Ujutro, Barbara je izašla iz hotela...skijaška staza...pad...kvrc...ode noga. Sad sedi u foajeu hotela, nesretno gleda gips na nozi i ispija već treću kafu.

Da ide kući? Ili da “diše” na planini? Disanje je prevagnulo. Ali šta da radi dok su svi na snegu?

Lap-top spasonosna naprava. Sedi na fotelji, i...da radi?...baš i nema volje...Kucka neodredjeno, i nešto joj padne na pamet: poznanstva, moglo bi da bude zabavno. Pronalazi sajt. Podaci...ime...šta da stavi? Zamislila se kao da od toga zavisi stanje mira u svetu.

Barbika! Uvek je volela tu lutku

Ne može, zauzeto.

E, nećeš, hoću moju Barbiku, i Barbika dobi još jedno slovo B.

Lozinka? To je bar lako, i nekoliko brojeva i slova nabacanih bez reda. Pokazalo se da to i nije najbolje rešenje, jer ih je zaboravila već pri sledećem uključenju.

Gotovo!

Osećala se kao dete u poslastičarnici. Koliko imena, koliko ljudi, a svi lepi, pametni, iskreni...

Pored Barbare sedela je slikarka Nada koja je na planinu došla po inspiracije, i poznat pisac tekstova narodne muzike Miloje. Svi su nešto “ozbiljno” kuckali. Barbara je bila na chatu, Nada igrala igrice, a Miloje sastavljao stihove u stilu:ubi ga, ubi je, nevernik, nevernica, tugo moja, jao meni nesretnika...sve što dira srce, onom koji ga ima.

Pored Barbare protrča mladić 15-16godina, i  saplete se o njen gips. U strahu ju je pogledao, ali se ona samo nasmejala i rekla

-Za kaznu mi donesi jednu Coca-colu iz bara.

-Letim, odjuri mladić, tu sam za sekund.

Vreme je proticalo,dečak se nije vraćao.

-Dečaci, pomisli Barbara, nikad da se osloniš na njih. Ovaj put se prevarila, dečak nije bio kriv što se nije vratio.

NASTAVIĆE SE

UZ KAFICU

1.-Hoćemo li dragi?

   -Suviše je kasno.

   -Ali tek je deset....

   -Ne radi se o satima, nego o godinama

2.Čas fizike:

-Snagom vode stvara se struja koja nam daje svetlost.

Znate li još koji takav primer?

-Na primer, pranje prozora...procvrkuta glasić

MANIJAK IZ MAGLE 8.

Policija je postavila zasedu. Sve osobe su pod prismotrom. Magla se spušta, magla prijateljica ubice, magla koja izaziva ubicu ili magla tek propratna prirodna pojava.

Igor dolazi do svoje kuće. Prolazi kroz baštu. Ne vidi senke iza sebe. Dolazi do vrata.... zvoni... kuca...niko ne otvara...

Barbara nikog ne očekuje. Planirala je da ranije legne, umorna je, uzima knjigu, ide ka spavaćoj sobi. Baca pogled ka prozoru. Ništa se ne vidi u magli...a onda...zvono...

Marko velikim koracima ide ka Barbarinom stanu. Neprozirna magla mu ne smeta, nosi nešto u ruci, odlučno dolazi do vrata i zvoni...

Vera je izašla iz kuće. Žurnim koracima, obavijena maglom ide ka Barbarinom stanu, prolazi kroz parkić, oko vrata joj je beli šal. U daljini je spazila ženu koja isto tako žurno ide kroz park. Prolazeći pored svetiljke u parku, na kosu žene pade svetlo, smedja kratka kosa na trenutak zablista i onda svu uroni u maglu.

Igor i dalje zvoni. Vrata se otvaraju. Stoji skrušeno pred njima, nešto govori svojoj ženi. Dva para očiju netremice posmatraju svaki njegov pokret. Žena ga zagrli i uvede u kuću.

Marko je došao do Barbarinog stana. Uporno zvoni. Premešta se sa noge na nogu. Vrata se otvaraju, na njima lanac, a iza uplašeno Barbarino  lice. Marko podiže ruku, Barbara zadrhta, i predade joj buket cveca. Dva para očiju koja su pratila scenu, samo se osmehnuše.

Vera je išla kroz park. Nije nikog videla iza sebe. Požuri do smedje žene, skide svoj šal i pokuša da ga obavije oko ženinog vrata. Policajac je uhvati, namaknu joj lisice na ruke

-Uhapšeni ste!

U policijskoj stanici Vera je davala izjavu, govorila je da je sve zabuna, da ništa ne zna. Ali dokazi su bili tu: otisak patika, beli šal,i što je najvažnije nokat, za koji nije znala da objasni kako se našao na šalu jedne devojke.

Ubrzo, Vera je pala u tešku apatiju. Odbijala je hranu i vodu, molila da samo jednom vidi svoje dete. Lekaru se žalila na okrutnost žene koja joj je oduzela dete. Pričala je o svom kajanju, pedbacivanjima. Posle nekog vremena nije više ni razumela lekarova objašnjenja.

-Vera, nema deteta, vaše dete nije usvojeno, izgubili ste ga na porodjaju.

-Slike? Pitala je u trenucima razuma

-Slike?To ste vi kao dete! Sebe ste mrzeli i osudjivali što ste izgubili dete. Ubijajući smedje žene, svaki put ste hteli da kaznite I ubijete sebe

Kraj

MANIJAK IZ MAGLE 7.             

Marko dohvati Barbaru na stepenišu, podiže je  uze u naruče kao dete.

-Ne boj se, jasam tu, ne boj se.

Barbara se grčvito držalaza njega. U panici nije znala koga da se boji. Sirene...policija....samo prolaze...

Kasnije, Barbara je skuvala Marku kafu, slušala njegove ispovesti o nemogućosti da nadje posao, pričla dosta i o sebi. Govorila je kako je izgubila veliku ljubav, svog Olivera. Sećanja na njega ponekad su kao u magli, gube se i vraćaju....

Marko je voleo da čini sitne usluge. Vera ga je uvek nesto molila, a slala ga je i kod Igora kad joj je trebalo. Znao je da je Igor zavisnik kocke, sretao ga je na čudnim mestima.

Sirene...policija...ovaj put su se zaustavili kod Igorove kuće. Zvono...Igor otvara vrata...Ne razumevajući gleda policajca koji mu govori da je optužen zbog ubistva. Kakvo ubistvo? Gde? Kad?  Zašto?

Okreće se ka zeni. Ona ga gleda optužujuće i pokazuje polisu osiguranja. Igor samo saže glavu. Policija ga odvodi, on se brani da nema veze sa ubistvom, ali niko ga ne sluša.

Magla se spušta  ponovo na grad, šulja se sa reka, obavija mostove. Izaziva nemir u jednoj osobi.

Podiže glavu, sluša, čuje neke glasove, zove je, i kreće.

-Ta smedja žena, neće mi ona ništa oteti. To je samo moje, moje....

Barbara je sama u kući. Gleda kroz prozor, oseća nemir, magla se spušta, neprozirna, teška...

Igor je otpušten iz policije posle kraćeg razgovora, polazi kući. Da li će ga zena primiti? Da li će uspeti da je ubedi da počnu ispocetka, ovaj put bez kocke? Magla ga obavija. Sagnute glave žuri ka svojoj kući. Ne vidi svoje pratioce, koji za njim idu kroz maglu.

Vera sedi u sobi, razmišlja o svom detetu, koje je predala drugoj ženi. Osudjuje se po ko zna koji put. Gleda u maglu.

Marko izlazi iz svog stana, Barbara je javila da mu je našla posao sobara u hotelu Moskva. Veruje joj. Da li da joj zahvali na svoj način? Magla...Strese se i krenu...ka Barbari...

Nastaviće  se

Manijak iz magle

6.

Policija vrši istragu ubrzano.

-Ovo je prvršilo svaku meru, viče inspektor

-Radite li vi uopšte nešto?

Nadjena je jos jedna mlada žena, zadavljena belim šalom. Opis uvek isti, sitne gradje, smedjih očiju, ravne smedje kose, bez nekih posebnih karakteristika...i uvek je bila magla.

Da li to ubica hoće da se sakrije u magli? Da li ga magla na nešto potseća? Pitanja, pitanja...

Ali nije bilo sve beznadežno. Ubica, manijak iz magle, nije bio profesionalac. Uvek je nešto zabrljao, ostavio neki trag. Prvi put su to bili otisci patika na blatnjavoj stazi kod spomenika. Drugi put je na šalu ostao zakačen nokat koji je mogao pripadati i muškarcu i ženi, žrtvin nije bio, čekao se nalaz iz laboratorije. Zadnji put je bio najneoprezniji, pramen kratke smedje kose medju prstima žrtve.

Sad samo naći kome to sve pripada. U gradu stotine hiljada ljudi, smedje neofrbane kose, malo manje, ali...

Trebalo je pronaći motiv, a onda je lako. Ali žene, osim opisa nisu imale ništa zajedničko.

I tad, sasvim slučajno, kolo poče da se odmotava. Jedna žena, tražeći nekog inspektora ,nalete  baš na inspektora koji je vodio slučaj manijaka iz magle.

-Igor, moj muž, pokušava da me ubije. Sitna, smedja žena poče da iznosi podatke. Pričala je kako se njen muž kocka ,kako je potrošio skoro sav njen novac i kao kulminaciju svega da joj je za Novu godinu kupio beli šal, zahtevajući da ga nosi.

Inspektor je samo klimao glavom, a onda kad ona reče da ju je osigurao, i na koju sumu, podiže glavu.

Nastaviće se

MANIJAK IZ MAGLE

5.

Tog jutra Igorova žena spremala je stan. Uvek je bila ljubomorna, sumnjičava. Preturala je po dzepovima, tražila ko zna kakve dokaze. Nešto šuška. Drhtavim prstima zavukla je ruku u unutrašnji deo sakoa-pismo.

Otvorila ga je pomalo razočarano, pogledala, neki spisi, sigurno nešto službeno, a onda je širom otvorila oči-njeno ime: polisa osiguranja na život u korist Igora u slučaju njene smrti. Od svote joj se zavrtilo u glavi.

Sunčani dan, Vera je slobodna, uputila se na groblje. Kome to ide? Zašto se stalno okreće kao krivac? Kupuje cveće i spušta ga na jedan grob-devojčice... dugo, dugo, plače i teškim korakom kreće kući. Slobodne dane koristi iza dobro zatvorenih vrata, spuštenih roletni, u nekoj čudnoj otsutnosti. 2-3 dana, a onda kupuje neku šarenu haljinu, poziva društvo. Te noći pesma i vriska, čula se do kasno iz njene kuće.

Barbara je bila umorna. Imala je puno posla, onda je po gradu jurcala tražeći neke patike.

Prijatelj ju je pitao da li zna nekog ko bi kraće vreme zamenjivao neku sobaricu koja odlazi na trudničko bolovanje, može i muškarac, Umornim korakom vraćala se kući.

Sećala se Mestašca, kako je tamo sve bilo blizu, svi su se poznavali. Tamo ništa nije bilo nemoguće, uvek se neko našao da pritekne u pomoć.

Sećanja na Olivera, bila su jača nego ikad. Da je tu, on bi znao šta treba da se radi. Bio je uvek tako odlučan, a opet tako popustljiv. Da je tu, magla ne bi bila tako strašna. Činilo se da opet izranja iz njenih sećanja, magle, ponekad je to bilo tako živo da je izgledalo da treba samo da pruži ruku i da ga dotakne...a onda sve bi nestajalo...

Razmišljala je o Veri. Nešto je bilo čudno sa njom. Nije znala šta. I to dete što je rodila. Kako je mogla da ga se odrekne?

 Neka žena je došla po rezultate i rekla je da je Igorova supruga. Igor nikad nije pričao o svom životu, samo se žalio, niko ga ne razume. Barbara je znala za njegovu bolest-kocku, ali je isto tako znala da mu nema pomoći dok je sam ne zatraži.

Zamišljena stigla je pred svoju kuću.

Mrak. Sijalice su opet pregorele!

Ali  zar bas sve?

Umorna penjala se po stepenicama, lift nije radio...

Tras! Tupi bol, zacrnilo joj se pred očima, dok je padala niz stepenice, samo je videla patike i ivicu farmerica,  mrak...

Nastavićae se

MANIJAK IZ MAGLE

4.

Te večeri, bilo je magle, ali tek po neki pramen dizao se sa reka. U centru grada bilo je gore. Izduvni gasovi mešali su se sa kapljicama vode, stvarajući smog koji je gušio.

Marko je bio u ordinaciji kod doktorke Vere i ona ga je zamolila da odnese neka pisma koja su stigla za Barbaru. Barbara je trebalo da bude otsutna nekoliko dana, a to nije moglo da čeka. Marko je uzeo adresu i krenuo, nije ni primetio da je skoro istog trenutka dok je izlazio, u zgradu ulazila Barbara.

Vera je plakala, tiho, bezglasno, samo su joj se ramena tresla. Barbara joj nežno pridje, zagrli je, ali Vera skoči viknuvši

-Kako to ulaziš, ne kucaš, rukom je brzo gurnula neku kutiju, ali jedan koverat ispade, otvori se i prosuše se neke slike.

Vera se saže, brzo pokupi slike, sva zbunjena poče da se okreće i objašnjava

-Znaš , to je...to sam ja...slike su od ...ali Barbara nije slušala, samo je gledala u sliku devojčice koja je ličila na Veru, ali...

-Dete je moje, ali nije kod mene, najzad prizna Vera, ne zna za mene, nikad nije ni znalo. Dala sam je na usvajanje čim se rodila i odrekla se svih roditeljskih prava.

-Bila sam premlada, nastavi da objašnjava Vera. Barbara je gledala sliku, na kojoj je bledo pisao neki datum, gledala je u Veru, nešto se nije slagalo.

Za to vreme, rukama zaronjenim u kosu,očajan, kuneći se sam sebi-nikad više, sedeo je Igor. Ispred njega pismo-ucena: Hitno vrati kockarski dug, ili....Znao je...mora nešto da učini...mora...

Marko je grabio krupnim koracima ka Barbarinom stanu. Okretao se za luksuznim kolima parkiranim po obližnjim