Kišo tiho padaj, derem se ja u kolima, kao pevam.
Gladna kao vuk, zaboravila da jedem ceo dan, umorna kao neko ko nije spavao prethodnu noć, a radio 12sati.
Asfalt blista od one kiše, da mogu preletela bih do kuće, ali ne mogu, moram da vozim.
Sad, kad bih skrenula levo, stigla bih brzo kući, ali tamo stavili zabranu skretanja, ima da idem 2km, pa da se vratim. Baš bez veze, što ne može da se skrene tu gde mi je zgodno?
Pogledam levo, desno, nigde žive duše.
Gas!
Ja sam žensko, imam prednost!
Skrenem ja levo.
Gde li se samo stvori?
Maše mi da stanem, i ja umesto da dam jači gas, stanem kao neki slabić
Policaj poče da zakera, daj ovo, daj ono. Zaviruje u žmigavce, točkove, ko zna šta tu traži. Ne može ni da shvati zašto vozačku držim u jednoj tašni, a saobraćajnu u drugoj. Dok sam ja sve našla, njega muka uhvatila. Nešto gundja u bradu , čuje se žena... vozač... i još neke bezobrazne reči, koje uopšte ne odgovaraju situaciji. I dreknu kao drumski razbojnik
-Pare!
-Koje pare?
-Za kaznu
Ja u kolima 10dinara, nije hteo da uzme.
-Daj ličnu kartu
-Nemam.
-Kako nema? Sad ću da te privedem.
Ne znam šta mu to znači, ali očigledno nije nešto povoljno.
Češka se on po glavi
-I šta sad?
-Prijava!
Češkam se i ja, odoše moje lepe parice da se pridruže minusu u banci.
Uze on ponovo onu dozvolu, vozačku. Uze i neko blokče.
Ljubim ti moje prezime u oko. Gleda on dozvolu, pa gleda mene, pa opet u dozvolu, htede nešto i da napiše, kišica rominja, opet gleda mene.
-Dobro, ovaj put neka ti bude, ali da se nije ponovilo
Dadoh ja gas, kao kad ono kad su me zvali Fandjo, da se ne predomisli.
U retrovizoru videh samo njega kako odmahuje neodobravajući glavom.
Muškarci, sve im smeta. Sigurna sam da bi bez njih svet bio bolji, dobro, priznajem, i mnogo dosadniji, stalno nešto zakeraju, kao taj policaj, a ništa nisam uradila. Lepo sam vozila po kišici.
