Ode moj prelepi, šašavi april, i doleti realni maj. Ako svi dani budu kao današnji, biće to jedan zabavan mesec.
Počelo je obično, probudiše me u cik zore oko 11h, ja rekoh na uranak, oni
    -Dolazimo na kafu.
    -SPAVAM
    -Ma nećemo odmah, za 15minuta.
Šta da se radi, juriš pešadija, jednom rukom se tuširam, drugom češljam, trećom perem zube, četvrtom guram lonče za kafu, petom sklanjam lom po kući,šestom palim neku dreku da svira, sedmom se oblačim,osmom,  ovo ispade neki oktopod, imam li ja tolike ruke?
Posle svrnuh u jedan blogoye caffe, nećemo o tome, mada, da je neko gvirnuo, ne bi mu bilo neinteresantno, još manje dosadno.

Gazda otišao, neće da me vozi na posao i natrag. Bus, nema (ima, ali nije simpatičan).

Ispitivanje kola!

Krenem ja na Adu

Ko me bude video tamo još jedan put, može slobodno u Dunav da me gurne i udavi.

Ko god je ostao u Beogradu tamo se natrndečio. Kolona automobila, kao da nema nigde drugde da idu. Meni da parkiram treba stadion Marakana, a ne ono prcvoljče od mesta što ugrabih.
Neću na Adu. Jedva  se izvukoh iz onog čuda i krkljanca.

Svi idu levo, pa i ja, odoh negde nemam pojma gde, neke ulice, drvored, nigde žive duše, mukom se iskobeljah odande.

Idem ja u moj lepi Zemun.

Idem, naravno, sad svi krenuli, meni za inat, baš u Zemun. Nema veze, idem ja srednjom trakom

Tras-bum!

Valcer, levo, pa desno, pa opet levo, mali zaokret, pa, levo, poluokret desno!
Prednja leva, ode, našla gde će da pukne.
Mogla sam da uhvatim ona kola, da ih gurnem niz padinu, i da ih jos šutnem.
Naravno, oproban metod, suza, suzu stiže, plačem ja kao gladna godina. Sažali se neki fin mladić.

-Daj dizalicu. Šta ti je to?
                -Dizalica, kažem ja ponosno.
                -To, dizalica? To je načisto polomljeno, jesi li to kamion dizala?

Ja udri ponovo u plač, ona kola trepću, kako ko prodje pišti, trubi. Naidje neki čuvar, ima normalnu dizalaicu. Ja onu žrtvu što mi je pomagala ne smedoh da pitam, a gde je njegova dizalica, ja imam bar polomljenu.

I sad da ukrpim, trebaju mi kola sutra.
Pare!
Ko li izmisli novac, da mi je znati?
Nikad ih nema kad ih trebaš.
Automat!
Gurnem ja karticu

-Biraj jezik

Ma šta da biram, daj mi pare na kom god hoćeš jeziku, mislim ja.
Izabra ja srpski, bolje da sam kineski, možda bi se zbunio

-Kartici istekla važnost!

Kad ga nisam šutnula, meni neda moje pare, zbog papirčeta. Pomislih na jednu blogerku što je grdim već tri dana.
                -Izvini, bejb, bila si u pravu, ne radi nijedna banka u bližoj i daljoj okolini.
Veče je tek počelo
Šta li će još zanimljivo da se dogodi?