PRICA SA PORODJAJA I PRVIH 8 DANA ALEKSINOG ZIVOTA
Ova prica je napisana 6 meseci nakon Aleksinog rodjenja – pre toga jednostavno nisam imala snage da sve stavim na papir i “vratim film” unazad…
Citave nedelje sam imala blage menstrualne bolove, sa tek po nekom kontrakcijom. Na UZ pregled sam, kao sto sam vec pisala, isla u ponedeljak privatno kod dr. Obradovic u “Bel medic” jer smo se dok sam lezala u bolnici definitivno dogovorile da ce me ona poroditi. Ono sto je i MM i mene tada iznenadilo je bilo to da je ona bila tog dana spremna da me porodi… ja bogami nisam. Pricale smo dugo, rekla mi je da uzevsi u obzir stanje posteljice, moju otecenost i celokupan tok trudnoce ona ne bi cekala ali da od mene zavisi da li zelim da me porodi ili ne. Na kraju smo se dogovorili da ako porodjaj sam ne krene do petka tada odem u Gradsku i da ce me, ako pregled pokaze da sam se jos otvorila tog dana i poroditi…
Probudili smo se poprilicno mirni, oboje… kontrakcija tu i tamo, poneka, cisto da me podseti da sam trudnjaca, medjutim ni izbliza onakve kakve sam imala kada sam zavrsila u bolnici na odrzavanju trudnoce.
MM je zove da sidje (takav je dogovor).
Dr dolazi nasmejana, pita me jesam li spremna… ne znam ni sama, valjda jesam (sada znam da ja jesam bila ali Aleksa ocigledno ne).
Srecem u hodniku maminu prijateljicu koja radi u bolnici, pita me otkud ja… reko’ “Svratila malo” :)
Naterala sam je da mi obeca da mojima nece javiti da me je videla jer im nismo rekli da idem u bolnicu, znam da bi zivkali na svakih 15 min da provere novosti.
Dr obavlja pregled i kaze I. da sam otvorena 5 cm i da je to TO, nema nazad. Usput komentarise da bih se verovatno porodila kod kuce da sam cekala da mi krenu “prave” ( one skolske) kontrakcije. Dobro je onda sto nisam, pomisljam u sebi… nakon pregleda sam malo prokrvarila, nista neuobicajeno, to mi se desavalo i dok sam lezala na patologiji.
Sredjujemo administrativne zavrzlame, MM ostaje dole dok mene ne odvedu u porodjajnu salu. Sve vreme sam mirna. Za neki sat cu videti po prvi put moje cedo, po prvi put cu ga zagrliti, poljubiti… postacu majka.
Penjem se uz stepenice, poprilicno lako obzirom na cinjenicu da nosim ogromnu kesu sa stvarima sa sobom i pride 30-ak kg viska u odnosu na cifru sa kojom sam zatrudnela.
Odvode me u sobu za klistraciju i brijanje… ovaj drugi deo posla je vec obavljen, nisam zelela da to oni odradjuju kad sam vec mogla da “biram”… klistracija – nista strasno. Poslusala sam savet divne babice Slavice koja nam je drzala psihofizicku pripremu i sacekala (iako se sestri zurilo) dobrih 20-ak min tamo, da budem sigurna da necu da napravim neki dzunbus na stolu.
Odlazim u “Sobu za odmor” medjutim posle nepunih 5 minuta dolazi sestra po mene – “Idete odmah u porodjajnu salu.” “Uh, tome se nisam nadala, ali odlicno, bar ce I. biti sve vreme uz mene” – prvo sto mi je proslo kroz glavu.
Dolazi dr, komentarisem da mi sestra nije uzela karlicne mere u sobi za odmor, ona se nasmejala i kaze mi da se opustim i da ne brinem, znaju oni sta rade. Prokida mi vodenjak u par minuta nakon 9 h. Osecam mlaz vode kako izlazi iz mene…i tece… tece… ona takodje komentarise kako je izaslo jako mnogo vode i cudi se odakle toliko. Odjednom se moj balon od stomaka smanjuje, ostaje mali, kao kada sam npr. bila u 7. mesecu… shvatam da moja beba vise nema prostora za akrobacije i da je primoran da nam se pridruzi… toliko je zurio da upozna sve nas, eto, konacno se i to desava, tacno 40 dana nakon tog 12. novembra, kada smo nas dvoje zaglavili na 3. spratu Gradske bolnice.
Okrecem I. i kazem mu da moze da se popne gore, da pojuri babicu da ga sprovede. Nakon samo par momenata tu je, kraj mene, ja se smejem… zbunjeni smo. U medjuvremenu mi je prikljucena indukcija. Jos jedna zena je u porodjajnom boxu ali ja je ne vidim, cujem je s vremena na vreme kako uzdise. Pricamo, komentarisemo sve i svasta, polako se i nase forumasice bude, jedna za drugom mi salju poruke podrske, navijaju… puno mi je srce.
Dolazi dr ponovo, pregleda me, I. je pita koliko sam otvorena “8 cm” kaze ona i nastavlja “Jos malo i tu nam je bebica”… uplasena sam po prvi put. Ne porodjaja koliko tog prvog trena kada ga budem ugledala, ni sama ne znam zbog cega. Kontrakcije su poprilicno jake ali ja sam na njih vec oguglala u toku trudnoce. Nervira me sto CTG ne radi kako treba, ona kalota koja prati kontrakcije ne radi, cuju se samo A. otkucaji srca… ali srculence radi kao satic a ja sam vec navikla da kad naidje kontrakcija “stisnem zube” i preguram je. Vec sam uveliko na drugom tipu disanja. Komentarisem dr da znam da disem ali da ne znam da napinjem, nisam stigla do toga na vezbama. Smeje se, kaze da ce mi reci sta da radim kad za to dodje vreme.
Vec je negde oko podneva, upala sam u fazu mesanja.
Zena u boxu vristi, shvatam da je PFP trudnica najbolja stvar koja je smisljena, zahvaljujem se Bogu na Slavici i disem… disem… zajecim ponekad, I. me gleda, njegov pogled mi govori sve. “Jesam li glasna?” pitam ga, oci su mu pune suza “Ma kakvi glasna, ti si moj junak” kaze mi… rado bih ga poljubila ali ne mogu, moram da se skoncentrisem na veliko finale.
Dolazi dr, pregleda me ponovo, kaze mi da kada osetim napon guram… ne znam kako se to radi, spetljala sam se… Kontrakcije su i dalje tu, zasto da guram nista mi nije jasno, ako se dobro secam na vezbama rekose da tek kad krenu samo naponi to je to… a mozda sam i pozaboravljala, dr sigurno zna… Napinjem se ali ne radim to kako treba. Nerviram se. Pokusavam da se setim devojaka sa kojima sam bila na vezbama koje sam posmatrala dok napinju, ali blokada, ne polazi mi za rukom… improvizujem, nije dobro, uspela sam cak i da se upiskim… koji sam ja kreten, to samo meni moze da se desi. Hocu da umrem od sramote, a babica mi se samo nasmesila i rekla da je to normalno, retko kome se to ne desi, priprema me da cu mozda i ono drugo obaviti na stolu – nisam, srecom :)
Vec je proslo 1, sada su samo naponi, postaje mi poprilicno naporno, jecim, trudim se da se ne cujem ali ne vredi, jace je od mene.
U medjuvremenu su doveli jos jednu zenu u box, sad nas je u porodilistu 3, ona vristi a tek je stavljena na sto, sta li ce biti kad krenu naponi… shvatam da nisam normalna jer razmisljam o njoj umesto da se skoncentrisem na ono sto mi pricaju babica i dr.
Pokusavam da zadrzim vazduh ali ne uspevam. Daju mi kiseonik, kakvo olaksanje. Jedan, drugi napon, pripremam se za treci “Evo ga, sad ce” cujem kako mi I. kaze.
U pravu je, osecam da je prosla glavica! Dr navija, bodri me, kaze “Jos samo jedan napon da prodju ramena”.
Sakupljam poslednje atome snage i guram, lakse mi je nekako kad znam da je on vec skoro izasao… gledam, tu je, izvukli su ga, krvav, mali, deluje mi mrsav, place… placem ja, place i MM. Postali smo roditelji!
Nase malo cudo je tu, gledam ga, ne verujem… milijardu i jednu emociju osecam… olaksanje, prazninu, uzbudjenje, ljubav… volim ga tako sicusnog najvise na svetu. Cujem I. kako kaze “Ima kosu”, smesim se. Pitam da li ima sve sto treba da ima, smeju se kazu da nista ne brinem.
"Lici na mog tatu", prva misao koja mi je prosla kroz glavu. Trazim da ga poljubim. Babica mi ga stavlja na grudi, placem ponovo. Ja sam mama! Ne mogu da verujem! I. se spetljao, nije ga slikao jos uvek a babica hoce da ga nosi. Molimo je da saceka samo tren da izvadi foto aparat, ona to i cini. Imamo njegovu prvi fotografiju, star je svega par minuta. Kazu ljudi da ce nas mrzeti zbog nje, sav je smrezuran, natecen i smesan… nema veze. Jednog dana ce mu biti drago :)
Nakon sto su Aleksu odneli, babica je pokusala da izvadi posteljicu medjutim sav njen trud je ostao bez uspeha. Nakon dobrih 10-15 min pokusavanja na kraju je odustala, obavestila dr da ce biti potrebna revizija. MM je zamoljen da izadje dok se to obavi… bez uspeha je njih 3 pokusavalo da mi pronadje venu, tek kad je dosao anesteziolog (bar mislim da je decko anesteziolog, nisam nikad otkrila, mozda je i neki pomocnik anesteziologa) uspeo je… smejali smo se, rekao mi je da sam stipsa sto ne dam krv.
Onog trenutka kada sam ugledala Aleksu znala sam da ne zelim da se odvojim od njega ni trenutak. Pitali su me za sta sam se odlucila – kao iz topa rekoh “Baby friendly”.
2 sata nakon porodjaja
U sobi sam sama, taman cu se malo odmoriti. Jos uvek sam pospana ali od prevelikog uzbudjenja ne uspevam da zaspim. Dolazi babica koja je dezurna. Proverava kako sam. Divna je. Makedonka, crnokosa, starija… ostala mi je u najlepsoj uspomeni… ona i jos jedna pedijatrijska sestra, ali o njoj naknadno.
Ni jednoj, nazalost, ne znam ime.
Ustajem do toaleta uz njenu pratnju, moram da piskim, takav je obicaj ali ja ne mogu. Vraca me u sobu i kaze da je pozovem kada budem mislila da cu moci… tesko mi je da disem, pluca kao da nisu moja. Gledam se i ne prepoznajem svoje telo. Nema stomaka…. Neobicno mi je.
Veceru preskacem, jos sam sveza, ne smem da jedem. Vreme prolazi, ne donose mi Aleksu jos uvek, cudno mi je. Cujem se sa I., imam utisak da je on jos pod vecim utiskom od mene. Toliko mi je drago sto je prisustvovao rodjenju svog sina…
Koraci.. neko dolazi hodnikom. Zena, mladja, satirana, nosi naocari. “Jeste li Vi ta i ta” izgovara moje ime i prezime. Potvrdjujem.
A onda, njene reci koje nikada u svom zivotu necu zaboraviti… onako sa vrata kaze mi:
“ ZAO MI JE MAJKO...”
- prestala sam da postojim, da disem u tom trenutku… evo ponovo su mi se oci napunile suzama, samo kad se setim!
Nastavak recenice je bio “... sto mama koja se odluci za baby friendly ne moze odmah da bude sa svojom bebom”
Sok. Neverica. Ne razumem je. O cemu ona prica? Zasto ne mogu da budem sa svojom bebom?
“Sta… sta nije u redu?” jedva sam spojila recenicu. Objasnjava mi da su pratili Aleksu i da od kako se rodio non stop stenje. Uradjen mu je UZ srca i pluca, nalazi su OK, oni ne znaju sta mu je. Pitam je hoce li biti u redu, ona kaze da to ne moze da mi potvrdi, ne zna odgovor. Na kiseoniku je, u inkubatoru. Odlazi. Placem. Placem kao sto niko nikada plakao nije. Zovem I. kroz suze mu pricam sta je bilo. Ne mogu da prestanem. Place i on. Pokusava nesto da sazna sa strane, meni ne polazi za rukom.
Lose mi je od anestezije, lose mi je zbog mog deteta. Ne spavam. Njegova slika mi je non stop u glavi. Gledam u fotografiju koju smo par sati ranije napravili, jecam. Negde oko 1 nocu me je savladao umor, zadremala sam. Oko 5 dovoze mi cimerku. Ispostavilo se da mi je komsinica, zivi u zgradi preko puta moje…. Kako je svet mali…
Ne mogu da sacekam vizitu, sestre ne smeju da mi kazu nista bez dr. Imam utisak da mi je jos gore nego prethodnog dana. Pluca me i dalje bole pri svakom udisaju, jos uvek imam vrtoglavicu… kad pojedem nesto verovatno ce mi biti bolje… ali kako da jedem kad ne znam kako je moja beba? Nije mi ni docega.
Vizita.
“Divna” dr dolazi sa drugom, predaje smenu. Komentarise “Ovo je mama koja je digla citav Beograd na noge zbog svoje bebe”. Ne verujem sta cujem. Druga dr je fina, kaze mi da moze otac bebe da dodje da je vidi u 12h. Objasnjava mi gde da je potrazi. Saznajem posle da je to nacelinica.
Pitam je da mi objasni sta je sa Aleksom, kaze da je situacija stabilna i ako bude ovako kako je od jutros nece biti potrebe za kiseonikom i donece mi ga popodne. Ozarilo me sunce. Da mogu poljubila bih je! Po prvi put sam se nasmesila od juce popodne.
Cimerka je tu sa svojom devojcicom, kaze da ne moze da istrpi da vidi zeta (odmah ga je rezervisala :)) Hrabri me, divna je. Prica mi kakav joj je bio prvi a kakav drugi porodjaj, ne bi li mi malo prekratila vreme.
Podne je. Zove me I. ubrzo nakon toga. Osecam mu po glasu da place. Srecan je. Izvadili su A. iz inkubatora I pokazali mu ga. Ubedjen je da ga je gledao iako prakticno ne vidi. Ja ne mogu da sacekam popodne. Zapitkujem koga stignem “Kad ce, kad ce”… vec se uveliko smracilo kada sam cula korake. Znam da ga donose, osecam to. Nasmejana sestra ulazi, nosi moju veknicu sa sobom. Umotan je u pelenu, miran je, ne place. Daje mi ga. Placem kao kisa. Grlim ga, ljubim ga. Ne zelim da ga pustim. A on prvo nije hteo da siki. Doneli su ga nahranjenog, znaju da mi mleko jos nije krenulo. Tu noc nisam spavala… od uzbudjenja.
Nedelja, treci dan. Jutro je. Soba jeste zuckastih zidova ali nevezano za to i Aleksa je zut. Komentarisem sa cimerkom da je verovatno dobio zuticu. Dr koja je u viziti sumnja na isto. Radice mu bilirubin pa ako bude potrebno sledi suncanje. Da, potrebno je. Dolaze da mi kazu da je dobio zuticu ali da je to normalno, narocito ako se uzme u obzir cinjenica da sam ja Rh neg. a on poz.
Nakon posete donose ga Ivanu da ga vidi lepo. Drzimo se za ruke, ne pricamo. Nema tih reci kojima se moze opisati ono sto osecamo i to oboje znamo.
Ide na suncanje. Smesan je sa svojim “naocarima” od gaze. Krenulo mi je mleko, kolostrum, pao mi je kamen sa srca. Mladi gospodin siki, pokusava barem.
Ponedeljak, kontrola bilirubina. Govorim dr da imam utisak da on jos uvek stenje. Obecava da ce uraditi rtg pluca. Cujem ga da place dok mu vade krv. Tako tuzno place, srce mi se cepa. Dolazi dr da mi kaze da je vrednost bilirubina skocila i da su moje sumnje bile opravdane.
“Majcino oko sve vidi, majcino uho sve cuje”
– njene su reci. Aleksa ima porodjajnu pneumoniju, progutao je plodovu vodu na porodjaju i nesto pokupio uz nju. Ponovo placem. Kaze da cu morati da sidjem na klasicno odeljenje – nema svrhe da budem na baby friendly-ju jer ce morati da ide ponovo u inkubator, poluintenzivna nega. Prica mi koju ce mu terapiju prepisati, kaze da ce napomenuti da mi daju pumpicu i da hrane Aleksu mojim mlekom.
Pitam Boga zbog cega, molim se.
Nakon posete spustaju me na prvi sprat… a tamo je potpuno drugacije. Prljavi wc, zene koje unutra puse, otvaraju prozore i nakon pusenja ih ne zatvaraju… razbolela sam se tamo.
U sobi sam sa jednom mladom mamom, napunila je tek 22, preplasena je. Pricam joj o Aleksi, objasnjavam joj sve i svasta, vidi se da nije mnogo citala o dojenju, bebama. Pokusavam da joj odgovorim na pitanja, pokusavam da svoje misli skrenem… ne polazi mi ovo drugo za rukom.
Dozvolili su mi da ga svako vece obidjem kad dodje nocna smena. Ne mogu da docekam taj trenutak.
Ponedeljak… utorak … zivim za to da dodje nocna smena da ga vidim. Dani teku sporo. Izmuzavam se, mleka imam u izobilju, zahvaljujci L. i Dj. ponajvise koje su mi pomogle savetima. Treba da se pazim da ne dobijem mastitis. Cuvam se. Obavljen je ginekoloski pregled. Mogu da idem kuci kaze dr koji me pregledao (cuveni Imerce). Kazem da ne mogu, zbog bebe.
Sestra koja je trebala da me vodi kod Alekse ranije jer joj je tako dr rekla zaboravlja. Ostaje da cekam nocnu smenu da ga vidim. Dolaze. Obecava mi posle podoja u 20 h da ce me odvesti. Cekam… dolazi po mene. I onda, ono sto nikada necu zaboraviti. Ta mlada sestra, andjeo, tako sam je dozivela tada pita me da li zelim da ga dodirnem na trenutak. Moje oci pune suza su joj sve rekle. Otvara mi inkubator, mazim moje malo cedo. I dalje ima povez preko ociju zbog foto terapije ali me oseca. Stavila sam ruku preko njega, smirio se. Pitam je da li moze da mi kaze bilo sta o Aleksinom stanju. Rado ali ne sme. I ovo nije smela, ali je Aleksa popodne skinut sa kiseonika pa je zato malo zaobisla pravila.
Sreda ujutru – doneli su mi ga na podoj. Nisam ocekivala. Pitaju s vrata “Beba 4166, cija je?” Ja ne verujem. Pitam da ponove broj. Vidim ga sa povezom preko ociju, pocinjem da placem od srece. Sikimo, mazimo se. Moj zivot u bolnici poprima novi smisao. Zivim do momenta kada ce naredni podoj. Zutica i dalje ne prolazi, bilirubin stagnira.
Cetvrtak - poboljsanje, petak – konacno lepe vesti, kaze dr da sutra idemo kuci. Presrecna sam. Javljam i taji vesti. Konacno moze i on da odahne malo, prethodnih dana je bio mozda jos u gorem stanju nego ja, odvojem, bez mogucnosti da nas vidi, obidje.
Subota. Ne mogu da docekam podne. Jutarnja vizita.
Dr Kostic je dezurna. Zamolim je da proveri moju epiziotomiju, imam utisak da nesto nije kao sto je bilo prethodnih dana. Pregleda me. Zeli da me zadrzi, totalno se rascvetala! Pocinjem da placem. Ne mogu da verujem da sam toliki baksuz. Gleda me. Pita me ima li nekog da mi odrzava ranu do 3.1. kada ona ponovo radi, da dodjem na kontrolu i da mi stavi kopce… Ma ima, kako nema, samo da ne moram jos jedan dan da provedem u bolnici. Tako je i bilo.
Po Aleksu i njegovu mamu su dosli deda i tata. Ne zna se koji je bio uzbudjeniji. Nekako smo se prevezli, on u ogromnoj nosiljci (u koji vise ne moze da stane) i ja sedeci ukrivo…put naseg malog doma…
