Jutros nisam uključila TV čim sam otvorila oči. Primetila sam da mi se tako, dok vrtim programe u uši i glavu uvuče najkretenskija pesma koju je neko mogao i da napiše i još uz nju da komponuje muziku, pa ili je, ako je pevljiva, pevušim ceo dan ili ceo božji dan razmišljam da l’ je normalno da neko peva to što peva.

Pre neki dan, tako, pojavi se na ekranu žena, peva: ”Ja sam žena razvedena, al’ nisam jedina, mnogo takvih žena oko mene imaaaa…” - obučena u skladu s pesmom, kaubojski šešir na glavi, kaubojske čizme na nogama, između obučena k’o kauboj, i taman se ja udubila u razmišljanje da l’ ovo osniva stranku, Bog te mazo, i šta će da zajaše do kraja ove recitacije kad ulete moja ćerka i isključi. Ostadoh uskraćena za happy and al’ to me navede na razmišljanje - gde su, bre, one lepe pesme, bez kojih ne možeš da patiš, sečeš vene, ženiš sina, napiješ se i lomiš čaše u kafani.

Nema više onih lepih, ljubavnih, pesama kao što je ”Mito bekrijo” - em ga voli, em ne može da dočeka kad će da dođe i ispuni obećanje, em će i staru majku da mu gleda što u stvarnosti ne postoji. Meni je to najljubavnija pesma, majke mi. Gde ćeš veći dokaz ljubavi nego staramajku da mu gledaš dok te ona mrzi što voliš njenog sina.

Ili ”O jesenkse duge noći…” ja odmah zamislim kako ona stoji na prozoru, napolju pomrčina, do ponoći ga čeka, sva ustreptala, kad će da joj stigne nacvrcan iz kafane a od ponoći, kad vidi da ga nema da nailazi kroz sokak, čupa kosu sa glave i proklinje sudbinu što se rodi k’o žensko a ne k’o vinska čaša.

Kad malo bolje razmislim, svaka pesma peva o tome kako se on negde našljemao, pa kad se setio da ima kuću i ženu krenuo kući a ono mu od kraja sela gde mu je mehana, putevi do kuće krivi i uski, pa dok stigne on se lupa u glavu i tako stigne kući neočešljan, jelte, jer ko pije taj se ne češlja. Naročito ako je u mehani na kraj sela – ko će tamo da ga gleda. Ona za to vreme stavlja ‘ladnu trajnu, štirka čaršave i rasprema mu belu postelju, i moli Boga da joj živ i zdrav stigne kući pa da joj tako našljeman ljubi belo lice i uske trepavice. Od svega toga on zaspi na kućnom pragu zbog čega ona reši da sledeće noći iznese krevet napolje i dok ga cima do verande pevuši: ‘’da prilegne moj deran, kad se vrati nakresan’’.

Kad bi neko strancima preveo sve naše pesme mogli bi samo da zaključe kako naše žene od kako se zadevojče pa do crne zemljice pletu kike pa raspliću kose i uzalud se nadaju da će bekrija, ako ne da se opameti, da se otrezni jednog dana.

Ako on zapeva to uglavnom bude neka alarmantna mučiteljska pesma – ‘’Oj, oraje, oraje, ustaj mala zora je…’’, njega boli glava a pilići moraju da se nahrane, o ostalim sitnim i krupnim živuljkama da ne govorim. Po podne će malo da joj se izvinjava što se opet zapio sa starim društvom što ne znači da je ne voli, obećaće da neće više nikad a uveče čim čuje tambure ima da skoči na bure i da se otkotrlja do prvog kafančeta.

I eto, to je prvo dovelo do onoga da se jeleci sami otkopčavaju, i da ucveljena sa raspletenim kosama ukapira da celer može da bere i sa nekim drugim, pa kad je nana opomene da zakopča jeleče ona onako opamećena odgovori: ‘’Šta ima’ da ga zakopčavam kad momci vole otkopčano!’’

I tako ukapiraš da ti je u životu sve uzročno posledično. Od Mite preko Fate. One Fate – dušmanke, zbog koje on noćima ne spava al’ čaše vina ispija, nije lud da sedi kući i pravi promaju a kosu za rasplitanje nema.
To vam je, dragi moji, i dovelo do ove pevačke emancipacije, sad žene skidaju brushaltere (moraju, još nije izmišljen brushalter za onolike estradne sise), gaće ne nose a ako se prevare da ih obuku obavezno ih negde zaborave i traže da im se deca prave pod svetlima kazina – tamo gde noramlnoj ženi ne padne na pamet da pravi decu i još pevaju ‘’Rodiću ti sina na tebe da liči’’ – odmah ga obavesti, da ne ispadne posle da liči na komšiju, budi Bog s nama!

Nego sve vam je to kao u onoj pesmi ‘’Moj živote da l’ si živ…’’ vrhuncu estradne poezije uz koju naš narod seče vene. Odmah da vam kažem - nije živ. Crko od muke! Koji život to može da podnese.

Ovih dana ću da vežbam razbijanje čaša i čim naučim odoh u kafanče da naručim ‘’Đelem, đelem’’. Ništa ne razumem al’ znam da je neka golema tuga u pitanju. Kad patim, da patim sa pokrićem.

P.S. Oglas: Traži se profesionalni razbijač čaša na neodređeno vreme. Potrebne kvalifikacije: kafansko iskustvo, poznavanje kafanskog pevačkog repertoara, široka leđa, stabilan na nogama i nestabilan na džepu koji je raspoložen da radi kao lični trener gospođe u najboljim godinama. Plaćanje po dogovoru.