Izabrao si pogrešno veče. Ne, nemoj da odlažeš... svako će biti pogrešno.

Ne gledaj me tako. Ne pokušavaj da razliješ boju svojih očiju po mojim neobuzdanim žudnjama, kao što si to davno činio. Ne trudi se da osmehom preuzmeš kontrolu nad mojim pokretima i treptajima.

Ne pričaj o ljubavi. Loš pokušaj da sakriješ rat koji vodiš sa sujetom... baš sad... baš ovde.... pred mojim, po prvi put, budnim očima.

Srebrna knjiga. Strana 17. Sećaš se?
Pogledaj. Nemoj da preskačeš stranice, kao što si nekad preskakao moje nevine, dečijom iskrenošću uokvirene molbe. Ne zatvaraj knjigu, kao što si zatvarao moje prkosno napućene usne, poljupcima koji su mirisali na odrastanje.

Znam da znaš da sam udata, kao što ja znam da si ti nonšalantno, zabacivši šiške, izjurio iz kuće, ostavivši ženu da gleda tv, a svoju savest tamo negde medju knjigama, na polici... ne okrenuvši se...

Samouvereno skliznuo u prošlost da pronađeš devojčicu, kojoj si davno, pre puno godina nemirom bojio noći, na mestu gde je prestajala da postoji granica između 'neću' i 'ne smem'.... između 'želim' i 'sačekaj'....

Znaš,u medjuvremenu sam vaspitala iluzije, postala savršen krotitelj sopstvene požude, stekla doživotni imunitet na tvoj šarm.

Samo još ponekad dozvolim uspomenama da podivljaju, dok tonem u blues... ali, to je nešto samo moje... odavno sam se zarekla da više nikad ništa neću deliti sa tobom, čak ni sećanja.