Čekaš me već dugo, znam, baš tu, na raskršću umornih nadanja, i iznuđene prepuštenosti ko zna čijoj sudbini. Čekaš me, pijan od prekomerne doze sopstvenih i tuđih laži o uspesima kojima si prebukirao život. Da li si? Plašiš se svih odgovora koje ćeš mi dati, pre nego što ti postavim i jedno pitanje. Plašiš se, a, ipak me čekaš.   

I znaš da priznaćeš mi sve što ni sam sebi nikad priznao nisi. I znaš da mi neće trebati pogled u tvoje oči da bih videla sve neosvojene vrhove, zacrtane na mapi tvojih želja. I znaš da biću za tebe veći bol, od bola koji si osećao čekajući me. Znaš, a, ipak me čekaš.

Razbijaš iluzije pokušavajući da uhvatiš poslednji tren samozadovoljstva. Ne uspeva ti. Uništavaš uspomene, tražeći opravdanje za loše izbore i kukavičlukom ubijene šanse. Ne uspeva ti. Hvataš poslednji zalet u nameri da zauvek pobegneš od sebe ovakvog, a, sam se sebi vraćaš, spotičući se o prag sopstvene nemoći. U ogledalu istine, sad tražiš moj lik, jer tvog nema.

Idealizovano savršenstvo tvog života je do nedavno bilo tvoje remek delo, a, sad ti se čini kao najveći plagijat i najveća izdaja kojom si zgazio sebe. Svi zagrljaji u koje možeš navratiti, nisu dovoljno topli. Sve reči kojima te zasipaju, ne pronalaze put do onog dela tebe, koji si godinama čuvao i sakrivao. Od koga? Ili, zbog koga?

Da, znam da me već predugo čekaš, baš tu na raskršću izmučenih slutnji, i prerano datih, a, nikad ispunjenih obećanja.
Kao izazov. Kao upozorenje. Tu sam, sad, pred tobom.