Gnoza iliti Gnosa (grčki: γνώσις gnosis - znanje) se koristi da označi duhovno znanje prosvetljenog čoveka, koje se opisuje kao neposredno iskustveno saznanje o natprirodnom ili božanskom.
Gnoza je reč izvorno korišćena u  filozofskim spisima Platona.Gnosticisticke skole su govorile da poseduju znanje o nadprirodnom. 
Takvo znanje dolazi iz iskustva, a ne iz razumskog mišljenja. Gnoza je smatrana u smislu
 spoznaje Boga putem svesti božanske iskre u sebi.

Gnosticizam  predstavlja religiozni pokret koga čine razni sistemi verovanja povezani učenjem da su ljudi božanske duše zarobljene u materijalnom svetu stvorenom od strane nesavršenog ili zlog bića, Demijurga, koji se često poistovećuje sa Bogom Starog zaveta, nasuprot Bogu Novog zaveta. Da bi se neko oslobodio okova materijalnog sveta, treba mu gnosis, ezoterično duhovno znanje dostupno samo učenima. Nastao na idejama platonizma, kabale, veda, Zend-Aveste, egipatskih, vavilonskih, persijskih i drugih religijski i tajnih učenja, gnosticizam je dobrim delom prihvatio simboliku starih kultova, najviše kulta obožavanja sunca. U središtu gnostičkog učenja bilo je verovanje u postojanje Vrhovnog bića, nedodirljivog i nepojmljivog, tvorca duhovnog svijeta sazdanog od svete mudrosti i večne materije, kao izvora zla i antagonizma Vrhovnog bića. Ako bi se razotkrilo savršenstvo Vrhovnog bića, otkrilo bi se sedam njegovih atributa: Um, Racio, Misao, Mudrost, Moć, Celovitost i Blaženstvo. Temeljna doktrina gnosticizma je vjerovanje u dualizam, sve ima svoje lice i svoje naličje.
Gnosticizam, najpre u čistom obliku, a potom pomesan sa manihejstvom (od III veka) i hrišćanstvom (markioniti, i dr.), dugo je bio saputnik crkve. Iako ih je Crkva smatrala jereticima, oni sebe nisu tako doživljavali, što najbolje govori ovaj zapis: „Ne smatrasmo sebe jereticima već božjim ljudima, kojima je Gospod dao pamet da misle, a ne samo da slepo veruju. Da bi mogli verovati moramo sumnjati. Tragali smo za savršenim saznanjem, onim koje doseže s druge strane privida, i omogućuje objašnjenje svih stvari i pojava.“
Gnosticizam je bio rasprostranjen po mediteranu i srednjem istoku ali je u Rimskom carstvu potisnut kada je hriscanstvo proglaseno za drzavnu i jedinu religiju. Na Bliskom istoku i u Maloj Azije je potisnut sirenjem islama, ali i danas na tim prostorima postoje neke manje zajednice.
Persijski gnosticizam, oličen u Mandenizmu (naziv nastao od reči: Mandā d-Heyyi - Znanje o Životu), se još uvek u malom broju praktikuje u delovima Iraka i iranske oblasti Khuzestan.
U Persiji je gnosticizam bio zastupnjen i preko manihejskog učenja koje se kasnije proširilo Sirijom, Severnom Arabijom, Severnom Afrikom; iz Sirije se dalje raširilo Palestinom, Malom Azijom i Jermenijom.
U Jermeniji je u 6. veku izvršilo uticaj na pavlićanstvo, a preko njega i na bogumilsko i katarsko učenje u srednjem veku.

Zajednicka crta gnostickih sistema, bilo predhriscanskih ili hriscanskih, jeste dualizam izmedju bozanske nepristupne prvobitne sustine i serije zlih emanacija koje su u svetu i materiji.
Sistem Valentin-a (160g.n.e.), hriscanina iz Aleksandrije, koji je propovedao svoja ucenja u Rimu, izmedju 135g. i 160.g, zasniva se na ideji 'Plirome' - cisto duhovnog sveta.Cisti duhovni svet sastavljen je od Eona - bozanskih emanacija od Oca, kroz sukcesivna umnozavanja. Stvaranje je identicno sa padanjem u greh, a materijalni svet, koji je po svojoj sustini zao, bio je stvoren i preuredjen od zlog boga Demijurga.
Logos - Spasitelj nije isti sa Bogom - Tvorcem, nego je duhovna emanacija koja je prosla kroz Djevu Mariju; nije umro fizicki i nije vaskrsao. Spasenje je cin samog otkrivenog poznanja, neophodnog za ponovno vracanje u harmoniju Plirome. Postoji sustinska nejednakost medju ljudima, posto samo duhovni gnostici poseduju znanje i jedino se oni mogu spasiti.

Gnostik Markion

Rođen oko 110.g.n.e. u gradu Sinopi u Pontu (današnja Turska), sin hrisc.episkopa.U mladosti zbog odnosa sa nekom devojkom, navodno isključen iz Crkve. Oko 140. godine odlazi za Rim, gde razvija sopstveni teološki sistem, zasnovan na tumačenju Isusove poruke, okupljajući brojne pristalice oko sebe. Pokušavao je da zasnuje hrišćansku zajednicu na čistoj poruci Hrista.Vrsi propovedi o povratku izvornom hriscanstvu, upraznjavajuci asketizam i post.  Ne propoveda vaskrsenje tela, već govori da samo duša može vaskrsnuti i biti spašena.
 Imao je cilj da hriscanstvo odvoji od judaistickog ucenja Starog Zaveta.  Nakon sukoba sa rimskim episkopom, Markion sa svojim pristalicama obrazuje hrišćanske opštine odvojene od Rimske Crkve, usled čega biva izopšten oko 144. godine. Posle sukoba sa službenim hrišćanstvom, vraća se u Malu Aziju, gde nastavlja svoje učenje, stvarajući veliku hrišćansku zajednicu u kojoj je bio episkop.

Justin Filosof za njega kaže: „Mnogi veruju ovom čoveku kao jedinom koji zna istinu, a nama se smeju".
Markion govorio o nespojivoj razlici između Boga Starog i Novog Zaveta. Bog Starog zaveta je gnevan i nemilosrdan, a Bog Novog zaveta je ljubav i dobrota. Hrist je sišao od nevidljivog i neiskazanog Boga za spasenje duša, da bi razobličio judejskog Boga. Hristovo učenje je odvlačilo ljude od demijurga, zato je i bio razapet. Govorio je da je Hristov zivot na zemlji bio prividan (ucenje doketizma).  Propovedao je da nije Isus rođen od device vec, kao si svaki čovek od žene Marije.
Organizacija markionitske zajednice se nije mnogo razlikovala od hrišćanske crkve. Krštavali su u vodi i pomazivali svetim uljem. Žene su jednako učestvovale u verskom životu i bilo im je dopušteno da krštavaju.U naredna dva veka u svakom vecem mestu ce biti jaka opozicija Crkvi.Markionove ideje se pojavljuju i u Manijevom učenju, pa se krajem 4. veka mnogi markioniti pretapaju u manihejce. Iste ideje će se pojaviti par vekova kasnije u učenjima bogumila na Balkanu i katara u južnoj Francuskoj.

Gnostik Vasilid