Sećaš li se kada si mi kupio onu lizalicu , pa mi se ona toliko svidela da sam morala da odem i kupim još jednu. E pa baš tada , kada sam strčala niz stepenice i izletela na vrata , tada sam ugledala nešto najčudnije . Toliko je bilo čudno , da je čuđenje nestalo ostavljajući za sobom zanemeli osećaj pitanja. Šta je to?

Sećam se da su upravo tada počeli iz srca da blede svi oni slatkiši koje si mi poklanjao , ostajalo je samo sećanje i to kao opomena. Osećaj mi se ama baš nikako nije svideo , a nije mi se svidela ni ona lutalica što je kezila svoje zube na mene. Zaobišla sam to nešto naj čudnije , pokrila uši i obraze kragnom od jakne , polako , sasvim polako profunjala se pored lutalice i – NJA ! – štrafta. Kada sam zašla iza ćoška , bledo sam gledala niz ulicu i pitala se a kuda sam to ja pošla . Okretala sam se oko sebe i ništa , jednostavno nisam mogla da se setim šta me je to navelo da sa osmehom na licu izletim iz zgrade.

Pošto je napolju bilo prijatno , odlučila sam da prošetam. Onda sam ugledala neku gospođu koja mi je tako poznato delovala , ali neznam odakle. U levom oku držala je zarobljenu suzu .

Prišla mi je , njene plave oči su me plašile , njen pogled je izazivao u meni isti  osećaj kao kada se pogledam izjutra u ogledalo.

Jeza mi je protrčala kičmom, gospođina zarobljena suza me je na trenutak zaslepela svojim bljeskom.

Pogledala me je i razvukla lice u osmeh , na desnoj ruci je imala crnu čipkanu rukavicu a na levoj obmotan sloj kaučuka . Pomazila me je levom , nisam osetila grebuckanje po licu iako sam to očekivala , kao da kaučuka nije ni bilo oko njene ruke.

Primakla se i šapnula mi :

-          TU SUZU ĆU ČUVATI VEČNO , OBEĆAVAM TI . SVE DRUGE SAM PROLILA , ALI OVU NIKOME NEDAM. ONA JE MOJE POSLEDNJE ČEDO. NEBOJ SE , NIKOM JE NEDAM...

Ok , sada sam bila više nego zbunjena. Naglo sam se okrenula i dojurila do naše zgrade. Stvorila se u trenu do naših vrata i uletela unutra. Pružio si mi još jedan slatkiš. Tada sam te poglaedala i rekla :

-          HVALA . SADA BI MI PRIJAO GREJFRUT

Ostala sam zatečena , pa ja čak i nevolim goko, niti da išta gorči. Ti si se okrenuo i naljutio.

-“A pitao sam se gde si se sakrila.

Nije te bilo vishe od osam decenija , ipak sam te svakog jutra chekao.

Znao sam da docicesh , da me zaboraviti necesh.

Ali opet,

Ova moja dusha prosta , tugovala je svakog povecherija kad bih shvatio da nisi doshla.

Tvoja lepota je I dalje nezamenjiva , zivot u tvom pogledu nije utihnuo I ritam tvog srca I dalje pesmu andjela poje.

Eh , shto li ti je tako dugo trebalo , voleo bih da si se ranije vratila .

Ali nema veze sada si tu.

 Drago mi je da me vid I dalje sluzi , jer srce bi mi prepuklo kada ne bih mogao da vidim lepotu tvoju .

 Vidish li ono drvo pokraj kuce , onu japansku breskvu ?

 E to drvo zasadih tu nebili cvetalo I radjalo u tvoju chast . Ne bili te privukao da mi se vratish . Eh , sad znam da nisi doshla zbog slasti ploda drveta moga. Shto mi nekako I drago , jer znam da doshla si zbog mene.

Tvoji dodiri su I dalje tako topli I opijaju poput rujna vina. Cutish ne prichash.

I nemorash , bitno je da si tu.

Sa tog drveta koje tako milo sada gledash , sa tim blazenim smeshkom na licu , e pa nisam ni jedan plod ubrao.

Deca iz komshiluka se slade ovim raskoshnim i sochnim breskvama.

A onaj potok shto izvire ispod plavog kamena , taj potok sam ja ovde doveo , da bi te svojom bistrinom dozvao.

Mislio sam da cesh pozeleti da se ogledash u njegovoj svezini i zapojesh pesmu, istu onu pesmu koju si mi zapevala na dan mog rodjenja.

Sanjao sam te nocima i chekao jutrima.

Bolno kucashe srce moje svih ovih godina .

Zivot je prolazio kraj mene , a ja sam chekao I chekao ….

Chekao tebe , jedino savrshenstvo .

Nisam mogao prihvatiti nishta shto manje je od tvoje velichanstvenosti .

A na ovom svetu i ovom mom zivotu sve je tako mizerno naspram moci i lepote tvoje.

Dobro je doshla si…

A kuda si se denula , kuda si pobegla , shto ranije ne dodje…”

 
-“Letela sam i snove tkala , srecu ljudima krala , sne u zoru na param parchad razbijala , svojom lepotom ochi oslepljivala, tugovala kada bi neko u sitnicama uzivao , sladila se pohlepi.

Mazila druge poput tebe.Dochekivala ih na rodjenju , i ispracala na samrti .

Pevala im pesmu nedostiznu i ljubila usnama vrelim .”

-“O chemu ti to zborish ludo moja.”

-“Ah , ma zaboravi .

Nije to ono shto ja zelim raditi , ali tako mora biti.

A tako sam se nadala da cesh ti znati ziveti , a ne samo u chekanju zivotariti.

Sada je kasno , spremi se.

Doshla sam da  te vodim do tachke iz koje cesh se ponovo roditi.

I molim te kada sledeci put na rodjenju moju pesmu chujesh i moje lepote svestan budesh , ti je iskoristi kao zrak snage , a onda grabi shto vishe mozesh , zivi zivot i oseti sve te predivne sitice koje ja nikada dostici necu.

Zivi i srecan budi , jer samo cesh onda , kada ponovo po tebe dodjem , moci da josh jednom zadovoljan i srecan moju pesmu slushash.”

-“Ne shvatam , ali nije ni bitno unutar mene sve je tako prazno.

Ah , nema veze ti si tu.”

Starac zatvori ochi I izdahnu. Ona pusti suzu I zapeva pesmu prelepu poput svitanja zore , punu nade poput radjanja novog zivota.

-“Shvaticesh…”

By DreamyBanny

        Kao I svakog jutra sedeli su na terasi I ispijali svoju prvu jutarnju kafu , uz tiho chavrljanje I grckanje pravilno iseckanih komada voca . Njihovi pokreti tela , koji su josh uvek bili usporeni I pospani , kao I sam nachin na koji su nizali rechi odavao je spokoj I srecu. Voleli su da kafu popiju pre izlaska drugog sunca , nekako im je ispijanje kafice vishe znachilo pri izlasku prvog sunca koje je nekada bilo I jedino . Voleli su da uzivaju u njegovoj posebnoj toploti I zuto narandzastoj boji njegovih zraka . Voleli su oni I izlazak drugog sunca , chija je boja davala danu plave I ljubichaste tonove , ali im je ono prvo bilo nekako draze.

Ovo jutro su raspravljali o tome da li da uzmu Jokshirskog Mamutolikog puza ili Godmanskog Mamutolikog puza. Zeleli su kucnog ljubimca I smatrali su da je ova vrsta puza bila idealna za njih , bili su puni zivota ( ma koliko to neobichno bilo za puza) I ujedno velike maze. Lagano su okretali stranice kataloga Intergalaktichkog ZOO-SHOPP-a . Gledali su slike tih predivnih stvorenja I mashtali kako ce udomiti jednog od njih I pruziti mu neizmernu ljubav , koju su samo oni mogli da pruze sa toliko topline. Ponekada bi zastali , pogledali se I shvatili da ce njihova ljubav trajati vechno . Mazili su se pogledom I ljubili dushama. Mahnuli bi svojim komshijama koji su proletali u nivou njihove terase , prozborili sa njima po koju rech , a zatim nastavili tamo gde su stali.

        Davno su prestali da traze odgovore na ona retorichka pitanja kojima su josh samo pojedinci pokushavali da svetu dokazu da oni ipak nechemu vrede. Davno su izgubili pitanje Zashto I Chemu. Vodili su jednostavan I mudar zivot prepushteni uzdama prirode , koje su im davale neoborivu slobodu bitstva u samome sebi. Spoznali su sebe I jachinu onoga shto nekada beshe glavna debata ljucke rase. Bili su svesni da veliki ljudi ne troshe snagu na sujetu I osudjivanje drugih , uchili su I prihvatali beskonachnost neznanja koje je vodilo ka konachnoj mudrosti. Voleli su se poput bajkovitih junikorna , obasjani blagostanjem I zeleli su Mamutolikog puza.

Jednom rechiju ziveli su.

Iako je vetar duvao svom svojom silinom , ledeci krv u zilama , gotovo trenutno I nemilosrdno  , stajala je nepomichno I gledala u tu jednu tachku. Stajala je mirno , kao da vetar prolazi kroz nju kao da joj nishta ne moze , noseci oko nje odlomljene grane iscrpljenog drveca . Dizao se vihor prashine I praznih kutija cigareta koje su bacilli nemarni gradjani , bila je tu I ruka plastichne lutke , po koji zuti list otpao sa drveta , pravio se vrtlog oko njenih nogu , a ona je stajala nepomicno I gledala u tu jednu tachku. Zastao bi po koji automobil, ali joj nisu smetali iskolacheni pogledi zachudjenih vozacha , niti je obracala paznju na prostachka dovikivanja pojedinih. Vetar je duvao sve jeche , nanoseci prashinu na njeno lice , udarajuci je djubretom koje je podigao sa plochnika na kome je stajala. Usta su joj ispucala I krv se slivala do njihovih rubova , chineci jarko crvenu liniju , jasnu I pravilnu gotovo kao da ju je iscrtala kreonom. Ochi su joj bile staklaste , chak se ni njene dugachke trepavice nisu pomerale , kao da milionima godina stoje tu zamrznute zajedno sa njom , prelivene chelichnim shtitom , koji bi mozda u drugachijim uslovima podsecao na chokoladnu glazuru. Stajala je chvrsto , opiruci se svemu , bila je nema , ali opet rechi su se radjale , ali ne iz njenih usana , neko je vodio igru ali to nije bila ona.Stajala je I gledala u tu jednu tachku. Iako naizgled jaka , njeno srce je pucalo , pogled je bio usmeren samo ka toj jednoj , jedinoj tachki , njen kaput je bio isuvishe slab da bi izdrazao udare vetra , pridruzio se vrtlogu , koji je nastavio da se mota oko njenih nogu. Ispod kaputa ostalo je njeno ogoljeno telo , puno poverenja , pochelo je zadobijati udarce . Podliv , za podlivom , reka crvenih niti koje su isparavale od vreline boli pre nego shto bi udarile u plochnik. Ona  je I dalje stajala nepomicna , tako ogoljena , bez ijedne zashtite , gledajuci u tu jednu tachku , ne shvatajuci ni sama zashto. Trenutak tame I mukla tishina , bljesak I svetlost.

Ostala je I dalje ukochena , vetar nije duvao , ona nije stajala nego je sedela , tachka se pretvorila u poznata lica kojima je nekada vrovala, sve kao da je bio koshmar , samo shto je ostala ogoljena , dozvolivshi I ovoga puta da sama svoju jachinu isproba. Hoce li uspeti rane da zalechi , da li ce se ikada pokajati zato shto je ostala na ulici kada vetar tako jako duva…..

P.S. Lupetanje usled nesanice....

      “O ,  kako su ponekada I sama jutra pospana , tako usporena I sa teshkocom dozivaju dan . I more je chak pospano , talasi lenjo miluju stene ostavljajuci za sobom paperijastu belu penu , uz ove prijatne zvuke. Jutro je a svi su tako pospani . “ – liticom je hodala mirno , gotovo isto tako sanjivo , shireci laganu haljinu od bele svile , koju joj je vetar neznom pozudom obavijao oko butina. Hodala je I mislima rozgovarala sa sanjivom zorom . Ni sama nije znala zashto je sada bash tu , na litici , kraj mora . Osecala je samo prijatnu strepnju I lagane poljubce prirode koja je vodila ljubavnu predigru sa njenim telom. Zatvorila je ochi I prepustila se ugodnom chekanju , chekala je to neshtosto je josh pre svitanja sunca izvuklo iz postelje I dovelo bash ovde .

    “Tako je mlada, njena lepota odishe svezinom , telo joj je stvoreno za ljubav. Slushaj joj misli , tako je naivna. Ona ne sluti , ne sumlja , prepushta se da bude noshena , cena joj nije bitna.” – vetar je shaputao morskim talasima , dok joj je obuzimao telo I uzivao u ekstazi koju mu je pruzao miris njene koze. Mrsio joj je kosu poput mushkaarca chija je krv uzavrela od zelje da makar samo jednom prostruji kroz nju , I onda se u njoj raspukne na hiljadu komada I ostane tu u toploti njene mladosti.

    “Cena , ona ni nezna da postoji cena. Slushao sam sinoc pesmu njenog srca. Voli chisto , bez zashto , bez chemu . Nece ni osetiti , uostalom tako je bolje . Ljudi stvoreni od krvi I mesa , nisu spremni za tako chist ples ljubavi . Zatrovace je , uchiniti je jednom od svojih…” – I more je isto toliko zudelo za njom, zelelo je u sebi u svojim dubinama , svi biseri ovoga sveta nisu imali lepshi sjaj od njenih toplih ochiju.

Isto tako jako zelelo je I sunce I mesec, zora zapravo nije bila pospana , niti se priroda teshko budila , svi su chekali bash kao I ona.

Devojka je mirno hodala , izdizuci svoje usne poljupcima vera , lagano je sishla do obale I zakorachila u tlas. Korachala je lagano ka dubini dopustajuci talasima da joj miluju grudi . Bila je spokojna I mirna , ruke je pruzala ka suncu , vodila je ljubav sa prirodom prepushtajuci joj se bez straha. Na vrhu talasa se izdigla iznad mora , izvijena tela za ljubav , pustila je vetar da joj neznim pokretima skida halinu ljubeci ljeno telo . Sunchevi zraci su je iscrtavali rechima ekstaze , milimetar po milimetar lagano , gotovo nepomichno. Preko vrata I grudi , do stomaka I nize oko butina koje su lagano podrhtavale . Boje neba su postale jarke I talasi se uznemirishe , vetar se uzkovitlao chineci sve brze pokrete oko nje I kroz nju ,sve ptice iz svojih gnezda prhnushe I zasushe joj telo laticama cveca koje su se u sekundu topile I nestajale od njene vreline. Eksplozija ekstaze I uzdignuce dushe , devojka je uzdasima pevala pesmu ponocne pozude ljubavnika . I zatim nestade u vrhuncu zadovoljstva . Sve je utihnulo.

      “ Neka bude puchina , tachka u kojoj se ljube more I nebo , odakle vetrovi duvaju , gde sunce I mesec uranjaju I izranjaju . Neka bude vechita pozuda ljudi , koja ce im srca omekshati I stalno mamiti , ali gde je nikada nece moci dotaci. Tako ce svi vechno moci da uzivaju u beskrano chistoj ljubavi njene lepote.”- zachulo se iz dubine vremena , gde sve vechne ljubavi chekaju da budu nastavljene u nekom drugom zivotu.

      Bilo je odlucheno , devojka postade puchina. I dan danas , I za vek I vekova , svaka zora I svaki sumrak predstavljace seme ekstaze koja u nashim srcima budice nadu , na puchini mora.

Kao shto svaka pricha pochinje rechenicom koja bi trebala da nadoveze onu drugu , zajedno uoblichavajuci poentu koja je ponekad teshko dokuchiva , tako I trenutak vuche za sobom onaj drugi  chineci period.

         Trenutak je da zapochne dan I on za sobom otvori mesto josh jednom budjenju. Budjenju iz sna koji je mozda imao poruku , a mozda je bio I obichan slideshow slika bez posebnog reda. Ponovni udisaj jutra I zelja za sholjicom kafe. Chudan je to napitak , kafa. Svojim mirisom mami , jachinom I toplotom oznachava prvi pokret u razvoju novog dana ; blago savijena ruka u laktu pruza se napred , prsti se sakupljaju , zatim ruka ide unazad I malo navishe do nashih usana , prinoseci taj chudotvoran napitak. Sve ono shto se radi pre tog prvog znachajnog pokreta ruke , jeste samo mehaniika I neshto shto smo ucheni josh od malih nogu.

        Krevet je nenameshten , po stepenu izguzvanosti I vlaznosti postelje postajemo svesni koliko nam je zaista mira donela predhodna noc. Telo koje se budi . Lakoca znachi – dobro je , sve ce biti uredu ; grch u mishicima znachi – nadam se da nece biti toliko strashno. Tishina u stanu , odzvanjanje sopstvenih misli o zidove koji jedva chekaju svoju svezu porciju krecha. Zidovi su zuti , previshe cigareta , to nije dobro za zdravlje. U srcu nada za lepim I mirnim danom. Trenutak budjenja je povukao crtu koja se pretvara u duz koja ce se zavrshiti ponovnim snom.

       I ovako nekako pochinje ova pricha. Pricha o paleti osecanja , nadi I shchekivanja u trenutcima kada ti samoca I gubitak lebde nad levim ramenom , hladeci tvoje vratne zile svojim ledenim zadahom. Svitaj dana I pricha je rodjena…..

    Staza od betona , okrunjena sa strane I sa rupama po njoj , teshko se pruzala do ulaznih stepenishta Gvozdene Dushe . Ni same stepenice nisu bile nishta bolje od izandjalog puta , zajedno su predstavljali potencijalni ulaz u Gvozdenu Dushu shto od kako je ljudi I sveta kroji maske za plashljive hodache. Maske koje bi u ochima gledaoca stvarale osecaj straha , poshtovanja I nechega shto se zove “ne mogu mu se suprostaviti” . Mnogi su hodali tim putem , mnogi se popeli uz stepenishte , ali niko nikada nije uspeo da otvori gvozdena vrata Gvozdene Dushe . Ili bi im hladnoca kvake ohladila dushu I ubila zelju za bilo chime , ili bi ih silina gvozdenih varata vratila , jednim jedinim gvozdenim udarcem , tamo odakle su doshli. Kako god bilo niko nikada nije uspeo da dopre do Gvozdene Dushe koja je odisala bezlichnoshcu a opet je pruzala toliko naj razlichitijih maskis. Kazu da je sejala bol , sadila ga u srca svakoga kome je pala suluda ideja da prisloni uvo na vrata I makar oslushne shta je unutar nje.

      Sa savim druge strane Mlechnoga puta , cveta cvet beskrajne lepote , koji samo jednom laticom svoga cveta je uspevao da zagreje million srca. Kazu da je njegov miris uspevao da utopi I naj tuznije suze , on bi ih upijao usvojim krhkim korenom. Svaku suzu pretvorio bi u josh jednu laticu , boju boli bi pretvarao u boju raja . Divan je to cvet , I do njega nikada niko nije pravio put , jer put do njega I nije bio potreban . Kazu da se do njega dolazi proekcijom chistog srca I nadom koja odishe svetlom prvih sunchanih zraka na puchini mora. Ovaj cvet cveta jednom u sto godina , a na svakih dvesta iz njegovog dvestotog pupoljka uzleti naj lepshi leptir , sjaja jacheg od bilo koje zvezde . Leptir pred kojim bi I ljuti vulkan utihnuo , more talase smirilo , vetar grane nezno milovao , santa leda otopila I chak se I chelik u pamuk pretvorio.

     I bila je tu ona , tuzna lica I suza gorkih I od boli otrovnih , otrovnijih I od otrova guje. Raspushtene kose I slomljena srca , bez rechi I bez I jednog suvishnog pokreta chuchala je na zemlji I molila nebo da joj srecu vrati . Davno to beshe kada je zavolela I chuvala jednu od onih maski shto ih gvozdena dusha pravi. Gledala je masku I srce joj dala , poklanjala joj bezuslovnu paznju . I onda , onda je postala isrpljena I zatrazila je mali odmor od konstantnih udara maske. Maska joj se nasmejala u lice , otishla I ponela sa sobom njeno srce , njen osmeh I dushu. Sada ta devojka gaji gorchinu , svakoga jutra umiva se suzama I svake noci pokriva se drhtavicom tuge.

       Nebo uslishi molitve devojke , sacheka da se razvije dvestoti pupoljak , posle dvesta godina I uputi leptira put gvozdenih vrata. Leptir zasija svojom lepotom I toplinom ljubavi odlete do Gvozdene Dushe . Stigavshi do gvozdenih vrata prvo otopi led sa kvake I devojci se vrati srce. Zatim put I stepenice zasijashe ko da ih sada napravishe I devojci se vrati osmeh. Gvozdena dusha se u pamuk pretvori , leptir prhnu krilima I ona se raznesoshe po livadi. Na mesto Gvozdene Dushe osta Praznina , osta praznina I na mesto devojchine duse. Ali sada bar taj prostor vishe ne beshe ispunjen gorchinom . I tko leptir stvori prazninu koju ce ona ponovo ispuniti , nadajmo se ovog puta vedrinom. Sve maske postadoshe trule I pocheshe lupati shamare svojim sopstvenim vlasnicama. Oni pocheshe urlati I bezati od sopstvene grubosti I osorosti.

Tada neko uzviknu – “ Ljudi moji , sve se vraca.”

By DreamyBanny

         Doshla je na svet sasvim obichno , onako kako to vecina ljudi chini .   Otvorila ochi, ugledala svetlost dana , bila je jedna od onih beba shto ne plachu . Tiho je gledala doktora I pitala se shta nosi ovaj chin , odavno nazvan rodjenjem. Bam , pljesak doktoreve ruke ju je prenuo iz razmishljanja . Zaplakala je ali smo na kratko , josh tada je mogla shvatiti da ljudi jednostavno ne pushtaju drugachije od uobichajnog. Naime on se podosta namuchio da joj pomogne da dodje na ovaj svet , a ona cuti I trepce ochima. Morala je zaplakati , prmila je svoj prvi udarac u zivotu . 

          U obdanishtu je nauchila da ljudi retko prihvataju drugachije , bolelo ju je shto je ona drugachija . Jedina je u grupi imala plave ochi I devojchice je nisu volele I govorile joj da ne zele da se igraju sa njom jer ima drugachiju boju ochiju. Njene oci nisu bile ni crne , ni smedje , bile su plave poput jezera . U njenim ochima zivela je gospa tuge. Mrzeli su je jer su je vaspitachice konstantno motale po svojim krilima I provrlachile prste kroz njene zlatne uvojke kose. Ona je imala svoju tugu I svoj mali svet mashte. U svom mashtanju iskrojila je sebi million drugara , ishli su na najrazlichitija mesta I snivali iste snove .

                   Iako to nikada nije zelela neminovno je bilo njeno odrastanje . Rasla je uz zivotinje koje su se muvale oko njene zgrade , mazila Ih je I hranila svakoga dana , a oni bi joj za uzvrat  pruzali  ljubav. Bila je u stanju da nocima sedi I satima gleda u zvezdu , prichaci joj prichu o svom zeljenom zivotu. Preko dana je slushala priche o nekom drugom vremenu , vremenu koje je milovalo njene stare. Chesto je zelela da nestane , a opet sa druge strane svaki put kada bi ujutru otvorila ochi bila je srecna zbog svitanja novog dana.   

       Kazu da je bila naj tuznija osoba , a opet je volela . Volela je jako I bez granica , tragala je za istom takvom ljubavi . Nocu bi pre pochinka pustila suzu zbog prijateljstva koje nema, zatim bi prozborila sa zvedom I onda sa samocom u srcu utonula u san. Zivot bi je kad kad milovao , a ponekad nemilosrdno kidao parchice mesa sa njenog osetljivog tela. Imala je million pricha u sebi I svaki put kada bi pokushala da ih ispricha dobila bi optuzbu drugachijeg.  

          Nikada nije prestajala tragati , zivela je za dan kada ce njeno srce biti ispunjeno srecom I zadovoljstvom . Sanjala je svoje snove I shaputala ih vetru . Godine su prolazile , parajuci duboke brazde u njenom srcu . Pregrsht boli I onda taj sudbonosni dan . Osoba koju je volela vishe no samu sebe , zarila joj je noz I pljunula u lice , odbacivshi je kako kakvu staru krpu kojom se chak ni pod ne brishe. Dusha joj je vrishtala . Prichala je tu prichu , prichala je kome god je stigla. Grcala je , borila se , ali bol nije postajala manja . U sumraku jednog od tih mukotrpnih dana otvorila je prozor svoje sobe I uskliknula ime zaborava. Pozvala je sve sile ovozemaljskog I onozemaljskog sveta da joj pomognu. Njene suze su bojile nebo u crveno I plochnik ispred njene kuce je postao poput mase zlea. Oko krova su kruzile plamene ptice I gromovi su sevali iz neba. Ta mocna strela crvenog neba je prostrelila njene grudi I razbila ih u hiljadu delica koje se raturishe po celome svetu .  

      Kazu da se I dan danas  mogu chuti krici te devojke , onda kada smo sami ona peva vetrom pesmu prijateljstva koje nikada ne dolazi . Drugi kazu da ona zivi u plavom slavuju visokih shuma , nocu je slavuj , a danju je sasvim obichna devojka koja voli I koja josh uvek traga.