Sinoc se nebo raspuklo na million delova , rasulo nad mojim snovima . Munje su sevale I plesale u tamnoj noci , osvetljavale su zaspali grad . Tutnjalo je I treskalo , vetar je savijao grane I rushio saksije sa terasa . Meni , ni jedna saksija nije pala , dobro je . Chak mi ni krov nije prokishnjavao , dobro je.

   Lezala sam nepomichno u krevetu I slushala dobovanje kishe po prozoru . Kako zivim u potkrovlju , a krevet mi je tachno naspram prozora , mogla sam jasno videti gnev neba . Delovalo je zastrashujuce , a opet je na neki nachin opushtalo.

Nisam bila sasvim sigurna  da li me je probudilo nevreme ili san koji sam usnila. Srce mi je lupalo jako I suze su lile u potocima , bash kao shto su se krupne kapi kishe slivale niz moj prozor. Htela sam se pomeriti , ali jednostavno ni jedan deo mog tela nije me slushao.Neshato me je chvrsto drzalo prikucanu za krevet. Shvatila sam da se ne vredi boriti. Plakala sam I chekala da prodje .

    Neverovatni prasak , cepanje neba , krevet mi se zatresao kao da se nalazim na uzburkanim talasima okeana . Grom je udario u moju zgradu , posle praska se dugo chulo neko shushtanje , naj verovatnije je to shushtanje bilo samo u mojoj glavi. Suze su stale , tuzna sam I dalje. Svi oko mene ochekuju da se pochnem smeshiti , a tuzna sam jako. Suze se slivaju ponovo , zatvaram ochi , sutra cu nacrtati osmeh na licu . Koristicu vodootporne boje , da kisha ne spere oslikanu srecu sa mog lica , ne zelim nikog da razocharam. Zaspala sam , u srcu je osecaj nezeljenog kraja koji ce se protezati josh dugo , obavijajuci moju dushu nesnosnim bolom.

   Nevreme josh uvek nije proshlo , idem da uchim.

I tako kada vreme prodje , I ostavi za sobom samo svezanj pitanja koja se nocima pretvaraju u snove prepune znoja.

 I kada se radujesh sa tugom u srcu .

Pozdravljash leto sa osmehom na licu , a onda krishom u tami plachesh.

Onda kada uspesh da ispunish ochekivanja , da zavrshish zapocheto , a zatim se  zapitash – Zashto?

Kada nemash razloga za tugom , a boli te sve jache.

Zashto plakati kad su ti vec davno objasnili da morash samoziv biti , da nisu bitni drugi ljudi , da samo napred u buducnost treba gledati ?

Ali ti plachesh I boli , usamljen si I omcha ti se oko vrata steze.

Nemash kome reci , a da te ne gleda bledo.

Tada dushu svoju sklupchash , stegnesh je jako , podignesh glavu I odglumish snagu.

Jecaje pritajish , suze sakrivash u kosi I nabacish osmeh .

I onda cutish dok ne pukne jako…..

Blokada , chinimi se da rechi vishe ne postoje. Verovatno to ogorchenost cuti , miruje tishiniom , a iznutra gradi debeli zid. Zid jako boli , nikada nisam razumela njihovu svrhu , mislim da nikada I necu nauchiti da zivim sa njime.

 Pozelim da imam bar josh jedno lice , pozelim da mogu da prihvatim , odcutim I predjem preko Ttoga kao da se nikada nije ni desilo. Danas sam polozila ispit , ali nisam srecna. Boli , sama blokada boli .Kako god krenem da kuckam ne ide . Ne nije poenta u tome da sazri , nije poenta u tome da ce vreme izlechiti sve I da ce biti lakshe , poenta je u tome shto nikada necu nauchiti da primenjujem drugachije osecanje.

 Boli shto ne mogu da zazmurim na odbacivanje , nemogu da stojim I blenem u zid a pretvaram se da gledam u lice…Boli pretvaranje drugih I moja vera u iskrenost. I recite mi koliko onda je treba da budem zaista iskrena? Nisam nauchena da vagam , da cepam istinu na pola I da precutkujem jer sve je to oblik lazi , a laz mrzim najvishe na svetu. Nisam nauchila I niti cu , gledam moje roditelje I oni su takvi , nikada nisu nauchili , verovatno necu ni ja. A imam osecaj da na tu vrstu boli chovek nikad ne otupi.

Danas sam polozila ispit ali nisam srecna…..