Akustičnost amrela nadvila se nad

Bojom

Crvenom

Čaroliju joj doslikava.  Poljane

Će

Divotnim

Džinovskim dahom probuditi dvoje,

Đurđevak zazveckaće biserno. 

Eros i

Flauta

Glasnici

Harmonije

Iskre

Jata uzdaha

Krilatom

Lepotom govore

Ljubav.

More ustalasano

Nežno nebo zagrljaja

Njiše  

Opojnost

Plišanih dodira.

Razmahnuta radost

Sviraju svirci

Šarenilom pokreta

Tope se

U uvojcima usana

Vatrenih .

Zalivi  

Žarkih poljubaca, trajaće.

(autor: jelenaartpoezija)

VASILISA

Vasilisa sa tvojih usana
zrele trešnje, posvađane s‘ godišnjim dobima
meridijanima, paralelama
padaju na moju put
uspavljuješ jutro
razdanjuješ dan
budiš mi noć
Vasilisa
drugi će imati dlanove
vrele dlanove, Vasilisa
ali se neće umeti dotaći
imaće prostor bez daljine
i jastuk,
jedan jastuk, Vasilisa
temena će im biti priljubljena
samo temena, Vasilisa
mi ćemo zaljuljani zelenim beskrajem
uplesti dlanove bršljana
reka i trava
drugi će imati postelju na kojoj niče jagorčevina
jednu postelju, Vasilisa
od šipražja
močvarnog bilja
drugi će imati prste
na kojima rastu okorenjeni stogodišnji nokti
grišće se njima, Vasilisa
imaće ulicu
svoju ulicu, Vasilisa
ali hodaće svako svojom stranom
suprotnim smerom
drugi će imati visove
užegle visove, Vasilisa
srušiće ih čangrizav gramofonski tok
mi ćemo blistavo protkanih duša
slušati hor slatkogrlih ptica
Vasilisa
drugi će imati svoju klupu i svoje drvo
s‘ kojih će sljuštiti boju i koru
rečenicama jeda
Vasilisa
drugi će imati kose, duge kose
narasle u noćima spoznaja
ali se neće umeti zagrliti njima
drugi će imati oči,
oči bez prepreka, Vasilisa
ali se neće umeti videti
mi znamo kakve su naše oči
Vasilisa
opijeni plavetnilom beskraja
nećemo stići do tih klanaca
na našim slapovima zima neće voditi beleške
naše su trešnje posvađane sa godišnjim dobima
meridijanima, paralelama
drugi će imati... ne znam
mi ćemo protkanih duša k‘ večnosti
jedno smo drugom kičma
kičma,
Vasilisa.

VASILISA

Vasilisa iz tvoj ust
zrele češnje, skregane z letnimi časi
meridianima, vzporedno
padajo na mojo pot
prebujaš jutro
osvetljuješ dan
prebujaš mi noč
Vasilisa
drugi imajo dlani
vrele dlani, Vasilisa
a ne občuti dotikov
imel bo brezkrajni prostor
in blazino,
eno blazino, Vasilisa
lasem bodo priljubljena
samo lasje, Vasilisa
mi bomo zazibani v zeleni neskončnosti
spletli dlani bršljana
reka in trava
drugi bodo imeli posteljo na kateri vzklije bledica
eno posteljo, Vasilisa
spleteno
iz močvirnih bilk
drugi bodo imeli prste
na katerih rastejo roževinasti stoletni nohti,
rastoči z njimi, Vasilisa
imajo ulico
svojo ulico, Vasilisa
a hodijo vsak po svoji strani
v nasprotni smeri
imeli bodo vrhunec
ozek vrhunec, Vasilisa
zrušil jih bo močan gramofonski tok
mi bomo bleščeče stkane duše
poslušali zbor sladkih spevov ptic
Vasilisa
drugi bodo imeli svojo klop in drevo
iz katerih bodo olupili barvo in skorjo
z besedami bede
Vasilisa
drugi bodo imeli lase, dolge lase
zrasle v nočeh spoznanja
a ne bodo se znali objeti z njimi,
drugi bodo imeli oči
oči brez zaprek, Vasilisa
a ne bodo znali gledati
mi vemo kakšne so naše oči
Vasilisa
opiti od plavila neskončnosti
nočemo priti do teh klancev
na naših slapovih zima noče voditi beležk
naše so češnje skregane z letnimi časi
meredijanimi, vzporednicami
drugi jih imajo…ne vem
mi hočemo prepredeni duš oditi k večnosti
eni smo drugim hrbtenica
hrbtenica,
Vasilisa.

Prevod : Vojko Rebula

autor: Jelena Stojković Mirić

Vasilisa sa tvojih usana
zrele trešnje, posvađane s’ godišnjim dobima
meridijanima, paralelama
padaju na moju put
uspavljuješ jutro
razdanjuješ dan
budiš mi noć
Vasilisa
drugi će imati dlanove
vrele dlanove, Vasilisa
ali se neće umeti dotaći
imaće prostor bez daljine
i jastuk,
jedan jastuk, Vasilisa
temena će im biti priljubljena
samo temena, Vasilisa
mi ćemo zaljuljani zelenim beskrajem
uplesti dlanove bršljana
reka i trava
drugi će imati postelju na kojoj niče jagorčevina
jednu postelju, Vasilisa
od šipražja
močvarnog bilja
drugi će imati prste
na kojima rastu okorenjeni stogodišnji nokti
grišće se njima, Vasilisa
imaće ulicu
svoju ulicu, Vasilisa
ali hodaće svako svojom stranom
suprotnim smerom
drugi će imati visove
užegle visove, Vasilisa
srušiće ih čangrizav gramofonski tok
mi ćemo blistavo protkanih duša
slušati hor slatkogrlih ptica
Vasilisa
drugi će imati svoju klupu i svoje drvo
s’ kojih će sljuštiti boju i koru
rečenicama jeda
Vasilisa
drugi će imati kose, duge kose
narasle u noćima spoznaja
ali se neće umeti zagrliti njima
drugi će imati oči,
oči bez prepreka, Vasilisa
ali se neće umeti videti
mi znamo kakve su naše oči
Vasilisa
opijeni plavetnilom beskraja
nećemo stići do tih klanaca
na našim slapovima zima neće voditi beleške
naše su trešnje posvađane sa godišnjim dobima
meridijanima, paralelama
drugi će imati... ne znam

mi ćemo protkanih duša k’ večnosti
jedno smo drugom kičma
kičma,
Vasilisa.

Jelena Stojković Mirić

Sapleo sam se u korov tvojih stopala

i nisam te se mogao otresti

prokleta pijavice

tražio sam u tvom telu

sve one koje sam želeo

u tvojim mislima

misli onih koje sam sanjao

sve one

koje su nosile šešir

haljinu il’ kaput

kakav ti nisi volela

čeznuo sam

za onim što nije bilo ti

konačno

crvi nazdravljaju

sokom iz tvojih jabučica

dogodio ti se

prelom duše

trebao bi biti tužniji

al’ nisam

zovu me

Ema, Ena, Ana, Žaklina, Klara, Žozefina…

žele igrati u mom lutkarskom pozorištu.

Oprosti Rembrante,

danas se snima film

Čas anatomije

(moje duše)

pod ukradenim nazivom

svetlost neće biti savršena kao na tvojim portretima.

Nevešta je ovo ruka.

Pigmenti žuti zaprašuju mesto zbivanja

otkidaju se ravno sa sunčevih pega

malo po malo vetar ih rasipa

obala razbija.

Ova reka nije više tako plava.

(Kafa je taman kakva treba.

Filmska ekipa odlična. )

Šta mi je trebala ova lokacija?

Naduveni pacov pluta.

Smrdljiva slika.

Izbacite iz kadra, smesta!

Poludeli mulj.

Ova reka nije više tako plava.

Neretko se neuklapam u žljebove besmisla,

zašto bi sad pokušala?

Film se razvija.

Niskobudžetna traka.

Salveta.

Parče osmomilimetarskog toalet papira.

Iskrzan scenario.

Ledenice do kolena.

Iza koliko lica taji se kopriva?

Ljudi peckači bez unutrašnjeg ogledala.

U dvanaestopršljenastom streljačkom vodu

ove godine

zavidno mesto zauzima

čovek (?) istupanjem,

pucnjima direkno u moja kolena.

Puca čašica.

Fuzija, fizija čega?

Od dve zagrljene duge nad prostranstvima

do zbogom

koliko ima?

Čupanje iz korena

iz semena

iz klica

lažna prognoza,

reče mi kako neće biti nevremena

samo budale

još veruju meteorolozima.

Ne znam koja je klapa.

Plemenit samuraj

precizno

seče mi udove na pola.

Ovaj film ovaj put

neće profitirati na bioskopskim platnima.

‘Ajmo muzika

počinje kiša

častim praznih džepova

samo da se snađem sa ovim patrljcima.

‘Ajmo muzika

častim poslednjim hromim jedarcima

istrgnutog krvotoka

Duša slovenska.

Zavesa pada.

Oskara nema.

Zlatnog medveda.

Reče mi neće biti nevremena

a evo me na času

u učionici tornado.

Ništa ne može razneti ove kosti sećanja.

(autor: jelenaartpoezija)

1.

Nemoj na oblake

šaputalo mi lišće brezolike majke

nemoj na oblake, mekša si od njih

nemoj na oblake, ni sa kim

grišćeš vlastite usne

lutaćeš gradonosnim ulicama

bubnjaće one o glavu tvoju

i neće biti strehe pod koju ćeš se skriti

nemoj na oblake, mekša si od njih

crtalo mi bilje.

Ma, šta zna bilje...

2.

Vrisnuh višestruke prelome, duše protkane telom

i jato belih ptica prhnu s’ prstiju mojih

eno ih, kljuckaju kriške oblaka naših

sa kojih si me gurnuo

dole

u krater tebe

živu zakopao.

Tesno je!

Grebem krik

otvori,

hoću da živim u tebi

otvori,

dozivam ribe Severnih mora

ne mogu sama da slomim ledne gromade

hladno je u slepoočnicama

modri su mi laktovi

čelo drhti

otvori,

pokušaji disanja

zubima eksere ulubljuju,

ne prepoznajem ovo lice

otvori,

nisam krtica

ne umem da rijem

niti da se hranim, ovde

otvori,

oprostiću ti plamenom

najvišlje tačke vulkana nežnosti

koji je kuljao iz mene, u času

kad si me gurnuo,

dole

u krater tebe

živu zakopao

otvori.

3.

Zašto si vukao početak po kojem ne znaš hodati

zar nije moglo blaže, negde na obroncima sna?

Ne razumem slast u tvom uhu

dok me ubijaš tako.

Zar si morao da me dovedeš na moju sahranu?

Šta ćeš kad zazveckaju zvona

drvene truleži

kad raspuknu se plihovi boli

a ono jato ptica sleti na moje koščate prste

zapišti

upamćen lelek

zapišti

upamćen lelek

iz žive humke

u tebi

šta ćeš?

(autor: jelenaartpoezija)