Imala je haljinu, dugu, najdužu

balsku sa sto slojeva raznih tkanina

a ispod nekog tamnijeg tila

stidljivo se nazirala

njena naga ramena.

A kosu!

Kosu je vezivala

isključivo

vrpcama bršljana

pa ih spuštala dugo, najduže

do dna cipela.

Imala je tamne tople oči

skrivala ih, otkrivala

diskretno senčila, lepezom

poput drvenih žaluzina

neobično, nebično lepa dama

a  ja,

ja sam je posmatrao bez daha,

voleo

uzdisao za njom jako i

uvek

uvek slučajno promicao njenom ulicom

pod prozor ruže joj bacao

samo sam ja u nju zaljubljen

i samo mene u prolazu,  onako gleda

kako su mi nedra od nje puna

ona je moja, moja jedina.

Nisam bio ljubomoran kad saznao sam

koliko nas je u nju, potajno zaljubljeno

koliko nas je volelo,

uzdisalo, patilo

šaptalo

Ona je moja, moja jedina.

Kako i ne bi!

Takva zanosna dama, retko se sreće na ovim ulicama

tako je plenila

šarmantna

senzualna.

Zaprosio bi je iako sam siroma’

zaprosio bi je sa dva dinara u pocepanim džepovima

zaproslio bi je…

al’,

ona je već bila udata

čuli smo, suprug joj živi, daleko negde preko okeana

čuli smo, o njoj se pokatkad stara,

Nismo ni slutili koliko je patila, usamljena

jednog se dana tugom zapalila,

srećom preživela

neobično lepa dama

neobična imena

Kuća u Siminoj, znaš ona stara…

Ne znam šta mi je vuklo noge, ovog avgusta

pukla mi suza

svojim sam očima video

kako je grizu očnjaci buldožera

kako je melju kutnjacima

svojim sam ušima čuo jecaje, njenog rušenja.

Ne znam šta mi je vuklo noge, ovog avgusta.

Samo da ne nikne neka

u metalni korset utegnuta frajla

staklenih usana, sa trepavicama od ko zna kakvih materijala

samo da ne nikne

nezgrapna,

bezdušna,

hladna.

Tuguju zaljubljenici.

Natapaju duše hektolitrima nadanja.

Nićiće opet ona ista

samo se načas skrila

da nas zaseni novom haljinom

blistavim tenom

kad se na uglu pojavi, ozarena

ista ona, naša

neobično, nebično lepa dama

Kuća u Siminoj, znaš ona stara…

Sve nam je ostalo pod znakom pitanja.

Hoće li doći?

Hoće li opet vezivati kosu vrpcama bršljana ?

Ista ona,

naša stara

neobično, nebično lepa dama.

(Jedan od zaljubljenika stare kuće na uglu Simine i Dobračine ulice.

 Beograd, avgusta 2008-me.)

(autor: jelenaartpoezija)

Ne klonite olovke ljubavi

penjite se uz gudure

znojte se,

cedite svoje košuljice

nek’ kane,

nek’ pršti plavetnilo,

a kad vas zeđ izmori

napijte se neba.

Rađajte se,

podmladite umorna polja

hranite isposle njive.

Ne klonite olovke ljubavi

Zemlja se tetura

osu joj zlo nakrivljuje,

preteže.

Mora biti nekog smisla

grebite u pećinama

kujte svuda tragove

ne dajte ni da pomislim:

Niste uspele!

Ne dajte ni da zamislim,

polja vaša mrtva.

Ne klonite olovke ljubavi. 

(autor: jelenaartpoezija)

Na severnoj strani kože

narasla mahovina

krijumčarim snove za dašak vetra

odgurnuća, od monotonih lobanja

sabijena u papirnatom ćošku

štucam bulažnjenja ispisana

povećom dozom alkohola

posle su došli

trezveni dani

umakanje pera u vlastitu krv.

Na severnoj strani kože

narasla mahovina

krijumčarim snove za dašak vetra

treba pregurati

onu

samoću

duboku.

U prepunoj radnji kozmetičarskih preparata

kupujem

ništa

ostavljam sitniš kovan od zagonetnog osmeha.

“Imate li piling

za dubinsko čišćenje i sprečavanje nastanka nove?”

Miriše zelena tuga

udahni

prokrijumčarene snove.

(autor pesme: jelenaartpoezija)

******************************************************************************************

(autor spota: jelenaartpoezija)

             Leptir na prozoru voza pokušava da hoda,

             kao dete, tek rođeno na svetu koji ne miruje.

             Trava tone u močvari,

             kao čovek u ništavilu.

             Ginu golubovi u letu,

             od hitaca ispaljenih neveštom rukom dečaka,

             kao što mladići ginu u besmislenim ratovima.

             Zvonik obrastao bršljanom,

             kao čovek obavijen sećanjima.

             Drvo nepomično stoji kraj reke,

             kao čovek pred pitanjem:

             Šta je to život ?

   (autor: jelenaartpoezija)

Vidiš li ono drvo, to je ona,

što su je ciklično doticala pitanja: Kako si

i tu, na samom početku iskrenog, tako,

dizala se pobuna upitnika

gađali su je tačkama

izvijali se u koplja i strele

Ti nisi tako, ti si ovako.

Vidiš li ono drvo, to je ona,

psi ga zapišavaju u prolazu,

to je iskrenije od kako si

sa brzopletim puštanjem vode

bučnog grobara, vodokotlića.

Vidiš li ono drvo, to je ona,

govorila sve manje, tiše

u drvo se pretvorila da ćuti, ali

umnožili se godovi,

čvorovi-grbe stasale,

od zagnojene, užegle ćutnje,

gorela je,

micala suve usne kore, lišća i granja

i vide vetar da se muči

u pomoć doskoči i glas joj dade.

Vidiš li ono drvo, to je ona,

stara koliko kornjača sa Galapagosa

i dalje zbori sa vetrom: Tako sam.

Vidiš li ono drvo?

- Ne vidim!

- Zažmuri i pitaj ga.

- Hoću li čuti?

- Ne znam.

(autor: jelenaartpoezija)

Popiti par hektolitara dobre poezije
mešati pića do mile volje
umotati se mirisom starih knjiga
u kosu uplesti stihove od milja
na uši zakačiti slovca,
recimo, duginih boja
najesti se Sunca, vetra, kiše što rominja
na usne namazati note, mesto karmina
izuti štikle
obuti riđana, vranca, dorata il’ belog konja,
svejedno,
na takvim žurkama niko ti
u garderobu ne zagleda,
a jutrom
ne boli glava
samo ti se slatko sniva,
na beloj postelji od papira.

(autor, pesme, spota: jelenaartpoezija)

Po belom oblutku sejem
belo brašno

mleko niz prozore lije

belim konjem jezdim preko voda

uranjam kroz slojeve sebe
do neolitskog doba
u vinčansku kuturu
bez utvđenja,
razgovaram sa tvorcima figurina,
keramičkog posuđa.

Teleport otkucava
java

a ja, još ne bih u prezent
kroz levak vremena,

tamo bih odmorila.

 (autor fotografije i pesme: jelenaartpoezija)

Pusti da po meni padaju razglednice

sa kojih nisu skliznula neka draga lica

pusti da gledam šareni kaledioskop

sa kog se nisu otisnule u večnost

zvezdice

pusti da sedim kraj reke kao kraj jezera.

Tutnji voz preko ramena mosta

pod njim brod ko zna koliko peska pronosi

čuje se rečni galeb

čuju se rečne plovke

pas

tramvaj

čuju se ribe

čak se i Sunce čuje

samo se ne čuje tren kad zadnji vagon oprosti se od mosta

samo se ne čuje rima koncentričnih krugova i,

ono ljudsko kad sklizne sa šine, oka.

Pusti da slavim dan kad videh prijatelja i brata

pusti da ne zbrajam bedeme vekova, neviđanja

pusti da slavim

A što ne dođeš

ti znaš kako je lepo leti kod nas

a što ne dođeš

ti znaš

znam

još su mi pune ruke i pesme jezera

još su mi pune grudi

mirisa

koraka

ja nikad nisam otišla

iz tih leta

pustite da budem hrabra

razglednice

sa kojih nisu skliznula neka draga lica

kaledioskop

sa kog se nisu otisnule u večnost

zvezdice.

Pustite

ja nikad nisam otišla

iz tih leta

iz tog gradića

sa tog keja.

(autor pesme, spota: jelenaartpoezija)

Jedna je devojka

stalno zaposlena u rudniku svetlosti

posmatram je svakoga dana

na putu do posla

kroz stopala joj protiče oštro kamenje

ježi se divlja kupina

kad joj je previše, zatvara pore

da joj ne isklija lice

ona govori,

kupine su mali mozgovi žbunja.

Pogledaj krošnje, zar ti se ne čini

da su plodovi

mozgovi bilja

Jedna je devojka

stalno zaposlena u rudniku svetlosti

posmatram je svakoga dana

sklapa kapke gnušanja

useca se duboka bora mrštenja

ona govori

misao mi oslepela

ne shvatam gracioznost toreadorskih pokreta

ona govori

dželat u šljaštećem odelu

i otvara kapke vrištanja.

Jedna je devojka

stalno zaposlena u rudniku svetlosti

posmatram je svakoga dana

sačekaće da joj modri prsti iskijaju

još neku isprekidanu naznaku

onda će poć’

u prevremenu penziju

ostavljajuć’ za sobom različke oblaka

što se dobacuju jednim od million zrnaca

na kojima pod lupom klesaše

nikad nisam shvatila

onda će poć’ srećna, negde u prašume Madagaskara

da otpeva sve što je iskopala

mišolikim lemurima

onda će poć’

i biti čuvar u sijalici pod abažurom pastelnih boja.

Jedna je devojka

stalno zaposlena u rudniku svetlosti

prehlađena

nešto buncala

slomiću kazaljke pod abažurom pastelnih boja

dajte mi vode iz svetlih žila

što sam pronalazila.

(autor: jelenaartpoezija)

Kao one večeri

kad je dvorište blještalo od svitaca

a ti,

vrteška bez belega gravitacije

kao kad prstićima pišeš po nebu:

to su malena sunca,

samo nekako drugačije

kao one večeri

kad te poljubac letnjeg pljuska

uzme u naručje, blago u jezero spusti

zasvetliš bez krljušti

kao kad plešeš prstima:

to su zeleni plamičci na usnama vode,

samo nekako drugačije

kao one večeri kad je naivni slikar

istisnuo iz tube žute balončiće

na zelenoj podlozi

kao ritam igre:

to su malena sunca skrita iza zelenih misli

nečeg što diše,

samo nekako drugačije

kao one večeri

kad smo pili Mlečni put s’ drvenog mosta, naiskap

kao one večeri kad je riba

progutala mamac bliskosti i,

izdahnula na obali

kao kad si sve reči sa ugraviranim dugama, one devojke

zaključao u školjku

i zabacio daleko u okean zaborava,

samo nekako drugačije

kao one večeri