s’ one strane obale muzika doziva
žure joj bosa stopala
jednim skokom baletanke obuva
kožom joj klizi tanka letnja haljina
gola joj leđa biserno nebo posipa
u dva poteza, kosu joj vezuje stoletna breza
i već je spremna,
i već je spremna
muzika doziva.
Pitak je vazduh k’o titraj soka srebrnih ribizli
što joj s’ nebeskog mora, lice umiva.
Gospodin Ples finih manira
negde je usput nešto izgubio
a ni primetio nije.
Vlasnici haljine vlažne usne
lahornom rukom taknuše
pitkovečernje srebrne ribizle, voda jezerska i,
ona uze taj tren k’o komad hleba, gladna
gladna
i ode kući da spava
opor je stisak u grudima
prekriva.
Haljina osta da pleše sama.
Negde se utopila gospođica romantika.
Haljina osta da pleše sama.
(autor: jelenaartpoezija)
Permalink | obavesti prijatelja |
do kada ću da igram sa gospodjom stolicom?
@Nurlisoul:
@Vojslav:
Danas sam malo mutava , za odgovaranje na komentare. To mi se inace "retko"desava. ;)
Hvala Vam sto ste tu.
Mislim da haljina nije vazna, dokle god se plese iz srca....
kod nas nima zraka, ne more se disat - već je postalo za popizdit....
pozdrav draga moja iz skuvanog grada pod Marjanom.....
Komentari