Posle 15 dana odsustva ponovo sam ovde. Radujem se što sam se vratila...a gde sam bila...o tome sutra - kad se odmorim.

 

Постала сам викенд блогер- пишем сваког викенда

Недељу иза нас обележеле су политичке параде и шараде, увек присутне у предизборним кампањама.

Избори расписани за 11 мај, некима су прилика да поново уђу у парламент.

Поједине странке сматрају да су ови избори историјски и референдумски.

Али, једина истина је у томе, да су ови избори ванредни парламентарни и редовни покрајински и локални избори.

У сенци формирања предизборних коалиција, остају оне некима мале, а већини народа велике ствари.

Обележена су два датума, 11.03 -дан када је у Хагу преминуо Слободан Милошевић, и 12.03. дан када је на бруталан начин извршен атентат на премијера Зорана Ђинђића. 

Са места председника ФСС отишао је Звездан Терзић. Џаји и Цветковићу продужен је притвор.

у београдској " Арени " наступао је велики Хозе Карерас, а после њега Крис Реа.

Такси је поскупео, али такси удружења не поштују одлуку о поскупљењу. Саобраћајна контрола пише казне.

И струја, после годину дана поскупљује.

Будући ђаци - прваци почели су припреме за полазак у школу.

Време је променљиво, топло је, затим пада киша, и тако у круг.

Пролази овај март.

Месец у коме су се угасиле неке љубави, месец у коме су се родиле неке љубави.

И сваки је дан, прича за себе, јединствен и непоновљив.

Читамо се поново за 2-3 недеље, толико времена нећу бити у Београду.

Поздрав и новим, али и старим блогерима.

Уживајте, долази нам пролеће.

Сећања живе у мени, заувек ћу их памтити.

Неколико дана пре 09.03.1991.године тадашњи лидер опозиције, председник СПО-а  Вук Драшковић слао је неколико писама уредницима Телевизије Београд тражећи слободу информисања у тој ТВ кући. Одговор од надлежних није стизао.

Девети март..субота, хладна, права мартовска субота. Дува страшан ветар, београдска кошава.

Места за постављање бине није било. Вида Огњеновић тадашњи директор Народног позоришта отвара врата позоришта за лидере опозиције.

Тачно у 12 сати са терасе Народног позоришта учесницима митинга ( било их је око 150 000 ) обраћају се Вук Драшковић, Милан Комненић,  Драгољуб Мићуновић, Зоран Ђинђић, Жарко Јокановић...

Маса се доле комеша. Истиче се захтев: Оставка директора телевизије Душана Митевића.

Полиција баца сузавац и Вук Драшковић љут што полиција без разлога интервенише, позива на " Јуриш "...

Настаје хаос на улицама Београда. Полиција баца сузавац, туче се са демонстрантима. У маси се налазе и сви политичари - говорници. Драгољуб Мићуновић пада на асфалт од силине сузавца.

Долазе и полицијски одреди са коњима. Газе све. Доводе и полицијска ватрогасна кола, и праскају хладном водом демонстранте.
Људи падају, дижу се, ломе се стакла, ломи се бетон. Туче демонстраната и полиције трају.

Време пролази. Полиција хапси председника СПО-а Вука Драшковића. Народ се повлачи са улица.

Током те вечери државни врх на челу са Борисавом Јовићем изводи тенкове на београдске улице.

Током демонстрација изгубљена су два људска живота. Недељко Косовић, полицајац ОУП-а Вождовац и ученик Бранивоје - Брана Милиновић, ученик Једанаесте београдске гимназије. 

Сутрадан и наредних дана у Београду траје " Плишана револуција ", названа тако по плишаном меди, кога је добио најактивнији учесник и покретач револуције глумац  Бранислав Лечић.


- Посвећено Брани Милиновићу, Недељку Косовићу, мојим пријатељима - Звонку, Гаги, Вучку, Веску, Бранку Васиљевићу, Славку Ћурувији и свим осталим жртвама режима Слободана Милошевића -

Заборав не постоји. Постоје сећање, постоји туга...

Volim da se hranim zdravo- i tu je uvek voće

Ponekad preterujem sa brzom hranom i pićem, ali se trudim da to popravim

Volim da čitam knjige.

Volim da pišem priče, inspiracija sama dolazi... 

Volim da surfujem po netu kada su dani ovako sivi i dosadni, a ja još na bolovanju.

Sve u svemu sada se osećam ovako

jer mislim da sam napravila dobar  tag...

Ne tagujem nikoga posebno, samo mislim da i svi oni koji se nisu uključili u igru, treba da se uključe..

Jako je zanimljivo, verujte mi.

 

Samo da se javim da sam tu, i da pitam da li me je neko tagovao?

Moram to da znam, da bih mogla na vreme da odradim svoj domaći zadatak.

Pozdrav svima!

Дуго ме овде није било, скоро месец дана. Догодило се много ствари од тада, прво губитак нашег Косова, затим дешавања на приватном плану.

О Косову ћу писати на мом другом блогу, а овде само о приватним стварима.

Нисам се удала. Нисам се заљубила. Још сам на боловању, предстоји ми и бањско лечење.

Из једног стана преселила сам се у други - иста зграда, само сам прешла из приземља на први спрат.

Селидба је дуго трајала, и од данас почињем са намештањем стана. Купила сам много нових ствари, чак и нову компјутерску столицу. Одушевљена сам.

Срећна сам и што је стан светао и што има три терасе.

Укратко, сада сам прилично ок што се тиче психе- не плачем и не тугујем одавно, а што се здравља тиче, биће и оно потпуно ок ускоро.

Велики поздрав свим блогерима, а посебно мојим блог пријатељима.  

Izgleda da ja ovde pišem samo kada sam tužna. To je istina, kada sam srećna, nemam puno vremena.

Iz meni nepoznatog razloga, već dva dana plačem.

Možda je to zbog vremena, sivog, kišnog i dosadnog?

Da li se još neko seća one Crvenkapice, vuka i bake?

Bila je to šarena laža, samo su klinke zbog Crvenkapice počele da nose crvene kape i šeširiće.

Istina je veoma čudna, ali bar meni prihvatljiva.

U nekom velikom gradu, u ogromnoj kući sa bazenom, džakuzijem i svim čudima tehnike živela je porodica, hm..nazvaću je Kapić - zbog one čuvene kape. Otac porodice bio je debeli bankar, imao je skoro na svakom prstu po zlatan prsten, i kupao se onako kako se kupao u detinjstvu - subotom.
Majka je bila očajna domaćica, doterana u najboljim rimskim klinikama za plastičnu hirurgiju, svakog dana je išla na fitnes, igrala je bridž, očajna je bila zbog kuvarice koju je našao njen suprug i koja je kuvala sva jela iz rodnog kraja njenog debelog supruga...sva jela sa obaveznim belim lukom, crnim i ko zna kojim podvrstama luka.

Za devojčicu je malo ko mario. Ona je išla u školu, na koncerte razne, sa frendovima pričala je priče prazne.

Jednog dana se setila tatine mame - svoje bake, koju dugo nije videla. Otošla je u Mercator i nakupovala nekoliko vrsta gotovih jela, dve - tri vrste pića, i nekoliko čokolada.
Bakuta je volela da pije i da jede čokolade.

Tako opremljena, umesto na čas prakse, naša devojčica je sela u autobus koji je vozio do nekog xy sela, ali morala je posle da ide peške.

U autobusu je srela seljane koji se vraćaju iz velikog grada gde su obavljali poslove vezane za porez i gde su kupovali na veliko u Mercatoru.

Nije ih slušala, upalila je svoj mp3 i čula se muzika Džoni Kokera.

Kada je stigla u selo, nastavila je kroz šumu, gustu, mračnu, strašnu.

Pokušavala je da se seti gde tačno živi baka, odavno je nije videla.

Idući tako po šumi srela je manijaka koji je bio maskiran u odelo vuka.

Gde si pošla mala? pitao je manijak...
Kod moje bake, miči mi se sa puta manijače jedan - ciknula je devojčica.

Opa, mala glumi žestoku klinku, znam ja tu tvoju baku, uvek se kod nje ogrebem za neki evro i popijemo baka i ja po čašicu brlje, obavezno.
Prati me, nastavljao je manijak u odelu vuka.

Gde ste se to zaputili gospođice - lokalni čuvar šumskog dobra trčao je za njom.

Idem kod bake, odgovorila je i nastavila da prati manijaka.

Ej, frendovi čekajte i mene - drao se iza nje čuvar.

Tako je čudna družina došla do bakine kućice.

Baka se obradovala i svojoj unuci, ali više onoj kesi iz Merkatora i obradovala se i kobajagi vuku i lokalnom čuvaru.

Tada je naša devojčica-tinejdžerka skontala da su svo troje - i baka i vuk i čuvar prijatelji po čašici.

Baka je na sto izvadila dve vruće pite - sa sirom i sa zeljem, postavila je sto i stavila je obavezno čaše, za sve.

O, pa je ne mogu čist alkohol, pomislila je devojčica. Iz svog ranca našla je tablu trodona, krišom je popila tri trodončića i onda je prvo jela bakine čuvene pite, i pila je čisti džin, bez tonika.

Veselje u bakinoj kući trajalo je do kasno u noć.

Spa, spavaću kod tebe baba - rekla je svojoj baki.

Uzela je mob i pozvala je roditelje:

Stara, ja sam kod bakute, i spavaću ovde...pokušavala je da zvuči trezno.

Dobro dušice moja, onda mama ide na duplu partiju bridža, pusicu ti šaljem.

Sutradan je spavala do podne. Probudio je miris kafe. Kafa je bila dupla i jaka. Baka i ona mamurne.

Tog dana baka joj je poklonila kapicu crvene boje...Naša tinejdžerka je molila baku da brzo prepravi kapu u šeširić, i bakine ruke su bile brze nakon ispijene dve duple jake kafe.

Do sela gde je morala da sačeka autobus ispratili su je onaj smešni čovek u kostimu vuka ( šapnuo joj je da je njena bakica šampion u svemu ) i baka je ispratila i lokalni čuvar.

Kada je stigla kući, zatekla je čudan prizor. Otac je vežbao na nekim spravama za fitnes, sveže okupan i namirisan.

Ej, stigla si ! Veselo je uzviknuo i zatim dodao da je sada trend biti vitak i igrati golf.

Videla je novu kuvaricu, koja je trenutno spremala neku italijansku i špansku hranu, bez luka, iako luk daje aromu italijanskim jelima.

Mama je razgovarala sa baštovanom i još nekim mladićem. Renovirali su bazen, kako bi tata mogao uredno da pliva.

Da li ja to sanjam...pomislila je devojčica..

Ne, ne sanjam, evo zvoni mob, zove me drugarica da posle časova odemo do onog in kafića.

Stavila je crveni šeširić, pozvala je taxi i otišla u školu.

Čuda su moguća, ponavjala je u sebi nekoliko puta kao mantru- čuda su moguća.

Nije me bilo ovde osam dana. Sasvim dovoljno da se dese neke stvari koje su u svima nama probudile radost ali i tugu.

Senku na uspeh naših tenisera ostavlja odlazak jednog od najboljih glumaca naše glumačke pozornice.

Milenko Zablaćanski, strepnja i nada da će njegovo srce ipak biti jače. Da ima dovoljno snage.

Ne, srce nije izdržalo, zauvek je prestalo da kuca.

Svi ćemo ga pamtiti po maestralno odigranim ulogama u pozorištu i na televiziji.

Pitam se, već godinama ovde, u ovoj zemlji, svaki januar donese nešto tužno.

Sve je manje radosti. I zašto uvek umiru oni najbolji? 

Не тако давно, у мирнијем делу града,  у пространој кући на спрат, са великим двориштем живели су отац, мајка, њене две кћерке из првог брака и његова кћерка из првог брака. На први поглед сложна породица. Отац је имао велику фирму у којој је радила и његова друга супруга. Често су путовали по свету. Лили и Лулу имале су по двадесет година, биле су близнакиње просечног изгледа. После завршене гимназије нису наставиле студирање. Користиле су сваки слободан тренутак за одлазак у омиљени кафић, за дружење са својим пријатељицама, и за смишљање нових послова којима су затрпавале нежну и тиху полусестру Снежану.

Снежана је била тиха, нежна, лепа плавуша, остала је рано без мајке, и помагала је оцу у фирми док није довео нову жену и њене две кћерке. Њиховим доласком у кућу, њен живот се променио, на горе. Поред обавеза на факултету, Снежана је морала да комплетно сређује велику кућу и двориште. Морала је да обавља све веће и мање куповине. Премало времена је имала за себе.

Веровала је да ће једног дана нешто да се промени и да ће срећа покуцати и на њена врата.

Једнога дана њена маћеха је дошла кући са гомилом флајера.

-         Девојчице моје, брзо дођите, викала је још из дворишта

Лили и Лулу су потом радознало гледале флајере, а и Снежана је, кришом, док је скупљала чаше за прање са баштенског стола, бацила поглед на њих.

Компанија познате манекенке расписала је конкурс за МИС ЛЕТА...


Од тог дана у њиховој до тада мирној кући настала је узбуна. Лили и Лулу су свакодневно доводиле козметичаре, масерке, фризерке, остатак времена су проводиле у куповини, а једног дана у кућу је стигао и фотограф који ће направити прве снимке ових близнакиња.
Наравно, обе су се пријавиле на конкурс.

Једног дана, по повратку са факултета, Снежана је свратила до седишта компаније и пријавила се. Никоме у кући није рекла шта је урадила.

Када је дошло и то Д вече у кући је владала паника. Лили, Лулу и њихова мама ужурбано су се спремале за избор.

Тата је те вечери био у Њујорку, на службеном путу.

Када су близнакиње и маћеха отишле, Снежана се на брзину спремила, и позвала такси да је одвезе у један елитни клуб у коме се одржавао избор за мис.
Лили и Лулу су биле запањене што виде и своју полусестру међу такмичаркама.

Те вечери Снежана је изабрана за мис лета, а њене две полусестре заузеле су девето и десето место.

При одласку из тог клуба Снежана је заборавила мобилни телефон.

Пар дана касније, у дворишту се појавио један познати глумац, млађе генерације, који је био у жирију када се бирала МИС ЛЕТА.  Тражио је Снежану. Желео је да јој врати заборављени мобилни телефон.

После три изласка на пиће са њим Снежана је схватила да се заљубила.
Њен живот је почео да се мења.

Лили, Лулу и њихова мајка биле су чак и помало срећне због Снежане-када она оде цела кућа и сво богатство биће њихово.

Снежана није марила за материјалне вредности. Једино је желела љубав.

Пар месеци касније, завршила је новинарство на факултету политичких наука.

Годину дана касније удала се за познатог глумца, и запослила се у једном женском магазину као колумниста.

Након две године Снежана и њен супруг су добили несташну, малу девојчицу.

Имали су све. Љубав на првом месту и породичну срећу.

Лили и Лулу се још нису удале. По цео дан проводе у кући, дочекујући своје пријатеље.

Отац још увек има велику фирму и ради до касно у ноћ.

Њихова мајка је тренутно на једном великом крстарењу на које је отишла са својим богатим другарицама.   

Tuga, beskrajna, beskrajna kao svemir...ta tuga mi ne da mira.

Ali danas imam hrabrosti da napišem odakle sva ta tuga.

Mladen Vojičić Tifa, najbolji glas ex Yu, bio je i moja prva ljubav.Sada prema njemu osećam prijateljstvo, zapravo prema celoj njegovoj porodici.

Davno smo se čuli, njegovu ženu sam takođe davno upoznala, ali smo izgubili kontakt kada je počeo taj prokleti rat.

Imam jaku želju da mu čujem glas, da ga vidim, i da znam da mu je sada malo bolje, posle smrti njegovog oca i posle početka lečenja. 

Ex drug je bio u mogućnosti da mi da i mejl i njegov broj mobilnog. Ali, nije mi učinio tu malu uslugu, za koju je znao koliko mi znači.

Tužna sam i plašim se....Kad god sam pomislila na nekog dragog prijatelja koga dugo, dugo nisam čula i videla, tom nekom se desila nesreća...

Moj Zvonko, moj Branko....više ih nema, i bol ostaje do kraja života...

Molim sve blogere sa područja BiH da ukoliko imaju neku informaciju o Tifi da mi se jave preko pp-a.

Pisaću i jednom časopisu, moliću ih za diskreciju, jer ne želim da nas opsedaju novinari, jer znam da to ne bi prijalo ni Tifi a ni meni....reč je o PRIVATNOM dugogodišnjem poznanstvu, i nema potrebe da se medijski eksponiramo. 

Ovaj blog je nešto drugo. Ovde niko ne zna, osim admina, moje privatne podatke.

Tužna sam, previše mislim o njemu i o ostalim članovima porodice, ne želim da se nešto ružno desi.

Izgubila sam jedan deo srca kada su iz mog života otišli tata, bake, dede, Zvonko i Branko....ne bih izdržala još jedan gubitak....

Ne mogu više da izdržim a da mu ne čujem glas...jedno su pesme, a drugo naši razgovori...

HELP!!!!!!!!!       

Ali ne znam zašto...

http://www.youtube.com/watch?v=GWo6XEEWqko

Свим блогерима који славе Бадњи дан и Божић по Јулијанском календару желим Срећан Бадњи дан и све вас поздрављам са традиционалним поздравом

Мир Божји- Христос се роди-Ваистину се роди

Нека овај Божић донесе вама и вашим породицама здравље, срећу, радост и благостање!

Срећан Божић! 

Екипи која уређује овај блог, мојим блог пријатељима, и свим блогерима који су овде, желим да Нова 2008. година донесе добро здравље, много, много среће, много љубави, успеха, да Нова 2008. буде веселија и лепша од ове којој се ближи крају.

Читамо се следеће године.

Свима желим све најбоље!

 

- Nije slučajno što sam veći deo svog života posvetila pisanju i politici

- Nije slučajno što sam otkrila dobre i loše strane Interneta

- Nije slučajno što imam puno prijatelja i još više poznanika

- Nije slučajna ni ta ljubav koja je trajala u mom srcu do pre par meseci

- Nije slučajno što se, na neki način, nalazim na životnoj prekretnici

- Nije slučajno ni što do zvezda stižem malo preko trnja, malo bržim putem

Ništa u mom, i u svim našim životima nije slučajno.

Sve se dešava sa nekim razlogom.

Neko otkrije pre taj razlog, neko kasnije. 

 

Ova priča je istinita i dogodila se davno, ali se sećam svakog detalja, kao da se to dogodilo juče.

Moja koleginica i ja. Sedimo iza jednog šaltera, nove na poslu, i ne snalazimo se najbolje. Plašimo se i " svoje senke ", doručkujemo u parkiću, kifle i jogurt. Ne smemo da odemo ni po kafu, da nam neko ne prigovori što smo napustile radno mesto.

Iz današnje perspektive, sve ovo mi deluje smešno.Tada mi to nije bilo nimalo smešno.

Jednog dana koleginica se javila da je bolesna i da neće doći na posao. Wow, veća odgovornost za mene, uplašenu klinku ubačenu u svet ajkula.

Dobro je, ponela sam doručak od kuće, mislila sam u sebi. Te jadne i čemerne 1993, iako sam imala dovoljno novca, prodavnice su bile prazne...i doručak je bio kifla sa puterom i ajvarom. Ajvara je bilo kod kuće na pretek :)

Sedim i uslužujem stranke, ljubazno i fino.

Gužva je velika, neki se bune, ali kad vide izbezumljenu klinku sa druge strane odmah prestaju.

Dolazi na red jedna baka. Oronulog, umornog lica, stari kaput na njoj, neke stare čizme...

Ne zna da popuni obrazac. Pažljivo joj popunjavam, zatim izlazim iz kancelarije i vodim je do kancelarije gde treba da preda taj obrazac.

Nastavljam sa radom. Baka se vraća i kaže mi " Dolazim brzo ponovo kod tebe ! "

Gledam je u čudu.

Posle sat i nešto gužva se smanjila. Baka se vratila.

" Evo dete krofne, što si tako bila ljubazna...podeli sa ovim devojkama, nemam para a i nigde nema čokolade ".

Pruža mi kesu, u kesi uredno u foliju spakovane krofne. Sa džemom od kajsija.

Koleginica sa susednog šaltera počinje da plače, a ja joj kažem " Ne treba bako, odavno sam doručkovala ".

Ona je uporna, ponavlja mi da ćutim i gura onu kesu ispod šaltera.

Nikada te krofne neću zaboraviti. Bile su to najlepše i najslađe krofne koje sam ikada jela.

Ne zaboravljam ni baku, oronulog, umornog lica, u starom kaputu...

Tek sada sam pročitala post mog starog prijatelja, post objavljen na jednom drugom mestu. I odmah mi čovek dao inspiraciju da nešto napišem i ja. Ali-ovde  da napišem...ne tamo.

Kad jednom odlučiš da odeš, bilo da se radi o pravom ili virtualnom životu, treba da odeš tiho, bez mnogo objašnjenja, skoro bez pozdrava. Tako bar ja radim.

Imam dovoljno godina da mogu razumno, potpuno zrelo da razmislim, i kada donesem neku odluku, ne želim da je menjam.

U pravom životu otišla sam iz jedne stranke, doduše na ružan način, sada sam u drugoj stranci, i tu ostajem do kraja.

Raskinula sam jednu vezu koja mi nije prijala, na jedan bezbolan način. I više nikada neću ponovo biti sa tom osobom.

Na netu sam promenila mnogo foruma. Ostala sam samo tamo gde mi prija.

Otišla sam sa jednog blog sistema, jer mi se više ne dopada. Otišla sam bez pozdrava. Ne volim da jasno i preglasno saopštavam svoje odluke.

Sada sam ovde, i ostajem ovde. Imam ogroman broj prijatelja ovde, sve mi odgovara ovde, i nemam nameru da tražim neko " treće mesto "...kad oni VIP-ovci ne žele da pišem tamo. Nema veze, nisam fancy, i ne moram da budem u fancy društvu koje mi ne odgovara ( NE MISLIM NA PRESS!!!!, već na jedan in blog ).

I zato kad jednom odeš, idi bez straha. Pravi prijatelji će naći način da te nađu. To je bar lako u ovom beskrajnom net prostranstvu.

- Ovaj post posvećujem mom big brotheru koji me trpi sve ove godine, a koji i ovde sada piše...zahvaljujući meni -