SANATORIJUM
A MASNE FOTE, MASNE FOTE...
MASNE FOTE MI SE SLIVALE NIZ BRADU
Počelo je negde u trećem osnovne. Sedela je u klupi iza mene i jednom me tužila učiteljici. Svake nedelje, tačnije svakog petka trebalo je da napišemo dnevnik, a onda smo čitali napisano. Mrzelo me da ga napišem, nego sam mislio da na blef, sa otvorenom sveskom, direktno iz glave izvučem neki događaj od prethodne nedelje.
“Učiteljice, njemu je prazna strana u svesci!” “Jeste, jeste, prazna mu je!”, pridružila se guska koja je sedela pored nje, a onda i guska koja je sedela pored mene. A meni blentavome uopšte nije bilo palo na pamet da otvorim neku stranicu s napisanim dnevnikom, nego sam baš okrenuo novi list…
Tu sam počeo da se zaljubljujem. Već je počela da nosi neke tada moderne stvari i da tapira kosu. Mene su još uvek bili šišali na lonče i nosio sam pulovere bez rukava preko košulje na pruge. Ali, bio sam predsednik odeljenske zajednice i sprovodio teror u odeljenju. I ponašao se po sopstvenim pravilima, pa su me dvaput u tri godine na polugođu smenjivali s funkcije predsednika. Posle mi je rekla da joj je žao što me je tužila, ali da tje to uraditi opet ukoliko nastavim da se ponašam neodgovorno.
Na velikom odmoru kupio sam joj gemiš i alvu u kiosku kod Adže. Gemiš je bio mekan i gnjecav, i alva se relativno lako mogla udenuti u njega, pa je to na kraju izgledalo kao nekakav sendvič.
Da dođem kod nje na rođendan. “Ja sam riba u horoskopu”, rekla mi je. Pojma blagog tada nisam imao šta je horoskop, ali sam joj rekao: “Pa, baš dobro.” Pokazala mi je komplet Dečjeg sveznanja, svih devet knjiga, novo izdanje. Puko sam od muke, jer nisam imao tu novu ediciju.
Kako je rođendan odmicao, nas nešto manje od desetak gostiju počeli smo da se razularujemo. “Hajde da se igramo masne fote!”, predložila je slavljenica. Masne fote! O tome sam do tada samo slušao i bile su nedostupne mojoj mašti! Posedali smo ukrug, a u krugu je bila flašica koju smo okretali. Ko je okreće ljubi onoga prema kome se, nakon okretanja, usmeri grlić flašice. Meni se čak tri puta palo da ljubim slavljenicu. Sve u svemu, fenomenalan rođendan.
Nakon toga, sve češće smo se skupljali da, kao, radimo domaći. A masne fote su počele da se završavaju poljupcima u usta. Nikome više obrazi nisu bili zanimljivi.
Hajdemo u bioskop. Pristala je. U bioskopu Iskra davao se kung-fu film Tigrov bes. Idemo. Sala prepuna mandova, sedišta se davno oprostila od tapacirunga, ljuspe semenki i suncokreta lete na sve strane. Glavnom junaku sve vreme čine nepravdu, blenem u bioskopsko platno i gajim totalnu empatiju prema njemu, kad primetim da neki mandov iza nas duva u novu frizuru moje devojke, i sa josh pet-šest mandova kroz smeh nešto komentarišu na ciganskom. A nama ruke spojene, držimo se za ruke, oboma šake znojave, a u šakama bioskopske ulaznice… U meni je počeo da se budi gnev… Kad se film završio, od ulaznica su ostale samo mokre froncle, i ona me pogledala. Odmah ispred Iskre, pred njom, na mandovu sam izveo pokaznu vežbu iz malopre viđenog kung fua. Ostali nisu smeli da se umešaju, jer je izašao cepač karata i sve nas rasterao.
Naučio sam kako da flašicu zavrtim tako da se grlić uvek usmeri prema njoj. Ona baš i nije bila vična toj veštini, pa je tu i tamo ljubila i ostale. Onda se jednog dana preselila iz kuće u zgradu, u novi stan. Odjednom neko novo društvo, nikog od njih nisam poznavao.
Na pijaci je bio aparat u koji gurneš kovanu desetodinarku, a koka iz aparata snese jaje. U jajima je bilo svega i svačega, od vampirskih zuba do plastične pištaljke. Jednom je koka snela jaje u kojem se nalazio prsten. Prsten s nečim svetlucavocrvenim na vrhu. Usred časa matematike poklonim joj prsten, ona gleda sebi u noge. “Ja sam se zaljubila u drugog”, rekla mi je na odmoru. “On živi u mojoj zgradi i stariji je dve godine od nas i ide u peti razred.” O, sunce ti tvoje! Kako da se nosim s dve godine starijim frajerom, pa još njenim komšijom?!
Vratila mi je prsten. Čuvao sam ga neko vreme, onda sam ga s mosta zafrljačio u reku, na putu prema školi. A taj novi je imao ogromnu glavu i još ogromnije naočare na toj glavi i dahtao je kao ker dok je pričao bilo šta…
05:08
,
26/7/2008
26
komentara Link
NI MANJE NI VISHE, NEGO...
JEDNA PESMA
ispod prozora zavija mačka
i malo dalje raspomamljeno zavija neki pas
a mesec je tako dalek
još poneki čovek lagano klizne ulicom
poput aveti
i neki užurbani farovi na momenat razbiju mrak
i onda se sve utiša
i samo vreme galopira
noseći teret vekova baš ovom ulicom
baš kraj mog prozora
baš groteskna slika
kod mene u sobi je toplo
i slušam neku mirnu muziku
probao sam da napišem nešto
ali ove noći mi ne ide
suviše je dobro
da bi moglo da se piše
u susedstvu se neko svađa
čuje se muški glas i ženski glas
ženski je malo jači
onda se čuje zvuk lomljave zatim tišina
to je bilo sve do sutrašnjeg dana
u iščekivanju sna čitam knjigu pesama
a pažnju mi odvlači dosadni komarac
i dok ga proklinjem okrećem stranicu
pri odlasku u postelju gasim svetlo
i odmah zatvaram oči
i gluv sam za sve mrtve uklete pesme
i pesnike koji hoće da mi kažu nešto.
VALJDA IDE LEPSHE VREME...
IZGUBLJENO
užurbano se gurala pored ljudi
noseći u ruci kesu
i u kesi nešto
udarila je svojim ramenom
o moje rame
i podigla je pogled prema meni
i ništa
lagano sam nastavio svoju šetnju
sa rukama iza leđa
a ona je odjurila u suprotnom smeru
lipe su lepo mirisale pored reke
do maločas je pljuštala kiša
i reka je bila pomalo zamućena
a tanka nit vonja konjske balege
činila je miris vazduha bogatijim
nekada je nosila minđuše crvene boje
moj poklon
ništa posebno
ali je bilo radosti u vezi s tim
i sklanjala je kosu iza uha
ponosno hodajući ulicom
a sada smo oboje bili umorni
usamljeni slučajni prolaznici
i ona je išla suviše brzo
a ja presporo
i u trenutku našeg sudara
njene oči su imale izraz mizernog vapaja
izraz mojih očiju
ali se nismo ponovo dodirnuli
i vazduh više nije bio tako mirisan.
JEDAN SAVET: NEMOJTE NIKADA DA PISHETE OVAKVA SRANJA OD PRICHA, JER NI JA LICHNO NE ZNAM SHTA SAM HTEO DA KAZHEM...
GOSPODIN SAVRŠENI
Šta je sad ovo?
Otvorio sam oči i već sam na nogama. Ne ljuljam se, nisam nervozan. Čak sam dobro raspoložen. Samo mi je malo mutno pred očima. 'Aj'mo ponovo. Ne, i dalje je mutno, kako je mutno! Eto najzad vrtoglavice, taman sam se zabrinuo. Možda je od spavanja, sav se ukrmeljavim u snu; kad se probudim, oči su mi kao u krave.
Utroba mi gori za jednom jakom turskom. Čekaj. Ne pijem kafu. Gorku kafu?! Oouu! Mrzim vrelo. Mrzim gorku kafu.
Sada bih da se umijem. E, ovo je već smešno, bilo bi, da ne hodam gotovo naslepo. Zašto se ta slika ne izoštri jednom?
Mala nužda od pet sekundi?! Ništa velika?!? I još se nisam iskašljao i zapušio šolju tim...
Uhh, al' je hladna voda, čekaj opet, nikada mi voda nije bila hladna. Da nije zato što se umivam ovako prevremeno? Ali, zašto bih to radio? Koji je dan? Neverovatno! Utorak. Nikada, ni kad sam u najboljoj formi, ne registrujem utorak. Ostale dane katkad, utorak ne. Mada, ništa ne ukazuje da nisam u priličnoj formi. Glava mi je puna misli. Mora da je danas nešto važno, neka slava, proslava, venčanje...žurka... Nek' se misli roje još malo, dok se ne sredim. Nijedna grumulja mi nije povredila jagodice prstiju, moje drlje, doduše, nisu neuništive, ali se ipak upornije drže. A sad, ništa. Da nisam najzad dosegao zrelost? Što da ne, onako, prekonoć. Mentalno i emocionalno ružno pače se pretvara u...
Još da obrišem lice i namažem ga kremom...E, sad stvarno čekaj! Prvo, slika mi nije ništa bistrija, drugo, krema na lice. Ništa od sazrelosti, osim ako se zrela gospoda stvarno ne mackaju odmah posle buđenja, gorke kafe, male male nužde i umivanja.
Da ja lepo pobegnem iz kupatila i vratim se u svoju sobu. Noge znaju put, ako li su oči trenutno malo rastrojene. Eto ga, i noge otkazuju poslušnost. To jest, poslušne su preko mere, kao bikovske, guraju ravno napred, pod se trese. Sopstvena šala mi deluje odvratno: nemam drlje kao krava, ali imam noge kao bik. Do juče bih se tome smejao pola dana, nego sumnjam da bih do juče to i mogao da smislim.
Ruka mi je brzo uzela nešto sa stola, pa se još brže približila mom licu. Ovo je nesumnjivo uvežban i koordinisan pokret, jer bih ja teško izjutra prošao neurologa.
Odjednom vidim odlično, bolje nego ikada. Dovoljno dobro da vrisnem. Naočari! Stavio sam prozore, piksle, cvikere! Jao meni! A tek na šta lličim u ogledalu...? Čekaj tu, ili idi odmori! Ja u sobi nemam ogledalo i uopšte ne izgledam ovako. Ličim na...
Ček', ček', vrati se ovamo!
Jasno mi je, jasno...Pročitao sam dovoljno zaumnih priča, da bih se i dalje ponašao kao glupan.
Poznajem ovo lice, plavu kosu i još plavlje oči. O, kako ih mrzim. Krije da je onoliko slep, ha ha. Ova pikanterija jedva čeka da poput bombe grune po tabloidima. Nosi naočare dizajnirane kao one iz ''Matriksa'', a ništa ne vidi, ho ho. Dioptrija, dioptrija.
Gospodin Savršeni, hrli prema vrhu, mrze ga i dive mu se, ali nije njima preoteo djevu, ne. Šta će sad? Da fruštukuje.
« Sad ću da fruštukujem», kaže on, a oko njega nikoga. Onda peva, uz neviđeno falširanje: « Mamica mu spremila / u čelo ga ljubila / zatim se izgubila / ne vraćaj se, mama / ručak sprema moja dama.» Ni metriku ne poštuje, idiot.
Sve bolje od boljeg, ali šta ću ja tu?! Ma, pusti to i uživaj. Ako je i ovo van pameti, neka je, ej, šta se sve dešavalo ljudima po raznoraznim pričama i romanima. A ovo, gola stvarnost! Viči, oduševljavaj se i zgražavaj se, kažem sebi. Kakav crni DVD, iza matriksovskih đozluka i ne primećuješ visinu rezolucije, nema je koliko je dobra, a program ide uživo.
Sam je u stanu, očigledno. Zato je sebi dozvolio jedan vetar sladunjavog mirisa. Prošao kroz njega, kao kroz oblak parfema (sad verujem onima koji su negde osetili i potvrdili, jednoglasno, da mu je ''prdež na rahat lokum'').
Bez upozorenja, ponovo se iskrivi i zamuti slika. Ovo grebe. Grebe. Grebe! Uff, ovo grebuckanje je podnošljivo, mada je vidljivost slabija. Savršeni će pod hitno morati kod očnog za druga sočiva. Onakav vizionar, često počinje rečenicu sa ''vidim'' i ''videću'', a vrtoglavica ga leluja tamo-amo, sve imam utisak pašću, strašno. Valjda dok se naviknem. Ako može on, vala ću i ja, sa sočivima ne vidi mnogo gore od mene.
Opet on, a već je na ulici. Sad je više na šerbet. Muka s crevima, neće to tek tako. Poširana jaja za doručak još nisu sišla. Jučerašnji rad.
Bogami, sad sam zbunjen. Znam ovu ulicu, nije Grad toliko veliki da u svaku nisam zašao barem jednom, a ova je, uza sve, još i Glavna ulica. Zgrade u njoj su male i sive, usred tih straćara se uzdiže stospratna kula gradske Skupštine. Jooj, em ne vidi, em projektuje! Paleta boja mu je kučeća – siva, u nijansama, ali samo dok ne dođe do mesta gde je parkirao auto. Jeste, Porshe se isparava zlatnom i po danu, ali se odjednom pretvara u korodirani ''Stojadin'', opet u Porshe, opet u ''Stojadina'', lako je, znam da vozi BMV i da je nezadovoljan. Oj-ha, djeva nije pravila pitanje, kakvi! Možda sada gunđa?
Vozi oprezno. Delikatan je u saobraćaju, vezan pojas, volan i menjač obloženi nekakvim veštačkim krznom. Sive boje, jašta. Ima kasetofon u kolima, uvaljuje mu TDK i pušta. Ne čuje se ništa; dok on to ne shvati, traka je dopola sažvakana. ''Magazin – najbolje''. Ooo, ljudi moji...
« Kupim plejer, kupim plejer...», mantra on, dok kraj njega promiču samo ''Fiće'' i ''Trabanti''. Kao da ne vozi Gradom, kroz vetrobran sagledavam užasnu naseobinu, neću preterati ako kažem da klizi nadole, ni u šta.
Dobro je, stigao je na radno mesto. ''Roleks'' pokazuje devet, ali ja znam da je blizu jedanaest. Imam i ja creva, a moja su strejt.
Glavni je tamo, nema šta. Subjektivno doteruje pogled, slažem se, poboljšao ga je, ne kao s naočarima, međutim, kudikamo iznad mogućnosti prozuklih sočiva.
Tako i ja vidim, najzad smo egal. Samo, on stvari vidi baš drugačije. Podređeni izgledaju kao iz lutkarske predstave. Ciče, skviče i njište dok mu nešto saopštavaju. Jedva se suzdržava da ih otvorenom šakom ne zalepi preko lica. Neće, ne ide to sa angažmanom, a on je kandidat.
Predsedava sastankom, kakva komika od prisutnih. Pangalaktički stvorovi.
« Na početku da naglasim...Osvrnuću se na ovo kasnije...Smatram da...Složićete se...Prema tome...Zaključiću sa...», opasan je u njihovim očima, dok izlaže plan.
Kreten. Kupim plejer...
Posle sastanka, pravac kući. ''Roleks'' pokazuje dvanaest, što se poklapa sa mojim mišljenjem. Taj sat je čudo. Platio si, ima da ti pokaže i trideset sedam časova i petnaest minuta, ako treba. Nije lako do kući. Prvo jedna, pa druga, novinarske ekipe žele mišljenje, izjavu, snimak, fotografiju. Unosi se u mikrofon, nesvesno flertuje sa novinarkom zamašne pozadine i još većeg nosa, šta, ne vidi on to na taj način, vonjevi im se poklapaju, došapne joj da niko(!) ne čuje: « Imaš feromone k'o svinja.», našta mu ona odgovori kratkim grlenim groktanjem i nabiranjem nosine. Očito se već znaju. Gle, stvarno se uzbudio! Pišonja mali...
O-ho-ho, šta to čuvamo ispod kreveta?! Tek je jedan, ali nemoj, čuješ, nemoj! Eeej nećeš valjda po ćasopisu, aman! « O, slatko, med, med, uuu...katakomba.», izjavio je zidovima. On voli tako da priča. Odavno tvrdim da je nenormalan. Eno ga, sad je kandidat. Stigao da se preznoji do jedan i tri minuta. Pričaće sa decom, jeste, i to je u planu. Što da su deca zapostavljena, ako je reč o školi? Doturiće se i za salu, i za kabinete, Savršeni se pita. Ovde i ja malo preterujem, možda neće pričati sa decom, evo, neću da preterujem. Dolazi mu djeva, pusti sad mališane. Donosi mu ručak, ona spremila, da jednom preskoče restoran. Prvo pihtije, onda kavurma, mama joj je malo pomogla, kad, u zlo doba, stiže njegova mama. Namestila se za ručak, nema zbora. Djeva, guta li guta knedle. U njegovim očima – ostacima očiju – izgleda za poludeti u telu i kao mongoloid u licu.
« Dušo, odlično je, osim što ima zrnce začina više. Znaš, mog sina često dave... Aha, pusti nam neku lepu muziku, dušo. Tamo ti je Pjotr Iljič. Čjakovski, znaš? Super.»
Fuuj! Papci, uši, crevca!
« Mom sinu se zavežu creva...Dobro, caco, ne šutiraj me tako, slabe su mi vene. I tu nema ničeg sramotnog...Neka zna devojka, ha ha, pa njoj te u ruke dajem, ha ha, da te upozna sa više strana, a ne samo sa...hi hi, šalim se dušo. Shvataš šalu? Suuper.»
Ima nečeg poštenog u iskrivljenoj vizuri, kroz koju hteo-nehteo sada gledam. Djeva je i pre bila retardirana, samo što je to postalo lako uočljivo. Alal vera, majko, razvalila si je! Zašto ti nisi kandidat, peške bih došao da glasam za tebe.
Koliko treba biti glup, tup i nadasve proračunat, da bi na nogama sačekao kraj tročasovne rafalne paljbe u pretpostavljeni centar?
« Doviđenja, majko.», ispratila je djeva gošću na kraju. Zadivljujuće. Iako joj se čelo snizilo, a donja vilica joj se duplo uvećala i iskočila od tolikih napada, Savršeni se bacio na nju.
« Nema ti spasa...ej, gotova si...e, ovo će biti...», brljao je i muljao.
Aha, hoće! A šta ćemo sa ćasopisom?! Katakomba, je li?
Uveravam sebe kako nije neobično što obitavam u telu mog najomraženijeg neprijatelja. On je uspešan, vazda je u pravu, postoji stepenište samo za njega u mermeru isklesano, jednosmerno, prema gore.
« Vidi malog pišonju. Što je sladak.», raznežila se djeva, gurkajući ga tamo-amo. « Mali pišonja...moj malecni pišonja. Ma, volim ga i takvog.»
Približili su se licem u lice. Kako se oseća ona kavurma, narode moj! Sad će zaspati, navijam, od njega nema vajde, ona se rasprostrla, izgažena dovoljno da joj to izgleda normalno. 'Ajde endorfini, spremite se GABA-kiseline, udrite!
Nisam baš toliko sumanut, da provedem vek u caci.
Ujutru hoću samo jednog krmeljivog namćora, koji spava dok jutro ne prođe.
AV AV...
ODANOST
tri dana je zavijao kraj tela
koje je nekada bilo njegov gospodar
i četvrtog dana ostali stanari zgrade
provalili su vrata i videli telo i psa
i pas je zavijao i cvileo
i bilo je tužno i bilo je tužno
i svi su zaplakali zbog te scene
a pas je samo i dalje zavijao
video je nešto što nije pojmio
a svi oko njega su znali šta je to
ali nisu videli
i pas je plakao zbog saznanja
a stanari zgrade zbog dirljive odanostiMUUUUU...
BEZNADEŽNI
okrenuli smo svet naopačke
zalutali smo i trunemo
na nekoj kozjoj stazi
žvaćemo orahove ljuske
i pevamo Marseljezu unatraške
tražimo put svetlost i vođu
a vođa se prvi izgubio na
ravnom osvetljenom putu
nemamo kiseonik
nemamo kiseonik
smejemo se jer dišemo helijum
jadna bedna izgubljena rulja
što se lomi po kozjim stazama
ne prestajući da se smeje
sopstvenoj imbecilnosti
dozvolili smo da put zaraste u korov
a svetlost smo proćerdali usmeravajući je
na vođu kako bismo ga jasno videli dok nam
daje primer kako se treba izgubiti
kada ne postoje uslovi za to
ni psi neće da laju na nas
a ptice ne kake po nama
mrsko im je
mrski smo im
više nego što smo mrski sebi zbog
suludog smeha koji bezočno krademo
jer smo čak i na njega
izgubili pravo
okrenuli smo svet naopačke
i svet nas nije zgromio
zar to nije za smeh na kozjoj stazi
koja se završava slepo?
ENO GA...
JAGNJE NA NEBU
Tamo retko ko zalazi i kada je vreme mnogo lepše. Radoznalci se zadržavaju na sigurnijim kotama, gde je teren manje-više ravan. Gudure i vrleti umeju da budu lepe samo na slikama i fotografijama. Malo je pravih avanturista.
Znao je šta će se dalje desiti. Prva tri ujeda osetio je na potkolenicama. Nisu psi krivi. Ne bi ni pobegli toliko visoko, da je... dole... sve u redu. Dole ništa nije u redu.
Zaposeli su novu teritoriju, na koju je on banuo, već dovoljno načet da miris njegovog odlazećeg života izludi čopor, gladan danima i nedeljama. Nije ni pokušavao da se odbrani. Ujedali su ga i kidali, dok je sve vreme licem bio u zelenoj travi koja ne miriše.
Lice mu je bilo u zelenoj travi. Trava je mirisala. Devojčica je skakutala naokolo, onda pribijala lice uz njegovo. Ciktala je od radosti, zajedno su se krili od Baba Roge. Na kraju, kad su se umorili, rekao joj je da Baba Roga ne postoji.
''Lagao sam je'', mislio je, dok su ga psi ujedali. Smogao je toliko snage, da se okrene na leđa. Pri tome je šumno uzdahnuo. Čeljusti jednog od pasa našle su se u ravni sa njegovim očima. Ali, njegove oči već su bile zagledane u nebo. Čak je na trenutak poverovao da mu nebo može doneti spasenje.
Rana na grudima tek bi pokatkad prokrvarila, dok je poslednjim trzajima pokušavao da se domogne vrha, odakle je mogao da vidi sve ono što ga je godinama fasciniralo. Ne, ipak ne. Vrh je bio predaleko. Pseći očnjaci jako blizu.
Podigao je levu ruku i pružio je prema psu koji je nasrtao na njega. Drugi se zaleteo prema ispruženoj ruci, onda je zastao. Ženka komanduje čoporom. Takvo je ustrojstvo kod pasa.
''Hoćemo li da milujemo kuce?'', pitala ga je devojčica ushićenim glasom. Kuce su dobre, govorio joj je, i ona se nije plašila pasa. Preselila se u beskraj, uverena da su kuce dobre.
Niko nije dobar, mislio je. Ujedanje je prestalo. Ženka je sela pored njega i gledala ga. Već mu se koprena navukla na oči i kao kroz maglu video je da su ostali psi polegali naokolo, najednom pitomi i krotki.
Ne valja životinju gledati u oči, setio se saveta koji mu je neko nekada dao. Ženka je dahtala i gledala ga, opuštenih ušiju, a on joj je uzvraćao pogled. Sve što je moglo da se desi – desilo se. Gledati se sa životinjom koja ga je do malo pre grizla, bilo je veoma lako. Mnogo teže od toga je gledati nebo, jer se posred neba, među svim ostalim oblacima, nalazio i taj paperjasti, osvetljen bolje od bilo kog oblaka. ''Liči na jagnje'', pomislio je.
Kučka je prvo načuljila uši, onda je pogled s njega skrenula na puteljak kojim se odozdo stiže do mesta na kom su se nalazili. Zarežala je, zatim ga je opet pogledala, kad je odjeknuo prvi pucanj. Čopor je još pre toga bio na nogama, spreman da brani teritoriju. Razbežali su se posle trećeg pucnja, dva psa su ostala na travi, u sopstvenom ropcu.
Video ga je kako hoda uz stazu; prvo samo njegovu glavu, zatim vrat i ramena, onda i ispruženu ruku koja je držala pištolj. Jedva se kretao, posrćući, dok mu je druga ruka beživotno visila niz telo.
Kao u košmaru, mislio je, gde ne možeš umaći progoniocu. Sada i da je hteo, više nije mogao da pobegne. Opet je pogledao nebo. Kao da se smračilo, iako je bilo rano popodne, a oblaci su promenili oblik, svi osim onog nalik na jagnje.
Dva psa nedaleko od njega i dalje su umirala u ropcu, ostali su režali i lajali, ali nisu prilazili blizu, kad je osetio kako ga neko vuče prema vrhu. To nikako nije bila zdrava snaga, znao je, jer ni njegovom progoniocu nije ostalo još mnogo. Nije se opirao, dopustio je da se desi ono što je neizbežno. Ionako je sada sasvim svejedno.
''Zašto si pucao u pse?'', s mukom je prošaptao.
''Hteli su da te ubiju...''
Neke situacije naprosto su smešne, čak i kada su duboko tragične. Čovek s pištoljem, koga je još samo čudo održavalo na nogama, stajao je nad njim. ''Sada gledaj'', rekao je promuklim hrapavim glasom, ali njemu više nije bilo do gledanja u ono što ga je godinama fasciniralo. Kotlina, zgrade, krovovi kuća i planinski venci koji se gube u daljini za njega su sada već bili u potpunom mraku. Mogao je da vidi samo svog progonitelja i jedno jagnje na nebu, dok se prisećao kako ga je pogodio prvi metak. Osetio je da mu je vrelina oprljila kožu, zatim jak udarac, a onda i zrno koje se silovito probilo kroz tkivo i zaustavilo negde unutra. Drugi metak gotovo u potpunosti sledio je putanju prvog, ali doneo je bol...
''Ne valja životinju gledati u oči...''
Čovek s pištoljem skrenuo je pogled prema kotlini. ''Žao mi što ovo ne možeš da... Skoro je potpuni mrak, a sve se vidi... Sve se vidi...''
''Hoću da ovde dolazimo svakog dana i uvek!'', piskutala je devojčica na vrhu brda, berući cveće i posmatrajući svakojake bubice koje su milele po zemlji ili letele naokolo. Pogled na kotlinu nije je mnogo zanimao, bila je ushićena jedino onim što se nalazilo u njenoj neposrednoj blizini. Vremenom bi počele da je zanimaju i udaljenije stvari, sve do beskraja.
Progonilac je postao samo lelujava kontura, iznad koje je lebdelo jagnje. Sećanja nisu laka, ni na ono što je bilo dobro, ni na ono loše. Uvek ih sledi seta, ili kajanje. Učinilo mu se da je čuo kako čovek s pištoljem pita: ''Zašto njih? Zašto nju?!'' Čini mu se da je odgovorio: ''Ne znam. Ne znam. Ne znam...''
Na trenutak, mrak mu se razvejao pred očima. Još uvek je bio dan, plavetnilo neba se tu i tamo pomaljalo među oblacima, psi su bili blizu ali nisu se približavali, a njegov progonilac stajao je nad njim, s pištoljem uperenim u njega. Stajao je, tek sada je video, sav izranjavljen, sa povredama mnogo opasnijim nego što su njegove.
''Šta sam to učinio...'', pitao je samog sebe. Umesto odgovora, ponovo ga je sa svih strana skolio mrak. Kako objasniti neobjašnjivo? Mirni dani prepuni su zla. Ne postoje mirni dani. Više ništa ne postoji, osim tog jagnjeta na nebu...
Čovek s pištoljem bezglasno je plakao. Njegova devojčica trebalo je ujutru da ode u vrtić. Njegova žena trebalo je da bude iznenađena rođendanskim poklonom i crtežom koji je devojčica, u dosluhu s njim, nacrtala za mamu. Njegov kum trebalo je da...
Uperio je pištolj sebi u glavu, onda je pao kraj svog kuma. Pucanj nije odjeknuo. Nad kotlinom je počela kiša. Samo je oblak nalik na jagnje zaplakao i otišao prema beskraju.
Kada su ih pronašli, jedno telo bilo je raskomadano, drugo netaknuto psećim očnjacima, a pištolj je bio rasturen u paramparčad.
NAZDRAVLJE, DOBRI LJUDI, JA SAMO PROVETRAVAM PRASTARI HIT...
GURMANSKA
Veliku životnu radost mi pruža
kad ližem sluzave tragove puža
i nema čoveka srećnijeg od mene
dok jedem skakavce, velike, zelene.
Svaki čovek o tome sneva
da jede ljigava zmijska creva,
al' što bih se tol'ko trudio džabe
kad volim žive bubašvabe,
dok mile po meni debele, sočne,
ja jedva čekam da mi obrok počne.
Za mene je, iskreno, gozba prava
kad su mi usta puna mrava,
sve mi u telu nabreknu žile
kad mravi u ustima počnu da mile.
Glista se obično posle kiše hvata
i mnogo je ukusna sa malo blata,
kad se konzumira onako cela,
od pljuvačke vlažna, velika, debela,
al' kad je pregrizem i celu oližem
u sedmo nebo odmah se dižem.
Veoma je složena nauka
kako pojesti pauka;
ja ih cele u usta stavljam
i dok žvaćem fino se zabavljam,
pa ispljunem njihove nožice dugačke
koje se sijaju od moje pljuvačke.
U istom trenu letim u visine
kad probam zelene pseće sline,
a moje se telo od užitka koči
dok žvaćem krupne žabine oči,
onako providne, onako mrsne,
kad ih zagrizem, tečnost iz njih prsne.
Takođe volim zelene muve
tri dana mrtve, jer tad su suve,
u njima uživam ko u salati –
miris fekalija svuda ih prati.
Moram reći da gušterov leš
krcka u ustima ko da je reš,
a zadah leša volim da mirišem
dok mu telo ližem i sišem.
Sem toga, mnogo volim pod zube
da stavim debele crne bube,
a uvek je blaženo moje lice
kad im iskoče žute iznutrice,
pa se uvijaju, iz usta mi vire
i privlače velike noćne leptire,
a ja ponekad imam tu sreću
da mi direktno u usta uleću,
pa se jezikom borim sa njima
i sve ih gutam koliko ih ima.
Obožavam crve male
i njih jedem ko od šale
jer imaju mali crvi
nešto belo mesto krvi,
a kad se pogleda bliže
to im iznutrica gmiže,
lagano mi ždrelom kliže,
prste čovek da poliže.
Žohar se pod zubom zgrči
i crevo mu tad istrči,
utroba je njemu bleda
al' je bolja i od meda.
Stenica je vrlo tvrda,
u stomaku dugo mrda,
al' prestane da me muči
kad se udavi u žuči.
A meni su posebno mila
šišmiševa tanka krila,
ja ga žvaćem, stavljam ga na muke,
dok on ispušta ultrazvuke.
Al' najbolja hrana je balega kravlja
i samo krava zna kako da je spravlja.
Da sve to svarim, kako postignem,
svi ćete videti kada podrignem.
VODORAVNA OSMICA...
BESKRAJNO
idem
spotičem se i padam
pa ponovo
idem
đonovi na cipelama
odavno pocepani
i kolena na pantalonama
poderana
laktovi oguljeni
krvavi
idem
dok mi sunce
oslepljuje vid –
moje crno sunce
i iza svake oštre okuke
stoji po jedan starac
smejući mi se
bezubim smehom
zašto
pitao sam svakog od njih
a smeh je posle mog pitanja
postajao
još više šupalj i glasan
i njihove zakrvavljene
skramom presvučene oči
čudno su sijale
gledajući moja leđa
krv
se u barama
crveni pod mojim nogama
gazim po tim barama
mom jedinom putu
i osećam kosti kako krckaju
pod mojim korakom
dok se dan i noć
neprekidno smenjuju
sve brže i brže
a moji pokreti postaju
sve tromiji
i najzad
bez snage stajem
na jednoj oštroj okuki
i smejem se
gledajući nejasnim pogledom
junaka koji mi se
posrćući primiče.
MEGAPREMIJERA! ODLOMAK IZ ROMANA INSEKTI!
Lazar je Eugenija znao od malih nogu i jedino on je, od sve dece u Selu, imao hrabrosti da se druži sa njim. Eugenijev otac je svojim izgledom ispošćenog ludaka zadavao strah celom Selu, i govorilo se o njemu da se noću pretvarao u drekavca. Kad je Eugenije napunio osamnaestu, iste te noći njegov otac je zauvek nestao, ali više nijedna noć nije prošla bez užasne vriske koja je krv terala na zgrušavanje.
Zbog nametnutog kompleksa da mu je otac postao drekavac, Eugenije je golim rukama iz močvare i Reke omeđene šumom izvukao 133 monstruozna stvorenja. Ne pamti se da je oko tog – i bilo kojeg drugog sela – ikada bilo toliko drekavaca, niti se pamti da ih je iko u tolikom broju uhvatio golim rukama. Vest da je telo koje je moglo pripadati Eugenijevom ocu nađeno dvadesetak kilometara nizvodno u stanju raspadanja nije potresla nikoga; to je bio neko drugi, a Eugenijev otac je postao drekavac i tu više nikakav razgovor nije pomagao.
Osim toga, Eugenije je jednom uspeo da oživi već uginulog leptira, ali sa ljudima, biljkama i životinjama nije ponovio taj podvig. Govorili su da je omađijan, da vodi ljubav sa rusalkama i da ima dve muškosti – jednu svetovnu a drugu stvorenu voljom Sotone da vabi slabašne žene po Selu – kao i da poseduje četiri jaja. Eugenije je sve te priče podnosio sa osmehom, istina pomalo nakiselim ali samo zato što je neprestano žvakan u ustima Seljana, a ne zbog njihove tačnosti. Nesporno je bilo da su mnoge legle pod njega, mada Sotona sa tim nije imao veze, već samo muževi koji se iz različitih razloga nisu pokazali dobro, bilo u krevetu ili van njega.
«Žene su nestalnije od paperja na precvalom maslačku», govorio je Eugenije, premda je za nezadovoljnike imao rečenicu svagda spremnu i ubojitu: «Dovedite vašu da potvrdi koliko ih imam u gaćama.» Nijedan Seljanin nije smeo da dovede svoju ženu kao svedoka nečastivog zamešateljstva da ne bi došlo do skandala, a ni njihove žene ništa o tome ne bi zborile iako su znale koliko ih ima: jednog za deset, Sotoninih ili bilo čijih. S druge strane, niko nije pomišljao da fizički nasrne na njega, čak ni u gomili, jer je Eugenije izgledao kao kvrgava cepanica kakvog četvrtmilenijumskog hrasta. Tako se sve završavalo na zajedljivom ogovaranju i Eugenijevim nakiselim osmesima, nakon što bi nekoj ženi u pravom svetlu pokazao kako izgleda zemljotres ljubavne požude.
Eugenijev otac se nije pretvorio u drekavca i to je Eugenije vrlo dobro znao, i njegova iskompleksiranost govorkanjima je bila odglumljena; pohvatao je golim rukama 133 drekavca samo zato što su ga iritirali svojim užasavajućim kricima dok je rasturao neku grešnicu ili se bavio svakojakim poslovima, od kojih mu je znanja o većini preneo otac. Taj čovek je uistinu imao lik ispošćenog ludaka, a tako se često i ponašao. Ali, bio je jedan od najinteligentnijih ikada rođenih ljudi i, da je bilo prilike da mu se odredi, ispitivači bi zgranuto gledali brojku njegovog koeficijenta inteligencije koja je premašivala 220. Kako inteligencija retko kada u pravoj meri korespondira sa pameću koja bi služila svakodnevici i još ređe može da se usmeri pravilnom učenošću i vaspitanjem, tako se i umna moć Eugenijevog oca rasipala i raspršivala po prostorima gluposti i uvreženih shvatanja koji su odvajkada predstavljali poslednju reč u poimanju seljaka sa kojima je živeo. U svoje vreme, avgusta 1922. godine, našao se na dvoru Karađorđevića prilikom otmenog prijema jednog od uzvišenih engleskih emisara koje je Kralj cenio koliko i Eugenijev otac – nimalo – ali je doprinosilo diplomatskim, a u praksi nikakvim odnosima. Nije se znalo kako je Eugenijev otac dospeo u tako važan skup, međutim, u jednom trenutku se našao za klavirom i sva pažnja je bila usmerena na njega kada je bez greške i notnog zamuckivanja počeo da interpretira ''Za Elizu'', tako da su prisutne dame, više nego bilo ko od zvanica, izazvale pometnju pitanjem kako jedan tako talentovan, inspirisan i virtuoznosti vičan čovek zaslužuje tek kaplarski čin u vojsci za koju se znalo da je veoma hrabra ali da joj neki pukovnici i još viši činovi jedva sriču slova pri čitanju, dok ih pri razgovoru rečenice naprosto dave. Krupniji problem je izbegnut samo zahvaljujući činjenici da je skup bio poluzvanične prirode, pa je prisustvo najobičnijeg kaplara, uprkos nepodeljenim simpatijama dama iz visokih krugova, bilo razrešeno degradiranjem kaplara u pešadinca. Ipak, njegovo izvođenje slavnog Betovenovog dela, bez obzira na to što ga je prvi put u životu odsvirao na klaviru i prvi put došao u kontakt sa crno-belim dirkama, ostavilo je snažniji nego što bi trebalo utisak na jednu damu iz najviših krugova. To je Eugenijevom ocu imponovalo, a istovremeno ga i razočaravalo jer je smatrao da bi svaka od tih uvaženih dama morala, po samoj svojoj vokaciji otmene persone, da prepozna ko je virtuoz a ko je prvi put seo za klavir i po sluhu pogodio sve note. Desilo se da su se ta dama i Eugenijev otac sticajem okolnosti našli nasamo i u roku od petnaest divljih, ludih i tektonskih minuta napravili Eugenija. Dama, poštovana supruga jednog od najvažnijih predstavnika francuskog konzulata, na sve načine je pokušavala da prikrije trudnoću proisteklu iz petnaestominutne takozvane umetničke veze sa nadahnutim kaplarom srpske i jugoslovenske vojske. Navlačila je midere, glumila i glumatala, i bila je tako uspešna u skrivanju da je njen muž jedva jednom posumnjao, i to samo nakratko, kad ga je molila da vode ljubav u psećem položaju, tokom poslednjih meseci njene trudnoće, jer je tako bivala najuzbuđenija – po sopstvenim jecajućim tvrdnjama pri odnosu – i vatrenim stenjanjem ga je odvratila od svih daljih sumnji, čak ga pri tome nateravši da u ljubavnoj igri sa radošću prihvati krevetsko ime ''pohotni psić''. Rodila je u najvećoj tajnosti i odmah se odrekla bebe, šaljući je u kolevci po svojim skrivenim vezama pravo na tadašnju adresu Eugenijevog oca. Kaplar je bez reči prihvatio poklon i detetu nadenuo ime Eugenije, po svom saborcu koji mu je dvaput spasao život dok su prelazili Albaniju. Poludivlji gorštaci albanskih vrleti jagmili su se za svakom makar malo svatlucavom stvari, a Eugenijev otac je oko vrata nosio pozlaćeni broš, poklon od jedne vrele devojke koju su roditelji, nakon što su saznali za njenu kratku i urnebesno seksualnu vezu sa vašljivim i ošugavljenim vojnikom, poslali u samostan. Odjednom su trojica uz razjarene vriskove skočili na Eugenijevog oca koji se malo izdvojio iz kolone da bi olakšao bešiku. Preklali bi ga bez trunke otpora da se nije odnekud stvorio Eugenije i jednom gorštaku razneo lice puščanim metkom a ostalu dvojicu iskasapio nožem. Tako je stvoreno prijateljstvo do groba – Eugenijevog, kako se ispostavilo nedelju dana posle tog događaja. Skrhan upalom pluća, Eugenije se bez reči svalio u snežnu prtinu pored puta, proveo pola minuta večnosti na kolenima a onda se postrance prevrnuo i poslao svoju dušu natrag u Šumadiju. Niko od saboraca nije znao zašto je Eugenije umro, jer nikome nije rekao za svoju bolest. Hodao je dok se sasvim nije iscrpio, i oni koji su bili oko njega pamtiće još dugo kako je Eugenije u svojim poslednjim trenucima zbijao takve lucidne šale na račun austrougarskog cara i sopstvenog Kralja, da se smejala kolona izmrcvarenih boraca u dužini kilometra ispred i iza njega. Samo je čovek koji će napraviti bebu ženi predstavnika francuskog konzulata video kako mimo svih njih promiče Eugenije, ali krećući se u suprotnom smeru od čitave nepregledne kolone.
«Kuda?», pitao je.
«Vraćam se kući. Gledaj za mnom», reče Eugenijeva duša, i on je za njom gledao dok nije zamakla iza obližnje okuke. To mu je spaslo život jer je Eugenijeva duša, zamičući za okuku, prošla pravo kroz jednog od petorice zapenjenih Arnauta koji su kidisali na dvojicu-trojicu vojnika izdvojenih iz kolone, među kojima se i on nalazio. Zaseda bi nesumnjivo uspela da na nju nije ukazala utvara tek preminulog Eugenija, koji je svojom smrću dotaknuo Polje Informacija. Arnauti su pobijeni, a onaj koji je jedini od svih ugledao dušu umrlog saborca, zarekao se da će svome sinu nadenuti ime Eugenije.
MDA...
IRONIJA
obriši suze devojčice ne slažu se
tako tople i krupne sa snežnom belinom
svuda oko te klupe na kojoj sediš
razvedri svoje lice i vrati sjaj očima
neka blistaju kako i treba blistati
krupne nežne oči od petnaest godina
razmišljaj o nečemu lepom i zaboravi sve
ružno što ti se dešavalo
pogledaj
sunce se ponovo pomalja iza oblaka
uskoro će niknuti i prve visibabe
ne misli na svoju tanku poderanu haljinicu
koju tako grčevito prikupljaš uza sebe
zaboravi bar na trenutak trošnu kućicu
i senke kojima je svedok bila svetlost sveće
a ne sunčev zrak
i neka tvojim srcem zavlada mir
a tvojom dušom blagosloveni šapat beskrajnog praštanja
tim grubim rukama i užarenim očima
praštaj kao da ih je bilo stotinu a ne četvorica
gledaj prema nebu i nasmeši se prvim lastama
koje je sunce ponovo pozvalo nazad
nađi snagu da se raduješ sa svim ovim šetačima
koji prolaze kraj klupe na kojoj sediš
i oni kriju u sebi patnje ali su sada srećni
budi i ti srećna sa njima devojčice iako znam
da je teško sa petnaest godina imati iskustvo svih
beda koje su hujale vekovima ali
stari dobri Gospod Bog daće ti najlepši osmeh
kada mu sutra odeš na ispovest.
REKOH DA MALO PROVETRIM JEDAN PRASTARI HIT, PA ONDA IDEMO DALJE...
LATICE CRNE BOJE
ušla je bez kucanja
vrata su bila otključana
zdravo
rekla je i pružila mi buket cveća
tiho se nasmejala mojoj zbunjenosti
tim poklonom i
rekla je
to je da promenimo početak priče
buket je bio mekan i nežan
ali pupoljci su bili crni
i iako su mirisali lepo
plašili su me
ti crni pupoljci
bili su hladni
bili su ledeni
i naterali su me da se naježim
sedi dok stavim ovo u vaznu rekao sam
ne
drži ih dalje od vode
skloni ih sa svetla
sakrij ih u najudaljeniji ugao plakara
rekla je ona
ti pupoljci će sami procvetati
kada im dođe vreme
nije mi bilo potrebno to cveće
ali ona koja ga je donela
nedostajala je mojoj sobi mom krevetu
meni
i izgledala je stvarnije i lepše
od bilo kakvog buketa
razgovor sa njom nije bio nategnut
ali uvek mi je njeno ime bežalo
iako sam je dva-tri puta pitao kako se zove
i smeo sam da se zakunem
da mi je uvek rekla neko drugo ime
i sva imena
su joj savršeno pristajala
gledao sam je u oči
a ona mi je uzvraćala pogledom
da sam svoj morao da skrenem
na neku drugu stranu
i uvek kad bih smogao snagu da ga vratim
boja njenih očiju je bila drugačija
iako su i dalje bile tamne duboke polusnene
osećao sam da se sve više gubim
i rekao sam
moram da pogledam ono cveće
ne može dugo izdržati tamo
gde sam ga ostavio
sedi
rekla je
kada ti žena pokloni cvet
on ne vene tako lako
a ovaj još nije ni procvetao
zatim smo se ljubili
divljali
i nisam znao koliko je to trajalo
onda sam se prenuo
jer je prestala da me privija uza sebe
i pogledao sam svoje lice u ogledalu
i moje lice je bilo 5 godina starije
i moja kosa je bila 5 godina sedija
i moja soba je bila 5 godina nesređena
i moja kornjača nije 5 godina dobila hranu
i gledala me je besno iz svoje posude
sa 5 godina nepromenjenom vodom
ali kornjače dugo ži