Kad prodješ salašem uvek kroz tarabu virim

praviš se nedodirljiva, ponosno dižeš glavu,

zaustavljam dah i jedva srce smirim

da se ne odam, možda si ti u pravu?

Budan te sanjam a u snu te iznova svlačim

sa usana ko rosu, upijam svu tvoju tugu,

u postelji od latica, tihu čežnju ti navlačim

da ti na bedrima, usnama naslikam dugu.

Gušim te poljupcem, zaboravljam da dišem,

govoriš, mrzim te, a privijaš me sve jače i jače,

pohotnom butinom, od strasti, potokom pišem

nestašne igre leptirića, da li istinsku ljubav znače?

Na bujne grudi, nežno naslanjam glavu

nabreklom bradavicom vrtim se kao čigra,

dok sve erupcije vulkana tuku u glavu

plašim se budjenja, nestaće sva ova igra.