Dan me je prevario svojim neznim treperenjem, vrtenjem ukrug i nervoznim svetlucanjem leptira koga sam sanjala prethodne noci. Vreme se pretvorilo u kocku leda, koja ce se otopiti samo ako u nju utisnem vreli poljubac, i ono ce se shishteci osloboditi i ponovo ce poteci surova realnost dobro uhodanog zivota, pa neka onda ostane zaledjeno, makar jos malo. Listam stranice neke stare knjige, udisem miris pozutele hartije ali u svezem prolecnom vazduhu naslucujem tracak nepoznatog, neceg jos nedozivljenog koje me neodoljivo privlaci, i mesa se sa aromom poznatog, starog i bezbroj puta predjenog. Vreme je za promenu. Vreme je za novu avanturu u kojoj cu dozivivljavati zivot bezbroj puta i svaki put na novi nacin. Vreme je za ruze, za tresnje, maslacak... Vreme je za gejzir ljubavi. Kucnuo je trenutak da izadjem iz stare kosulje i zbacim proslu godinu sa sebe, odenem se u oblake, pletem vencice jednostavne srece i neizrpne zelje na novim, blistavim jutrima. Vreme je da stanem ispod blagog sunca, rasirim ruke, sklopim oci i pustim da mi vetar sapuce price o buducim prolecima i udahne mi zivot koji je u meni privremeno zamro tokom ledene zime samoce. Ko zna, ako dovoljno jako verujem, mozda i poletim....