Boje moga duha

Nebo

Sunce tek je slomilo mlechne oblake a on je zavrshio sa doruchkom i timario konja. Njegova odrpana i prljava odeca nije pristajala lepom licu sa izrazenim i oshtrim crtama, dva upala oko u kojima bi se svako mogao ugledati, pravilnim nosem, i kao mrak tamna kosa, koja se do ramena spustala. Prihvatio je uzde i poterao konja u kas shto dalje odavde. Da ga je neko sreo tog jutra, verovatno bi mu telo protresla jeza, jer ova prilika je podsecala na jednog od jahacha apokalipse. Josh uvek nemi zraci sunca igrali su se sa nebom, ne tako visoko iznad planine, iz jednog oblaka razlivala se krv, u sve shirem luku nebo je krvarilo. Znao je da za njega vishe nece biti proleca, jer bi ga miris ljubichica podsetio na miris svoje porodice koja je sada spavala vechnim snom. Zeleo je da im se pridruzi. Povratka nije bilo, ostalo je da povuche sa sobom shto vishe nevernika, zato se nije zurio. Sveti krst koji mu je izrezbaren na drshci macha vodio ga je svaki put kada je zlo kucalo, a sada... Nasmejao se tiho i zlosutno. Seca se:

Radio je celog dana na imanju, na povratku beshe pazario neke stvari od arnauta, i sa osmehom je hitao zeni koja ga uvek dochekivashe toplom vecherom, a deca ga chekala u avliji, hitajuci u zagrljaj kada chuju topot kopita. Josh pet kilometara udaljen, obuzeshe ga zle slutnje kada ugleda dim koji se nazirao ispod brezuljka. Obo je konja kao da je zivotinja kriva i poleteo ka kuci, ili onome shto je od kuce ostalo. Shiblje mu je rasecalo lice, ali nije se obazirao, samo jedna misao kao gavran je kruzila iznad glave. Sleteo je sa konja i potrchao pepelu, prevrtao je nesagorele grede i molio se da ih ne nadje tu. Nije bilo nikoga, satima je ashovom prevrtao. Trachak nade se vratio. Poshao je ka bunaru koji beshe udaljen i zaklonjen od kuce, sada zgarishta, ali je na pola puta zastao. Prizor pored bunara je najgori koshmar. Obezglavljena tela nepomichna i tiha, lezala su desetak metara od njega. Pao je na kolena i pokushavao sebe da slaze, to ne moze biti. Brzo se povratio i bez suza ih oplakao. Morao je da ih unakazene sahrani, verovatno su glave u bunar bacili. Zvuk metala koji zaranja u tvrdu zemlju sa visine pratilo je sunce, koje se vec pola izgubilo iza neke planine. Obrisao je rukavom znoj sa chela i pogledao njegovom rukom napravljena tri krsta. Morao je da krene. Dobro je poznavao dushmane, ali josh bolje svoje Srbe. Niko nece prst pomeriti dok mu zlo pola kuce ne oduva. Ne treba mu niko. Zna, pokushavace da ga odvrate, da ga uteshe... Pomislio je: "Kako je to jadno, do juche su prvim mrakom dolazili, a sada me sazaljevaju, nudeci samo secanja i prazne rechi kao pomoc". Ne, ne treba mi to. Pomilovao je svoj mach. Sada ce mu josh oshtrica biti ljubavnica, pa ce spokojno ici na sud svevishnjem. Pojahao je kroz mrak.

Iz misli ga prenu zvuk kopita i rzanje zivotinja. Lice mu je zasijalo pri pogled na jahache ispod njega. Mogao je i odavde da oseti smrad nevernika. Isukao je mach i bez trunke straha ustremio konja pravo na njih. Njihovom krvlju ce sprati bol a svojom chast. Josh dvadesetak metara ih je delilo. U sebi je ponavljao molitvu za svoje mrtve...