BlogOye!

"Jutros nisam uključila TV čim sam otvorila oči. Primetila sam da mi se tako, dok vrtim programe u uši i glavu uvuče najkretenskija pesma koju je neko mogao i da napiše i još uz nju da komponuje muziku, pa ili je, ako je pevljiva, pevušim ceo dan ili ceo božji dan razmišljam da l’ je normalno da neko peva to što peva. Pre neki dan, tako, pojavi se na ekranu žena, peva: ”Ja sam žena razvedena, al’ nisam jedina, mnogo takvih žena oko mene imaaaa…” - obučena u skladu s pesmom, kaubojski šešir na glavi, kaubojske čizme na nogama, između obučena k’o kauboj, i taman se ja udubila u razmišljanje da l’ ovo osniva stranku, Bog te mazo, i šta će da zajaše do kraja ove recitacije kad ..."

Pitam se pitam, po malo zbunjena, po malo ljuta, ali sa osmehom na licu, da li me je stigla kazna zbog sopstvenih nekadašnjih nestašluka ili je to ono 'Sve se vraća, sve se plaća'... Sećam se jednog perioda svog detinjstva u kome sam radila stvari koje ni dan danas ne umem da objasnim, ne znam razlog ni uzrok, jednostavno sam bila takva... Pošto je mama bila izvrsna krojačica i bavila se, u vidu hobija, i tim zanatom, makaze su mi bile vrlo dostupne i nisam se libila da se poslužim njima... A kako sam se samoposluživala, saznaćete...

Pisac i aforističar, Voja Radovanović, (vama na BlogOyu poznatiji kao malivoja), redovno nam na svom blogu servira - "uz prvu jutarnju kafu", satiričan osvrt na sivilo svakodnevnice, razvlačeći nam osmehe i tamo gde ne bi trebalo da ih bude. Danas je malivoja nešto razmišljao, razmišljao i smislio... "... nije ovaj svetski džet set baš toliko glup, pa se zanosim mišlju da primenim neka njihova iskustva na ove naše prostore. Tamo, naime, možete da večerate ili popijete kaficu sa najpoznatijima, samo treba dovoljno da platite, tj. otvori se aukcija pa ko ponudi najviše... I to vam kažem... vreme je da to neko uradi i ovde kod nas...Tim povodom upravo otvaram aukciju za prvu jutarnju kafu sa mnom ( koju lično kuvam) ..."

"... Ne volim da se budim. To priznajem. Ali kada nervoza u kostima i bol u mesu postanu previše jaki da bi se izdržali, otvorim oči i ustanem. Više i ne pazim s koje strane, na koju nogu. Ponekad na jednu, ponekad na obe. Svejedno je. Na zidu sobe mi stoji okačen Gumpersonov zakon. Kao motivacija. Verovatnoća da se nešto dogodi u obrnutoj je proporcionalnosti sa poželjnošću istog.  Poželjno bi bilo da pobegnem. Oslobodim se Vertiga. Izbegnem rutinu. Ali verovatnoća da se to desi je svakim danom sve manja i manja. Vertigo je početak. I kraj. I sve ono što dođe između."

"Postoji vreme ćutanja. U tom vremenu svaka izgovorena reč izgleda nepotrebno. I moja i svačija. To je ono vreme kada posmatram stvari i pojave istovremeno vodeći sa sobom neki čudni dijalog u kome samo menjam likove i jezike. To je ono vreme kada mi svaki spoljni nadaražaj stvara bolno ježenje kože, svaki ton čujem kao urlik a svaku intonaciju kao iritantnu. Jednostavno padam u neku vrstu hibernacije... za spoljni svet... Jednom, davno, u nekom vremenu koje sam odživela napisala sam, « psssssssssstttt ... probudićeš tišinu u meni.... jauk ili smeh... ne znam! Zato .... pssssssssssssst! »"

Na prvi pogled, reklo bi se, totalno neupadljiv blog, izgleda da je i sam  autor digao ruke od njega. Ipak, samo na prvi pogled. Ono što ovaj blog čini jako zanimljivim i konstantno aktuelnim je neverovatna posećenost jednog malog posta na njemu, posta posvećenog Slobodanu Trkulji, koji se bukvalno pretvorio u fan sajt. Desetine hiljada poseta je do sada zabeležio, preko 400 komentara Trkuljinih fanova širom zemlje i sveta... a diskusija se i dalje nastavlja. Post živi sam za sebe, svoj život, kao da je otrgnut od BlogOya, a opet - tu je... "Šta je Nole za nekog malog tenisera, za mene, malog muzičara, to je Slobodan Trkulja..." Tim rečima, Peđa je započeo ovaj post, pre više od sedam meseci, verovatno i ne sluteći koju će bujicu reči vremenom pokrenuti.

Prolazim kroz neki čudan period koji bih nazvala Apstrakcijom. Sudaraju mi se savršeni doživljaji i grozna iskustva; sudaraju mi se ljubav i mržnja i ja osećam da sam na nekakvoj raskrsnici, da moram da rešim kojim ću putem da krenem - u jednom pravcu me čeka neizvesnost, nesigurnost i ljubav, u drugom me čeka monotonija, laž i prevara, u trećem me čeka ogromna nepoznanica i mukotrpan rad, a u četvrtom sasvim obično ništavilo i plima koja bi me ponela ko zna gde. Kako izbrati kuda ću?

Da li danas postoji prijateljstvo, prijatelj? Osoba kojoj možemo beskrajno verovati. Ne. Tvrdim kategorično da prijateljstvo ne postoji. Prijateljstvo je samo vid ljubaznosti koju svi posedujemo, prema drugim ljudima, ili možda životinjama. Moguće i iz straha. Jer, svako će biti ljubazan i miran pred rotvajlerom. Pravila koja vladaju među životinjama su slična onima koja i ljudi poštuju. U suštini smo svi životinje. Animalni instinkti, odnosno instinkti samoodržanja su ono što nas, kako im i sam naziv kaže, održava u životu ili igri. Da bi opstali, moramo gaziti preko drugih ...