Puzzle - nekada se neki delovi ne uklope

Delić celine

Skoro sam prebirala po svojoj "kutiji" , vadila sećanje po sećanje . U tišini sopstvenog muka , tražila sam delove slagalice , delove spone koja mi je potrebna da povežem osećanja . Zamagljenih očiju od suza , jer sam jednostavno zaboravljala da trepnem , ugledala sam to malo požutelo parče slagalice.
   Nikada , ali zaista nikada nisam znala čemu ono služi , kako se uklapa , gde je njegovo mesto . Mirisalo je na cimet, imalo je nekada prpurnu boju posuto srmom koja se presijavala na mesečini . Bilo je matoro , o da , već požutelo po ivicama , nikada nisam znala gde bih mogla da ga postavim. I sada , posle ko zna koliko vremena , okretala sam taj papirić , motala ga po vlažnim rukama.
   Jednostavno znam da je taj deo jako bitan , znam da je jako poseban , i gde god da sam pokušala da ga uklopim on je pristajao , dajući priči nadu , ali opet nije mu tu bilo mesto . Rastrzana između dečijih osećanja čistoće i vulkana vremena koji kad kad guši svojom surovošću i topi sve snove pred sobom , ponovo sam sedela i motala po glavi - gde je to mesto.
   Umorna od traganja, naslonila sam se na ogledalo , koje je već vremenom dobilo one tamno braon pukotine. Okrenula sam glavu i ugledala malu devojčicu , čistog i širokog osmeha , plavih očiju i poderanih kolena . Pružila mi je ruku , posegnuvši za onim parčetom puzzle . Pružih joj skamenjenog daha, ona se okrete , poklopi ga ručicama i prinese ustima ... Činimi se da sam čula šapat reči - Nikada ne zaboravi voleti , nikada ne zaboravi sanjati , nikada ne zaboravi slušati , nikada ne zaboravi gledati....
    Puna besa i boli , imala sam želju da razbijem ogledalo , da ubacim kutiju puzli u vatru , da poderem sopstvenu kožu sa lica samo da ga više negledam . Iznurena besom , zaplakala sam u tišini i klonulo telo ostavila da leži na hladnom tavanu sećanja....
Jesam li zaboravila....

14:39 , 24.6.2008 3 komentara Link

Nikako da pronađem ....

Zamislite jednu veliku puzlu , od preko milion i milion komada ... Zamisli te je .... Rasuta u univerzumu , svako rođenje šalje po jedan komad ka matičnoj slici , svaki taj delić pre ili kasnije pronađe svoje mesto ... Postane stvarnost i nastavi da čini celinu. Pre ili kasnije svi mi pronađemo mesto u toj jednoj , ogromnoj puzli .... Mislim da svako pronađe svoje mesto , kad / tad ...
   Zamislite tu jednu ogromnu gigantsku puzlu .... Zamišljate li ? Meni je ona ovih dana često pred očima , vidim kako se mnogi lagano uklapaju u nju , zauzimajući to mesto u celini , okruženi sebi sličnima kojima su jako povezani , savršena skladnost totalnog haosa , miliona i miliona puzli.
   Moje ivice su nekako oduvek grubo obrađene i nekako , kada god pomislim da sam pronašla svoje mesto i kada pomislim da su me prihvatili oni oko mene , ja jednostavno se ne uklopim u sliku . Narušim harmoniju , i onda me vetar ponovo baci u tamu bestežinskog stanja , ostavljajući me da razmislim o tome kako da obradim te moje rogobatne ivice zbog kojih nikada nisam mogla da se uklopim ....
   Taj vetar ponovo duva , ponovo me nosi daleko daleko .... Ne želim da bude tako , ali meni jednostavno ne ide .... Neide mi nikako i to boli...

17:34 , 30.3.2008 7 komentara Link

Puzzle - nekada se neki delovi ne uklope

24.6.2008

Delić celine

30.3.2008

Nikako da pronađem ....

About Me

Linkovi

Kategorije

Zadnje napisano

Prijatelji