22/5/2008
ЗА СВЕ КОЈИ СУ РОЂЕНИ 1950-те, 60-те & 70-те !!
Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni iako su naše majke, kad ih je bolela glava, pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetis.
U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu "Čuvati daleko od domašaja dece" na bočicama sa lekovima, vratima i ormarima.
Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e i pišali smo se u krevet.
Kao deca, vozili smo se u kolima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali da imamo kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rolšulama.
Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte a ne iz flašica kupljenih u supermarketu. Delili smo flašicu Koka Kole sa našim prijateljima i
NIKO
nije umro zbog toga
Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili Koka kole koje su i tada bile pune šećera ali nismo bili debeli
zato što smo se
STALNO IGRALI NAPOLJU
Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla na ulici,
žmurke, pale i klisa, klikera, partizana i nemaca, kauboja i indijanaca, zaloga i svega ostalog što je samo dečija mašta bila u stanju da smisli,
Neretko, niko nije mogao da nas nađe po celi dan.
I nikad nije bilo problema...
Provodili smo cele dane praveci trokolice od otpada iz podruma, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica
naučili smo kako da rešimo problem
Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u školi.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i usmerivača pa smo ipak završavali nekakve škole.
Nama nisu prodavali drogu ispred škole...
Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box,
nikakve video igrice,
nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva),
nismo imali video rekordere, surround sound, celularne telefone, kompjutere, Internet, chat rooms.......
MI SMO IMALI PRIJATELJE
I MI SMO IŠLI NAPOLJE
DA SE DRUŽIMO S NJIMA !
Padali smo sa drveća, znali se poseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku , ali
naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga
Igrali smo se sa lukovima i strelama, pravili katapulte i bacali petarde za Novu Godinu i sve smo to preživeli bez posledica!
Išli smo biciklom ili peške do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!
Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku.
U stvari, bili su često strožiji nego sam zakon!
Mi nismo provodili jedan vikend sa mamom a jedan sa tatom. Mi smo imali jednu kuću i jednu porodicu.
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji čovečanstva
Naše generacije su proizvele najbolje pronalazače
i naučnike do danas.
Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost.
I naučili smo da živimo s tim !
I ti pripadaš toj generaciji?
ČESTITAM!
MOŽDA ĆEŠ ŽELETI DA PODELIŠ OVO SA OSTALIMA KOJI SU IMALI SREĆE DA ODRASTU KAO PRAVA DECA, PRE NEGO ŠTO SU ADVOKATI, DRŽAVE I VLADE POČELI DA ODREĐUJU KAKO TREBA DA SE ŽIVI !
Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali
Da bi ste lakše čitali, ovaj mail je napisan
VELIKIM SLOVIMA !!
Pozdrav generaciji.
ŽIVELI !!!
u ime svih nas iz 70 i neke.. :))
pazi, mogu samo negde da se pronadjem ovde, jer sam bila dobro dete pa nisam mnogo jurcala napolju i pravila probleme :)) a i vechito sam ishla u vishe shkola istovremeno, te nisam imala vremena za nekakve poroke.. a to da sam pila vodu sa bashtenskog creva, jesam.. i to radim i dalje :))
Bravooo!
Odlican tekst!
Al smo se zatooo sad navukli na blogovanje:)))
Došlo mi da napišem u ime svih nas iz 50. i neke,jer mi se u mislima negde čitajući post u momentu stvorila muzika Ranog mraza i njihove pesme ,no generacija 60. i neke sam, veoma sam sretna zbog toga.Ujedno i tužna zbog svoje dece, kada želim da im prenesem kroz priču kako živeti detinjstvo,mladost ...pogotovo kada čujem "smorio sam se danas" na moguće načine kako da ispune svoj dan nastavak komentara "evo je sada će početi da priča svoje izviđačke priče,i šta sve nije radila..." jedva ih nateram lektiru letimično da pročitaju jer sve skinu sa neta ,zašto čitati knjigu,pa ko to još radi.Neveruju u ta vremena da u su ikada postojala.Pomislim da smo ipak mi pogrešili,to su naša deca da li smo našli način sve to da im prenesemo ili smo ipak negde zalutali pokušavajući da im novom tehnologijom koju mi nismo imali približimo svet detinjstva,a evo na taj način delimo i naša sećanja na njih ...nemogu da budem kratka u komentarima ,puno istine u postu,poruku im treba preneti možda ipak shvate ,nikada nije kasno za to... pozdrav rea
nisam htela da ostanem anonimna no zaboravih da se ulogujem
Kad su meni govorili da naša generacija iz pedeset i neke nije dobra ja sam kratko odgovarao da je moju generaciju vaspitavala njihova. Sad moram to isto da priznam svojoj deci.
Nebi bilo fer da im pričam nešto drugo!
:) i ja sam generacija...:-).. znaš...mislim da je i do naših roditelja...oni nisu odmah dizali ruke od života, tražili ljubavnike/ce da bi rješili bračne nesuglasice, nisu puno ni pričali...živjeli su...jer se život najprije mora živjeti ...nisu puno toga i mi smo ih u tome slijedili...ali isto tako otkrivali s ogromnom radošću novo i najnovije ...danas se nitko ne raduje, ne otkriva, sve je ponuđeno servirano u serijama, emisijama, imitacijama života...ko se ne bi ubijao kada su kultne serije o kriminalcima, dnu i šljamu društva pa je to normalno kao....a mi smo kultnu seriju imali Janošika i Vaga za točno mjerenje , filmovi : Vlak u Snijegu, Družba Pere Kvržice, i tako dalje...ajd ti usporedi......ima tu tona stvari koje smo propustili pa moramo ponovno tražiti...radost života - prije svega....jednostavnost i skromnost....:-)doooooobarrrrrr post...izvrstan!!!
66-a. Svidja mi se sve što si napisao. Čitam i vidim svoje detinjstvo. Mama vrišti oko 10-11h što me još nema, a ja čučim u komšijinom žbunu da me neko ne "zapljune". Zub mi je napuko na klasičnoj metalnoj pumpi, cimaš onu ručku do besvesti, ali voda nikad sladja. Kad se zadesi da sam negde na selu, taze iščupana šargarepa (malo omlaćena vodom), a ja je grickam kao zeka, i još uvek mi mami vodicu na usta kada pomislim na to. A najlepše sećanje mi je na svaki vikend kada smo moji roditelji i ja provodili dan u vožnji prastarom škodom, šetali se parkovima i posećivali rodbinu i prijatelje. Sa svojim drugovima sam delila parče hleba sa paštetom, kolač ili sladoled. I mogla bi da nabrajam do besvesti, ali neću više da davim. U svakom slučaju si me rznežio. Hvala. :)
u pravu si:):):)
vise smo se nekad druzili....
nista ne moze da zameni prijateljski odnos dva coveka, razmenu misli...
Lepo. Slicno razmisljamo.
Ostavi komentar
pazi, mogu samo negde da se pronadjem ovde, jer sam bila dobro dete pa nisam mnogo jurcala napolju i pravila probleme :)) a i vechito sam ishla u vishe shkola istovremeno, te nisam imala vremena za nekakve poroke.. a to da sam pila vodu sa bashtenskog creva, jesam.. i to radim i dalje :))