
ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.
По образима ветар ме млати.
чупа дрвећу жуту косу.
У који део града да свратим?
Дан је низ мутне улице просут.
Вуцарам около два празна ока,
гледам у лица пролазника.
Кога да питам,
смешан и мокар,
зашто је нисам срео никад?
Ил' је већ било?
Требало корак?
Можда је сасвим до мене дошла,
ал' ја: за угао скренуо,
горак,
а она: не знајући прошла.
Можда смо целу јесен обишли
у жудњи лудој, подједнакој,
а за корак се мимоишли?
Да. Мора бити да је тако.
ЈАСТУК ЗА ДВОЈЕ
Ово је песма за твоја уста од вишања
И поглед црн.
Заволи ме
Кад јесен дува у пијане мехове.
Ја умем у свакој капији
Да направим јун.
И немам обичне среће
И немам обичне грехове.
Поделићу са тобом све болести
и здравља.
Заволи моју сенку
што се тетура низ мокри дан.
Сутра нас могу срести понори
или узглавља.
Свеједно: лепо је немати план.
Заволи траг мог осмеха на рубу чаше,
на цигарети,
и блатњав ход дуж улица
које сигурно некуда воде.
Чак и кад ти се чини
да их ми некуд водимо,
оне се смешкају благо
и некуда нас воде.
Бићемо тамо негде
можда сувише вољени,
потпуно неприметни,
или јавно проклети.
Буди уз мене кад одем.
