КИША
Срце ми разиграва
Свежина ме опија
Срце ми радује
Нешто ми груди напиње
Од срећу ћу полетим.
Да буде у пролетњи дан
Кад врне киша.
Глас не давај
Од себе,
Не збори,
С уши се покриј,
Воду у уста тури,
Немак стани,
Не изазивај,
Ћути ,
Кад за Јану рече
Да није лепа
Свашта још
мож се очекује
само не паметно,
језик ти памет одаде,
боље ћути.
Чујем ли те
Да си опцовао
Бога
Који све створио
Сунце
Без којег ти нема живот
Мајку
Без коју опет не би
Опстајао на овај свет,
Лебац
Који те рани
И
Дете
За које иначе живиш.
Ако си паметан
Више их у уста не узимај
За неку лошотију.
На пољану
Обасјана с месечину
Распустила косе
Да и земља уздише
Дигла поглед
у дзведздано небо,
нешто му сестрински
шапутала
с њега се можда
и свађала
а онда јој Даница
сребрн пут
до ногу спуштила.
Тако Стамена отишла
При сестрицу
Даницу
Де јој лепше,
Де јој место...
Тако је било то
Није умрела
Ко што кажу -
А лажу -
већ се на боље место
преселила.
СРЦЕ
Ће стане издајнички
Кад те видим с оног Јована
Кад крај кућу ми проодиш.
И више неће ме буде
Од голем жалос
Нека пукне срце
Нек стане издајнички
Сам кад те видо
Док крај кућу ми јездиш.
Бегај у седам горе
Поза седам мора
У седам долина
У седам планина
Бегај, мори,
Од мојега Јована,
Јована волим
Без њег не могу
Бегај од њега
Несрећо,
Мој је човек,
Срећа се викам.
Једно јутро
Девојке ће праве венци
Једно јутро
Ће буде свадба
Једно јутро
И сви ће буду насмејани
Ал ја не
Ни тој јутро.
Како кад ми се
Драга удаје ?
Од рано јутро?
Јео ли си крушке дивљаке
Кад си тако кисео ?
Пишао ли си по трње,
Змије ли су те јуриле ?
Море, не надландрисуј ми се
Да ти се не врати!
НЕК СИ МИ ЖИВ И ЗДРАВ
Лако ћемо за пробивен кров,
Лако ћемо и што смо дужни,
(Нисмо крвнику него својти !)
немој ми сад
од шљиве брање
и у њиву копање
све се може
сам кад си жив
да ниси
и ово би било млого.
Само нек си ти мене
И жив и здрав.
ОД ШТО ДА ТИ ПРИЧАМ
Туга ме голема притисла
Од што
Зашто
Ако знам
Јади ме знали.
Муке ме моје черече
А до мен'
У кревет
' ладно
Нека ове песме буду поклон за Пријатељицу са Блогоја, моју Нишлијку