Данас је био један од оних дана. Журила сам на посао таксијем, јер сам до задњег тренутка радила неке послове које сам комотно могла оставити и за други дан. Лепо време ме је измамило рано напоље. Сваки час сам застајала, гледала како расте трава, пролистава дрвеће, блиста сунце.

Сећала сам се једног ранијег фебруара кад је падао снег, и кад се моје срце претворило у санту леда.На послу је било све шашаво, људи су улазили у апотеку, тражили лекове којих нема данима, надали се заменама, питали за савете, неки добављач је донео погрешну робу, кад сам је већ сву средила, дошао је са рачуном друге апотеке. Предвече сам већ падала на нос од умора, мало претерујем са послом. Остала је досадна администрација.Цупкала сам, зурећи у једну малу просторију, али како се већ дешава, што сам ја више цупкала, све је више људи улазило. Најзад сам одлучила, следећем ћу реци да немам, ма шта тражио, иначе ће бити белаја.

Улази младић, црна кожна јакна, натпис на леђима, слика. Да знам да цртам несто више од чика Глише, нацртала бих га, са њим девојка, наравно да на њу нисам обратила пажњу, а и што бих, он ме је питао

-Дај паре!

Не слушајући, онако све цупкајући, желећи да он што пре изађе, само сам дрекнула

-Нема

-Како нема, дај, бре паре, одмах!

Тек сад сам видела да је ђаво однео шалу, у руци је држао пиштољ, сигурно играчку, не би на мене оружјем, нема смисла, зар не? Нисам стигла да се уплашим, и као нека мазга тврдоглаво сам викала

-Немам

-Већ си полетела да предаш паре, хоћеш да збришеш раније.

-Немам!

-Дај твој новчаник.

-Потросила сам паре, купила код Кинеза неке тандрмоље.

Псовку коју је рекао да прескочим.Оде.Он оде, а ја мртва хладна, пишем папире, морам да завршим да закључам апотеку.Врата!Да, у међувремену сам стигла до оне мале просторијице. Не цупкам више, али да је мало фалило, јесте.Отворише се поново врата.

-Да ли је улазио неки младић у црној кожној јакни са девојком?

Таман ја да дрекнем, да ме није брига, кад погледам, а оно полицајац.

-Не није, зашто питате.

-Пре неколико минута је оружаним нападом опљачкана апотека до ваше. Закључајте, отпратићу вас.

И нисам се пласила, можда ми је све било више, глупо, зашто је мене прескочио? На тренутак сам помислила да сам побегла из ноћне смене, и да ме непријатне ствари могу погодити у било које доба дана.
Не знам. Било ми је свеједно.Сад у свом стану, у сигурности собе, дрхтим, бојим се. Закаснела реакција?Не знам.Мислила сам да ми је свеједно.