Док сам данас јездио Кнез Михајловом, замишљен као и сваки високоумни човек од чије мисли зависи блиска будућност овог малог и усраног света, скоро да сам се сударио са једним чудним човеком који се нашао преда мном а да не знам како. Док сам му прилазио, нисам могао да се отмем утиску да ми је нешто необично код њега. Кретао се необично од човека до човека, ставивши пред нос сваком пролазнику свој масни качкет не проговоивши , при целом том ритуалу, ни реч. Било ми је нешто необично,кажем, али нисам знао шта. Није у питању то што његово лице складних и правилних црта не носи у себи ни мало од оне молећивости, беспомоћности коју смо навикли да видимо код ове врсте људи, нити што је његова чекиња била пркосно устремљена ка пролазницима од којих је захтевао новац.
Био је богаљ.
Тако добро је усавршио технику клизања патрљцима по плочнику да је стизао свуда. Зато је и његов качкет стизао тамо где остали нису ни погледали. Зато сам га скоро и нагазио, непријатно изненађен и болно спуштен на земљу. На секунд ме је пресекао плави поглед а потом се изгубио у шуми људи.
Није хтео новац.