А успомене. Оне су болеле, кидале и раздирале. Душу и срце. Тело? Не, још увек је физички био спремнији од већине мушкараца. Могао је и да потрчи, да жестоко потегне када је то требало, а богами и да жестоко натегне, из флаше наравно. Радио је у пољу, башти, обрађивао своје имање које су му родитељи оставили и ништа, баш ништа му није представљало проблем. Сем његове душе и успомена. Зорица, његова супруга кроз то није могла да прође. Променила се, сасушила и није се никада више повратила. Смех, радост, чак и било која врста уживања су нестали из ње. Иако потпуно здрава венула је. Ћутање је постало њен говор. Радила је кућне послове, касније је ипак спремала славе и трпезу када би долазили гост и пријатељи, а потом би, када је све било на трпези једноставно нестала. Тада би затворена у својој соби, у неком свом свету, гледала Снежанине последње фотографије, читала писма и прелиставала модне часописе препуне Снежаниног осмеха
И Змијанац и Зорица нису схватали. Нико, ама баш нико кога су знали, кога су питали није знао ништа. Снежана је била успешна, позната, лице са модних писта око којег су се отимале многе иностране модне куће. Дипломирала је, прославили су то скупа, радила. Тад су изненада престали њени телефонски позиви и писма. Стизали су други позиви од менаџера, пријатеља, другова и другарица. Мислили су да је код куће, презасићена и уморна. Но, није ту била. Зебња им се увукла у срца, а неизвесност и страх су се уселили у кућу. Тражили су свуда помоћ, обилазили све болнице, тражила је и милиција и Змијанац ју је преко својих другова у војној безбедности тражио. Ништа. Ни трага, ни гласа. Данима.. недељама..месецима..годинама. И новинари су писали, покушавали да је нађу али без икаквог успеха. Једино су бомбастични називи дали повод чаршији за разноразне приче. А оне су биле неуљудне и некултурне, плод болесне маште који је скрханим Змијановићима још више бола задао. Те била је курва па је убио макро, па затим да је отета и да је велики откуп, да се удала за неког лудака који је не пушта ван куће.. и још много сличних црних идеја и прича.
Зорица је прва схватила да јој ћерке више нема и некако се мирила са тим. Змијанац није никада. Гајио је наду, панично би на свако звоњење телефона скакао са столице. Свакодневно је ко зна кога звао телефоном, причао дуго, а затим би само снуждено више себи прозборио "Нема ништа ново". То је уобичајено било пред вече, а након таквих разговора би изашао на веранду, запалио цигарету и уз чашицу или две ракије до дуго у ноћ сам са својим мислима седео на својој фотељи. Остали део дана се понашао сасвим нормално. Вредан и радан, снажан, лако је обављао сељачке послове, помагао је комшијама када би требало, радовао се и туговао са њима, смејао се са својим колегама на месечним сусретима које је он организовао. Понекад би се смркао, као олујно небо, када би чуо руморење сељана иза његових леђа, али није реаговао. Није ништа изгубио од своје бриткости, само се једноставно прибојавао да би његово реаговање имало нежељене последице. Дневне би догађаје утопио у чокањчету током вечери. Снежанин нестанак, наду да ће се појавити није могао ничим.
Седео би на веранди и оживљавао сећања која су, ма колико болела, враћала његову Снежану.
....
И Змијанац и Зорица нису схватали. Нико, ама баш нико кога су знали, кога су питали није знао ништа. Снежана је била успешна, позната, лице са модних писта око којег су се отимале многе иностране модне куће. Дипломирала је, прославили су то скупа, радила. Тад су изненада престали њени телефонски позиви и писма. Стизали су други позиви од менаџера, пријатеља, другова и другарица. Мислили су да је код куће, презасићена и уморна. Но, није ту била. Зебња им се увукла у срца, а неизвесност и страх су се уселили у кућу. Тражили су свуда помоћ, обилазили све болнице, тражила је и милиција и Змијанац ју је преко својих другова у војној безбедности тражио. Ништа. Ни трага, ни гласа. Данима.. недељама..месецима..годинама. И новинари су писали, покушавали да је нађу али без икаквог успеха. Једино су бомбастични називи дали повод чаршији за разноразне приче. А оне су биле неуљудне и некултурне, плод болесне маште који је скрханим Змијановићима још више бола задао. Те била је курва па је убио макро, па затим да је отета и да је велики откуп, да се удала за неког лудака који је не пушта ван куће.. и још много сличних црних идеја и прича.
Зорица је прва схватила да јој ћерке више нема и некако се мирила са тим. Змијанац није никада. Гајио је наду, панично би на свако звоњење телефона скакао са столице. Свакодневно је ко зна кога звао телефоном, причао дуго, а затим би само снуждено више себи прозборио "Нема ништа ново". То је уобичајено било пред вече, а након таквих разговора би изашао на веранду, запалио цигарету и уз чашицу или две ракије до дуго у ноћ сам са својим мислима седео на својој фотељи. Остали део дана се понашао сасвим нормално. Вредан и радан, снажан, лако је обављао сељачке послове, помагао је комшијама када би требало, радовао се и туговао са њима, смејао се са својим колегама на месечним сусретима које је он организовао. Понекад би се смркао, као олујно небо, када би чуо руморење сељана иза његових леђа, али није реаговао. Није ништа изгубио од своје бриткости, само се једноставно прибојавао да би његово реаговање имало нежељене последице. Дневне би догађаје утопио у чокањчету током вечери. Снежанин нестанак, наду да ће се појавити није могао ничим.
Седео би на веранди и оживљавао сећања која су, ма колико болела, враћала његову Снежану.
....