Napisah ti pre koji minut mail, posle ko zna koliko vremena, ali ga ne
poslah greskom...sada pisem opet, a samo jos vise mi je teze da pisem, jer
ponavljam samo, po ko zna koji put, prevrnute misli u ovoj glavi...i svaka
rec mi je mala.
Pisala sam ti da mi je zima dobro dosla, da me sakrije od ljudi, jer je dan
kratak, iskoristim ga za posao, a posle se jedva dovucem do kreveta... od umora
ne osecam vise telo, samo sanjam, cak otvorenih ociju. Vreme mi, na srecu, brzo
prolazi, ali me je uhvatilo cutanje, jer sam pre par meseci mislila da ce u ovo
doba biti sigurno drugacije, vidim sada da nije...
Znas, pre neki dan sam shvatila koliko mi sve nedostaje, zaboravih kada sam se
sa ljudima iskreno smejala, salila, napijala, plakala, zagrlila nekoga... nedostaju mi
moji, porodica, onih nasih par prijatelja, ali vrednih, i unapred mi i ti
nedostajes...jer nisam ni jednu tvoju rec zaboravila, kao ni moju datu
sebi, ali i sam znas kako je tesko kada cekas, a znas da i tebe neko
ceka...Prvo ga sanjas ceo zivot, vajas u mislima, a on bude tu, pred vratima...i
cekas da se otvore, a ona nikako...
I druga strana ceka...
I ne smem ni da pomislim na lose, da srecu ne ureknem, a ni dobrome da se
radujem, onda se samo ucutim, mada znam da si me osetio, da ti je jesen
saputala, da ti sada i zima sapuce, da se setis mene... reci ... a ja ne zelim da
budemo reci, zelim da prica stane, da tisina da mir nama, da nas stopi, da se
dotaknemo, zagrlimo... ako treba satima cutimo, samo da u tom zagrljaju
zaboravimo na sve lose, da disemo kao jedno, da osetimo toplinu i
ljudskost... samo to... bilo bi mi sve, a nadam se i da hoce... ja nemam zelje
da to menjam, ja samo cekam trenutak... kada cu doci i pokucati na tvoja
vrata...i cim kazes da...ja cu uci...i ostacu tu, sa tobom, iza tih vrata, koja
ce nas cuvati od svih zima...
Grlim te najneznije...nezaboravu moj...