No, sva nadanja izgleda postoje samo da bi bila izneverena. Moja plavo zelena soba, sa žutom posteljinom, sa merdevinama od kreveta na sprat, koje smo zadržali i koje služe kao mala, improvizovana, polica za knjige i moje kačkete, je postala bojno poprište. Borimo se ja, moja migrena i zvuci sa gradilišta na nekih 15-20m od zgrade. S jedne strane se gradi novo obdanište, jer je staro premalo, a s druge... nem pojma, neka zgradurina, verovatno predviđena sa kupo-prodaju stanova ili nešto slično.

Naravno, danju. Tokom noći se drugi demoni tu ušetaju.

A volim tu svoju sobu, i volim sva svoja ćutanja u njoj, i volim što zidovi ne pričaji. Najviše volim što mi omogućava da se otuđim od svega. Njoj ne treba da polažem račune, njoj ne treba da se pravdam, njoj nisu potrebna objašnjenja. Nije joj potrebno ni da budem tu, ali ni da me zaobiđe zbog nekog trenutnog hira i nikad mi nije prebacila da je ne slušam. Njoj to nije potrebno.

Volim je i kad je neuredna. Kad po podu razbacam brojeve nekih svojih novina, kad pustim muziku, jako, najjače, kad su knjige na tamtamu, na krevetu, na stolici, na koferima, na policama, na komodi, na kompjuteru... kad mi se ovako fino Jung baškari i čeka da zaronim u „Arhetipove i razvoj ličnosti“, kad znam da ću poželevši svet mašte, po ko zna koji put utonuti u „Gospodar prstenova“ dok se ne dočepam neke fine knjižare i snabdem se svim delima epske fantastike, kad znam da mi je Dis uvek tu i da je njegova tuga za nečim, neznano čim, istovetna mojoj, kad znam da ću se nasmejati nekim knjigama koje propagiraju sreću i samo sreću... kad...

Iskreno, ne vidim zašto bi čovek stalno bio pozitivan, srećan, fin, divan... eto, ne vidim. Ako bismo to pokušali da objasnimo događajima u prirodi rekli bismo da ne bismo umeli da cenimo sunce, da nema kišnih dana, i obrnuto, da ne bismo cenili kišu da ne postoje ovi teški, pretopli dani. Ili grešim?

Činejnica je – volim sva svoja osećanja. Sve svoje radosti i sve svoje tuge, jer jedno bez drugoga ne bih umela da poštujem, želim i volim.

Činjenica druga je – moja soba skriva i zna sva moja osećanja i bila je divna, netaknuta, neugrožena. Sad... sve je manje prostor koji mi je pomagao da prebolim svašta nešto, da prevaziđem, prerastem, razumem. Više je postala simfonija mašina, brujanja, strujanja... teskobe.

I pazi kad to nije ni bitno. Eto, nije!

Zašto?

Zato što su me lagano ubili večeras. Muzikom. Samo mi je falilo da čujem još Faith No More-Evidence i U2-One i da me nema, da nestanem.

Ne, ne, ne... nemojte to ljudi da mi radite! Taman sam uspela da se zavaram da sam hladna, da mi jesste stalo, ali ne toliko, da mogu i da se zezam, da felrtujem, gledam druge frajere i da me boli uvo. Taman sam uspela da se dovedem do tog stadijuma, i onda me ovako ubiju. Nevažno je to što njega ne bih menjala ni za milijardu drugih, još manje važno je to što su drugi i ovo i ono, i ovakvi i onakvi... nevažno je sve, jer... pa... među njima postoji mala, ali značajna razlika... druge vidiš, registruješ, prokomentarišeš da dobro izgledaju, eventualno da misliš da su im performanse dobre, ali... samo jednu osobu voliš i... ma koliko teško bilo da se to prizna, da, ja jednu jedinu osobu volim. Svi drugi su apsolutno sporedni. Ne postoje. Tu je početak. Tu je i kraj.

Grešim li? Možda, ali me nije briga.

Hoću li biti povređena? Možda, ali ću se oporaviti.

Da liće ova višegodišnja monogamija izaći na dobro ili loše? Ne znam, ali ni ne marim. Lepo mi je.

Hoću li kasnije, ako krene po zlu, prema svima biti kučka? Hoću, ali opet, biću iskrena kučka. No hard feelings!

Da, mislila sam da je moja soba sigurna teritorija, ali... posle migrene, alkohola i uz neku dosta tužnu muziku i ona gubi svoj bezbednosni značaj. Prestaje da bude utočište. Postaje nešto sasvim devedeseto.

Ma mora da je kriv konobar iz pivnice kog sam sto godina čekala za kusur i koji je još hteo da me zavrne, a ja čak ostavila i neku siću od bakšiša. Da, za sve je kriv on. Nisu to moja osećanja. Ona ćute. Govori nešto drugo. Ne znam šta.