Oooo... blefer sam ja stari! Ta vrsta prevare je laka za izvesti. Dovedoh je do savršenstva, u poslednjih godinu dana, igrajući se sopstvenim i tuđim opsnenama, baveći se iluzionarstvom. Moram, ‘coz I’m just truing to manage the day.

Želim da se povučem, da isparim – stranac sam im, stranci su mi.

Ha! Kako strašnu stvar mogu reći dva slova na istom mestu u rečenici, ali promenjenih pozicija u rečci.

Stranac sam im. Stranci su mi.

Ne umem tako – to mrštenje, izigravanje damice, dizanje nosa, kurvinsko izdrkavanje... nazovi kuliranje. Ne mogu više da se bavim veštinom mišljenja da je neko seljačina, da se prostački laktam, a da se 'vamo smeškam. Umorih se od toga. Strašno se umorih.

Zaboravih i veštinu pažljivog odmeravanja koraka, da ne napravim neku grešku (a strah od iste se vraćaaaaaa...). Ne volim je. Zašto? Zato što nju obično prati veština radarskog uočavanja tuđih grešaka u koracima i trljanja istih na nos. Ne volim ni to. Nekako, imam neki perverzni osećaj da se sve to radi samo da bi se sopstvena vrednost podigla i to na najgori mogući način – srozavanjem drugoga. Kao da ne možemo vredeti mnogo ili barem dovoljno, ako drugome tu neku vrednost ne umanjujemo. Aaaaaaaaaaaaaaaaa!!! Licemerje, pokvarenost, ljigavost – u punom zamahu! Nuspojava – nagon za povraćanjem.

I još mrzim prebacivanje u stilu Ti nikada ne kažeš direktno, onda kada se sranje dogodi, nego uvek umetneš u razgovor kad se stvari slegnu.

Razmišljam A šta bre ti hoćeš od mene?! Da mogu normalno da pričam, rekla bih odamah, ali ne mogu. Ne mogu što zbog toga što sam u trenutku toliko besna da je najbolje da ne progovaram, što zbog toga što bi se odmah, sa suprotne strane zauzeo odbrambeni stav i izbija svađa u kojoj ću samo još više da popizdim, što zbog toga što bih od muve napravila slona i sve bi ispalo svakako samo ne onako kako treba. Naravno, popizdela bih na sebe i to zato što sam sebi uopšte i dozvolila upuštanje u te konverzacijske splačine gde se pravimo da sve „govorimo u oči“, a znam da je prethodno ta tema dobro pretresena iza leđa i to u tolikoj meri da je sada svaka reč izgubila na težini, ali je dobila na sluzi.

I još jedno me zanima – a zašto bih nešto što se davno dogodilo sad vadila iz naftalina? Šteta je učinjena, ne vredi plakati, ne vredi ni govoriti o tome – sve je to samo pucanj u prazno, jer ako neko ume da razlikuje dobro i loše, zna da je pogrešio i neće to učiniti još jednom. Ako ne ume – džaba priča. Greška će se pre ili kasnije ponoviti.

A jbteeeeeeee... sve je uhvatila neka razgovor-manija i svi bi nešto neki qrac da pričaju i ispravljaju krive Drine! Neću bre! Ne želim! Zašto? Zato što se ne sećam kad me je neko poslednji put onako, sa zanimanjem, pitao kako sam. Naglasak je na ovome „sa zanimanjem“, jer svi nešto pitaju iz kurtoazije, a odgovor ih nimalo ne zanima. Ako kažem „ma super sam“ onda se čude (kao da je grešno osećati se dobro), ako kažem da sam buđava onda neki čedno-sažaljiv pogled i uteha u piiiiiiiiiiiiiiiiizdu materinu (kao da je to upravo ono što mi treba. E nije! Kad sam izgorela za utešiti teše me neka knjiga i porodično pakovanje sladoleda. Za ljude ne želim ni da znam. Kraj!)!

Pitam se – kakav je osećaj? Mislim, to srozavanje drugih – jel se oni osećaju jebeno potentno posle toga? Jel bolje spavaju? Uče? Šetaju? Pevaju? Jedu? Jebu?!

Kakav je osećaj?!

Jebem ga, ne znam. Ne želim da znam.

No, ono s čim dugo vremena nisam bila suočena se vratilo – strah od grešaka. U poslednje vreme je sve prisutniji. Nabijaju ga oni kojima je, šatro, stalo. Kurac im je stalo! Neka, da se ne lažemo, jer... pa da im je stalo druga bi se ploča vrtela! Ova je već prekardašila s preskakanjem. Sva se izanđala.

Ne, nisam loše volje večeras (naprotiv, osećam se nenadjebivo dobro) i ne pišem ovo zbog toga. Pišem zato što mi je dosadno (da nije ne bi ni bilo tolikog pisanje ovih dana) i što sam morala da izbacim bad energy koja se skuplja još od prošlog četvrtka.

Pukla sam po svim šavovima. I zato sam umalo i poginula, ali i dobila batine. Zato mi je komšiluk i danas zvocao zbog muzike. Zvocala je i mama. Najnepristojnije, ali (što je krajnje ironično) i najstaloženije moguće sam odbrusila:

Mama se povukla iz moje sobe, a ko god da je došao od komšiluka, sa ulaznih vrata. Doviđenja, dame i gospodo. Ovde sam ovako kratko i vi mi nešto serete. A pitali bi se kad bih odlepila pa im opičila mjuzu u ponoć. Bogu hvala, pamet mi ni najmanje ne smeta.

I da, ne poričem da mislim kako sam u proteklih nedelju dana bila najgori čovek na svetu, kako to i inače jesam. Ne poričem ni da uživam u toj svojoj ulozi, jer mi je licemerja preko glave. Ne poričem ni da ću svako osećanje krivice stručno izignorisati i da ću nastaviti da budem zla. Kad me budu napali u vezi s tim šta se, kog vraga, dešava opravdaću se PMSom i predrođendanskom depresijom.

Da razgovaram neću. Jer su mi stranci.