"http://www.w3.org/TR/xhtml1/DTD/xhtml1-transitional.dtd"> Koprivnjak - BlogOye
Uotočište...?

Uvek sam se nekakako naivno nadala da je moja soba bezbedna teritorija. Bezbedna od svih upada i upadica, od svakog silovanja mozga s bilo koje strane. Eh, da... moja soba, ova u Mitrovici je zaista bila i ostala moje najveće utočište. Tu sam se povlačila kad bi mi mir bivao neophodan, kad bih očajnički vapila za samoćom i (samo)razumevanjem, jer razumevanje od drugih nikad nisam očekivala. Ne razumem ni ja njih, pa nikom ništa. I vuci siti i ovce na broju, i čobani u miru.

No, sva nadanja izgleda postoje samo da bi bila izneverena. Moja plavo zelena soba, sa žutom posteljinom, sa merdevinama od kreveta na sprat, koje smo zadržali i koje služe kao mala, improvizovana, polica za knjige i moje kačkete, je postala bojno poprište. Borimo se ja, moja migrena i zvuci sa gradilišta na nekih 15-20m od zgrade. S jedne strane se gradi novo obdanište, jer je staro premalo, a s druge... nem pojma, neka zgradurina, verovatno predviđena sa kupo-prodaju stanova ili nešto slično.
Naravno, danju. Tokom noći se drugi demoni tu ušetaju.
A volim tu svoju sobu, i volim sva svoja ćutanja u njoj, i volim što zidovi ne pričaji. Najviše volim što mi omogućava da se otuđim od svega. Njoj ne treba da polažem račune, njoj ne treba da se pravdam, njoj nisu potrebna objašnjenja. Nije joj potrebno ni da budem tu, ali ni da me zaobiđe zbog nekog trenutnog hira i nikad mi nije prebacila da je ne slušam. Njoj to nije potrebno.
Volim je i kad je neuredna. Kad po podu razbacam brojeve nekih svojih novina, kad pustim muziku, jako, najjače, kad su knjige na tamtamu, na krevetu, na stolici, na koferima, na policama, na komodi, na kompjuteru... kad mi se ovako fino Jung baškari i čeka da zaronim u „Arhetipove i razvoj ličnosti“, kad znam da ću poželevši svet mašte, po ko zna koji put utonuti u „Gospodar prstenova“ dok se ne dočepam neke fine knjižare i snabdem se svim delima epske fantastike, kad znam da mi je Dis uvek tu i da je njegova tuga za nečim, neznano čim, istovetna mojoj, kad znam da ću se nasmejati nekim knjigama koje propagiraju sreću i samo sreću... kad...
Iskreno, ne vidim zašto bi čovek stalno bio pozitivan, srećan, fin, divan... eto, ne vidim. Ako bismo to pokušali da objasnimo događajima u prirodi rekli bismo da ne bismo umeli da cenimo sunce, da nema kišnih dana, i obrnuto, da ne bismo cenili kišu da ne postoje ovi teški, pretopli dani. Ili grešim?
Činejnica je – volim sva svoja osećanja. Sve svoje radosti i sve svoje tuge, jer jedno bez drugoga ne bih umela da poštujem, želim i volim.
Činjenica druga je – moja soba skriva i zna sva moja osećanja i bila je divna, netaknuta, neugrožena. Sad... sve je manje prostor koji mi je pomagao da prebolim svašta nešto, da prevaziđem, prerastem, razumem. Više je postala simfonija mašina, brujanja, strujanja... teskobe.
I pazi kad to nije ni bitno. Eto, nije!
Zašto?
Zato što su me lagano ubili večeras. Muzikom. Samo mi je falilo da čujem još Faith No More-Evidence i U2-One i da me nema, da nestanem.
Ne, ne, ne... nemojte to ljudi da mi radite! Taman sam uspela da se zavaram da sam hladna, da mi jesste stalo, ali ne toliko, da mogu i da se zezam, da felrtujem, gledam druge frajere i da me boli uvo. Taman sam uspela da se dovedem do tog stadijuma, i onda me ovako ubiju. Nevažno je to što njega ne bih menjala ni za milijardu drugih, još manje važno je to što su drugi i ovo i ono, i ovakvi i onakvi... nevažno je sve, jer... pa... među njima postoji mala, ali značajna razlika... druge vidiš, registruješ, prokomentarišeš da dobro izgledaju, eventualno da misliš da su im performanse dobre, ali... samo jednu osobu voliš i... ma koliko teško bilo da se to prizna, da, ja jednu jedinu osobu volim. Svi drugi su apsolutno sporedni. Ne postoje. Tu je početak. Tu je i kraj.
Grešim li? Možda, ali me nije briga.
Hoću li biti povređena? Možda, ali ću se oporaviti.
Da liće ova višegodišnja monogamija izaći na dobro ili loše? Ne znam, ali ni ne marim. Lepo mi je.
Hoću li kasnije, ako krene po zlu, prema svima biti kučka? Hoću, ali opet, biću iskrena kučka. No hard feelings!
Da, mislila sam da je moja soba sigurna teritorija, ali... posle migrene, alkohola i uz neku dosta tužnu muziku i ona gubi svoj bezbednosni značaj. Prestaje da bude utočište. Postaje nešto sasvim devedeseto.
Ma mora da je kriv konobar iz pivnice kog sam sto godina čekala za kusur i koji je još hteo da me zavrne, a ja čak ostavila i neku siću od bakšiša. Da, za sve je kriv on. Nisu to moja osećanja. Ona ćute. Govori nešto drugo. Ne znam šta.
 
I remember way back way back when
I said I never wanna see your face again
Cause you were loving yes you were loving somebody else
And I knew oh yes I knew I couldn't control myself
And now they bring you back into my life again
And so I put on a face just like your friends
But I think you know oh yes you know what's going on
Cause the feelings in me oh yes in me are burning strong

But I will never be your stepping stone
Take it all or leave me alone
I will never be your stepping stone
I'm standing upright on my own

You used call me up from time to time
And it would be so hard for me not to cross the line
The words of love lay on my lips just like a curse
And I knew oh yes I knew they'd only make it worse
And now you have the nerve to play along
Just like the maestro beats in your song
You get your kicks you get your kicks from playing me
And the less you give the more I want so foolishly

But I will never be your stepping stone
Take it all or leave me alone
I will never be your stepping stone
I'm standing upright on my own

No I will never be your stepping stone
Take it all or leave me alone
I will never be your stepping stone
I'm standing upright on my own

Never be your stepping stone
Take it all or leave me alone
I will never be your stepping stone
I'm standing upright on my own
(Duffy-Stepping Stone)
2/7/2008 03:19 , zapisala Nettle
email this post | Komentara (7) | Pošalji komentar
...
-Znaš, ja mislim da ti sebe mrziš.
-Grešiš. Ja sebe obožavam, ali to me ipak ne sprečava da sebe vidim kao monstruma i da to zaista budem.

-A zašto se ne vezuješ ni za koga?
-Zato što vezivanje zahteva previše davanja,a premalo uzimanja ili obrnuto.

-A čemu cinizam?
-Cinizam? Čemu? Hm... lakšem preživljavanju gluposti. Lakše je kad im se podsmevaš, kad se sebi podmsevaš.

-Čemu egoizam?
-Tome da si samo sebe u stanju da iskreno voliš i iskreno mrziš. Sve drugo je traćenje vremena i živaca.

-A čemu stalna depresija?
-Ne znam. Valjda sam takva rođena.

(Placebo - Song to say goodbye)
30/6/2008 01:51 , zapisala Nettle
email this post | Komentara (5) | Pošalji komentar
...
Negde danas, noćas... kadGod, jer je vreme irelevantno, umrla je bakica koja je imala običaj da zaluta u naš stan. Žena se, bukvalno rečeno, odmorila. Mučan je život kad se toliko izgubiš iz stvarnosti. Odmorila se i njena porodica. Mučno je toliko strepeti nad nekim, a znati da kraj nije ni iza ćoška, već da je na dva milimetra.
Mislim da ću još dugo očekivati da opet zaluta i naleti na zaključana vrata kao prepreku, jer je takva bila preporuka od komšija – da ne zamerimo i da zaključamo. Nismo zamerali i zaključavali smo, mada... priznajem da bih ponekad, na trenutak, onaj najmanji, izgubila strpljenje, ali se to završavalo dugokim udahom i izdahom. Da, mislim da ću ipak osluškivati neće li bakica opet da zaluta. Čudno je to.
Sanjala sam pre par večeri da sam nešto strašno zgrešila, tamo negde u nekom devetnaestom veku, u nekom primorskom mestu i da su me odveli na pučinu da izmučena od sunca i žeđi, a opet u vodi, umrem. I sanjala sam da sam se nekako spasla. I sanjala sam žabe i trsku, i da se Žarko bolje izborio sa strujom, jer je bolji plivač, i Banjsku (manastir), koja je drugačije izgledala (sve je bilo drugačije, i bila je negde na primorju), ali je to bila Banjska i to je bilo blizu KM i bio je Petrovdanski sabor... i sve to u punom koloru!
Opet imam lude snove. Mislim da nikada nisu ni prestajali, ali da sam bila blagoslovena zaboravom. Izgleda da više nisam. Maler.
A i ne bilo tako kad sam poslednjih 20 dana provela u stanju stalne hibernacije.
I nije mi loše. Ne osećam ništa. Jedem, spavam, čitam, spavam, gledam TV, spavam, igram se sa Isi i Ivom, spavam, toršim pare, spavam... spavam... spavam... spavam... kad vrućina dozvoli. Odmaram malo živce. Bejah, ipak, prenapregnuta i red je da se strune opuste. Malo...
I otišla sam na kafu sa drugaricom koju ne videh dugo, s kojom volim da se vidim i s kojom volim da pričam, jer imam o čemu. Uvek. I bilo mi je lepo.
I da, znam da je nepravilno, a i dosadno počinjati rečenice sa „i“, ali... ne želim da poštujem pravila. Jer mi je dosadno.
Pripremam se psihički za ovo leto, za more, za vatreni randevu sa Krivičnim i Naslednim pravom, za Mitrovicu, za nemanje vode, za neke ljude, za knjige u koje ću da potražim spas od ljudi, za meditacije u kojima ću da pokušam da se (po)tražim, jer sam se negde izgubila, zaaaaa... dosadu, jer je sve postalo dosada.
Nema izazova. Fali mi izazov.
Sve je preprašnjavo, prelepljivo, prepaučinasto.
Ne volim paučinu.
27/6/2008 01:37 , zapisala Nettle
email this post | Komentara (3) | Pošalji komentar
Znaš...
Znaš, ne volim da dajem sebe i komadiće svoje duše, parčad svojih misli, delove onoga što zovu srce, ni otiske dlanova mi...
Znaš, ne plašim se da ću ih izgubiti, već da neću moći da ih nađem.
Ne plašim se ni da ćeš ih razbiti, već da neću moći da ih sastavim.
Ne plašim se ni da ćeš ih povrediti, već da rane neću moći da zalečim.
Ne plašim se... plašim se... želim...
Želim da mi zamrljaš boje... da te gledam izmaglicom.
Želim da mi zamrsiš misli, da ne mogu da razlučim svoje od onih koje sam ti bespovratno dala.
Želim da mi sve konce pokidaš i da ne budem više pajac.
Želim...
Želim da budem tvoj povetarac u noćima, da ti sa dlanova jedem nar, da ne mogu da smirim damare kad si tu... želim...
 
Znaš, noćas sam melasa. Teška, spora, lepljiva... obaviću se oko tebe, ući ti u svaku poru i tu zauvek ostati. Nećeš me se otresti.
Noćas sam u mislima tvoja. Urezujem svoje ime ugrizima između tvojih lopatica... nežno...
Noćas sam... svakakva, jer neko, promuklo, peva o večnoj ljubavi... amor, amor...
Nemoj mi biti blizu dok slušam špansku gitaru, kada neko opeva ljubav i ima taj napukli glas... glas koji asocira na smokve, a smokve na... amor, amor...
I da, uzdignuta na prste, polusklopljenih očiju i otvorenih usana, bestidno, lagano pratim ritam... ne bi ni pomislio da umem tako... znaš, kad me vidiš... ne umeš ti da čitaš poglede. To je tvoje prokletstvo.
 
A znaš, ne volim da dajem, a dala bih ti sve svoje... i tako te zarobila... zauvek... amor, amor...
(Arno Elias feat. Nino – Amor, amor)
16/6/2008 01:25 , zapisala Nettle
email this post | Komentara (8) | Pošalji komentar
Giving in
Danas su Zadušnice, one na koje gotovo svi u mom kraju izlaze, za razliku od Mitrovdanskih. Na njih ne izlazi toliki broj ljudi. Čovek, ako hoće da vidi sve one ljude koje nije video godinama, treba danas samo da ode na groblje. Tamo su gotovo svi. Morbidno, zar ne?
            Posmatrala sam dedin grob. Da sam bila sposobna da, u tim trenucima, razmišljam mislila bih o tome kako mi strašno nedostaje i kako se nadam da, ako nas gleda odnekud, je zadovoljan onim što vidi. Pa čak i kad grešim, kad posrćem i kad uradim ponešto što se smatra neprimerenim, da ipak razume i da ne zamera. Da, imam tu sliku u glavi i da, on je bio i ostao najvažniji muškarac u mom životu. Moj galamdžija o kome volim i da pišem i da pričam. Čovek koji me je naučio da pečem rakiju, a i gucnula bih malčice, iako je ne volim preterano, ali... e vidite, savršeno se slaže uz pečeni kropir tek izvađen iz kombinacije pepeo-žar. Mmmm... čist ukus... malo pepeljast, doduše.
I da, ja to volim. I da, jesam seljančica, ona seljančica u duši i ne, ne stidim se toga. Jedno je biti seljak, drugo je biti prostak i... biti toliko bahat kao neko danas (ne znam ko, doduše, slabo stojim s ovim bizMismenima ovde) ko je fino, iako su Zadušnice, i iako ljudi idu na groblje, iako bi iz poštovanja prema mrtvima trebalo da iskulira jednu partiju, uzeo par faca, uključile su face rotaciona svetla i napravili su žestoku gužvu u saobraćaju kako bi prevezli neki, čini mi se, građevinski materijal (videla sam samo pesak i neke metalne skalamerije). Pa dobro bre, mora li to baš danas? Zar nikako nije moglo juče? Ili u ponedeljak, ako već ne može u nedelju? Pa dobro bre, koji će ti q... rotaciona svetla? Nije da vozi zlatne poluge ili neki novac ili je neka legal tura heroina pa da mu to treba. Ipak je to građevinski materijal.
Ne razumem, ali... opravdaću sebe da sam težak debil kada govorimo o igrama velikih igrača, posebno ovde. Jer, zaiste ne znam sve te face i, iskreno, ni ne želim da znam ko su. Ne znam ni ko pravi pumpu kod groblja i ne želim da znam. Znam samo da... pa vidite, možda ću da pojedem batine zbog ovoga što ću napisati, možda će mi neko i glavu skinuti (ni to me ne bi čudilo, majke mi! Jedino je sreća što... „ti si samo sitna riba u ovom moru plavom“ i ne obraćaju pažnju na moje reči), ali nije ni to sad bitno. Grlo mi nije jako, ali ipak ću glasno, najglasnije da lajem, a kome se ne sviđa... nije da mu išta mogu. No, dalje... da, šta znam? Znam samo da smo (ili su) svi mnogo licemerni. Biznis sa ovima sa juga ide kao podmazan, a ovamo nešto mlatimo. PATRIOTE!!!! Ne damo Kosovo!!! Qrac ne daju! Ne daju biznis, za Kosovo ih zabole uvo! Ko je sve umešan u te bizMis radnje... čovek ne želi da zna. O tome niko ne govori, još manje da iko piše, obaveštava javnost, jer se stvari ne bi završile na pretnjama. Otišli bi oni i dalje. Previše je novca u igri da bi ostalo samo na rečima.
Znači... ako ikome fale beogradse devedesete možete uvek svratiti ovde. Podsetićete se.
Što se mene tiče, ja sam ovde odrasla, ali... ne, neću se vratiti. Do danas sam možda imala i želju da završim studije i da, ipak, dođem ovde da živim, uprkos svemu. Danas... danas sam shvatila da ne želim da budem na ovom Divljem Zapadu i ubuduće. Da dođem na par dana – okay. Da provedem raspust kod kuće – okay. Nešto više – nikako. Doterah cara do duvara i... moj crni kralj je pao, predadoh meč. Počeću da vučem poteze na nekoj drugoj tabli. Na ovoj nemam više nijedan slobodan korak.
Ne mogu na miru ni na groblje da odem. Jbmti sve!
14/6/2008 20:17 , zapisala Nettle
email this post | Komentara (7) | Pošalji komentar
Velkom Tu Honduras...

Od svih stvari na svetu najmanje volim onu debilnu "nastaviće se". Nastaviće se ŠTA?! Život? O hoće, itekako! Želeli mi to ili ne.

Ne sviđa mi se sve ovo. Ne sviđa mi se ništa.

Ne sviđa mi se ni ponašaje većine ljudi. Šta? Takmičićemo se ko je nenadjebiviji? Ko je načitaniji? Pametniji? Prefinjeniji? Ironičniji? U čemu ćemo koji kurac da se sada takmičimo?! I kada ćemo da (pre)stanemo?! Da pogledamo u nebo i pomislimo "da, lep je dan." I ništa više. Čak i ako je nebo sivo, i uprkos tome što pada kiša i što vam je uginula ribica i imate tu traumu po buđenju (a kao po naređenju se svakog jutra budite u 6.11h, iako ste možda na spavanje otišlu u 4.00h i ne možete da zaspite nikako, bez obzira na spuštene roletne... ne pomaže), a po izlasku iz zgrade vidite kako viršla pada na travnjak sa ko zna kog sprata. I sve vas čudi. I to ne bi trebalo da se desi Čak i ako vam je zgrada puna nekih malo ŠLB bez B dekica i bakica (a sasvim sam sigurna da niko od njih nije odgovoran za taj flash), te jedna bakica sa sprata ima običaj da zaluta u vaš stan. Znate o čemu je reč, stara je, senilna je, plus ne vidi dobro, a hoće da umre od dosade u četiri zida i mora da šeta tim hodnikom na osmom spratu, pa eto, ponekad (otprilike tri puta za deset minuta) zaluta ka vašim vratima. Košije vam se izvinjavaju i čude se kad kažete da je u redu "mi ćemo naprosto da zaključamo vrata, pa kad vidi da je promašila, otićiće gde treba".

I kako ćete vi bakici kad vas onako, detinje, upita da se provoza liftom, da objasnite da to ne sme?! I kako ćete da izdržite da vam se ne gadi neko ko bi je, takvu, ismejao? Jer, postoje i takvi ljudi, a ja, na žalost, previše njih poznajem. I muka mi je.

Od svih formi razgovora i načina komunikacije, u poslednje vreme najviše volim monolog. Osim reči izgovorenih za vreme prelišavanja naučenog, prođe i po dva-tri dana da skupim pola sata razgovora. Ukupno. A ja još volim da pričam. Ili sam barem volela. A možda sam i imala o čemu i šta govoriti. Možda više nemam. Đavo će ga znati...

Nešto kao učim. Nešto mi puca nokat za taj ispit. Otićiću u utorak, stati pred profesorku i mlatiti nešto, tek da ne bude da sam mutava. Ako bude šestica, poništiću ispit. Laže svako ko kaže da mu nije stalo do ocene, posebno ako govorimo o laganom ispiti, lepo napisanom, koji može da spremi za petnaest dana, samo kad mu/joj ne bi falilo volje i motivacije. Meni fali. To mi uvek fali kada govorimo o onim stvarima koje idu lako, koje teku. Sve što zapinje - na kraju ispadne daleko lakše nego što sam očekivala, jer je bi(l)o izazov.

I tako, čekam... čekam da dođe taj utorak sa samo jednom pređenim gradivom i 10% gradiva koje nisam ni pogledala, niti ću. Ako sam maler (a nisam) ko ga šljivi. Biće sexa preko leta.

Treba da dam tri hiljade za jedan dan na Exitu. Neka hvala, radije ću sačekati da Manu Chao dođe u BG. A za te tri hiljade napraviću Manu Čao parti za sebe. Velkom tu Tihuana, tekila, sexo, marihuana.... bla, bla, bla...

Otišla sam... otplovila... videću ljude u nekom drugom vremenu... sada neke stvari previše bole with every heartbeat. Da, to je pesmica na koju sam trenutno naložena Robyn-With Every Heartbeat, što me nije sprečilo da se danas oduševim kad sam videla jednog klinju da nosi majicu Rammones. Go kid!!! I tako se to radi - od malena upućivati dete na prave vrednosti. Ne na razne šarade.

Niti na naložitis sličan onome kome je moj brat prisustvovao sinoć. Kaže, bilo je extra, oko 2000 ljudi u bašti SKCa. Rekoh "extra, znadoh ja za te likove davno pre nego polovina od te dve hiljade, ali neću da idem." Zašto? Pa zato što primera radi, dolazi brat jutros i pevuši "a ja bih želeo da jebem sve, sve devojke, drugarice..." ili nešto u tom fazonu. I još kaže da su rekli kako je to prava istina o muško-ženskim odnosima. Rekoh "da, ali možda o nekim pičkastim muško-ženskim odnosima, u kojima se svi kurčimo, izigravamo nenadjebive face i kao nešto glumimo bogove u želji da pojebemo sve i svakoga, da kao svi hoće baš nas, a mi se ne nećkamo, već uzimamo šta nam odgovara, dok bismo istovremeno samo da nas neko mazi, pazi i voli ovakve kakvi jesmo i to nije patetika, već realno stanje stvari. Smešno. Ne, dragi brate, draža su mi sva kukanja od takvog fazona, jer su kukanja uglavnom iskrena, a taj neki muško-ženski prezir je samo gluma i maska satkana od straha svih nas i njih koji ne bi(smo) voleli da budu (budemo) povređeni. I nemoj da si se usudio da kažeš da grešim, jer znaš da nije tako. A i da misliš da jeste, ne progovaraj - glavu ću ti razbiti."

Jeeeeeeeeeebote, a taman sam oladila (namerno nema ni apostrofa niti bilo čega sličnog što ukazuje na naznaku lepog, pravilnog pisanja. Jebe mi se i za pravilno pisanje.) sa psovanjem. I opet psujem, preterano.

Neku noć sam se okomila na fanatike. Svake vrste. Na svaki vid extremizma. Extremisti u svakom pogledu su budale. Večiti nezadovoljnici koji vrište da budu primećeni i ne znajući kako, na kraju se okrenu nekoj takvoj metodi. Ne, ne, ne... dame i gospodo, ne radi se to tako. Ponekad je dovoljno samo da radite ono za šta ste rođeni, ili mislite da ste rođeni, i da se (po)trudite da to odradite dobro. Tada će vas neko primetiti. I videti i čuti i poštovati... a ako vas i budu napadali - a šta vas boli kurac? Vi samo pokušavate da živite svoj život, za razliku od milijardu besposličara, zar ne?

 

P.S. Nastvaiće se... do nastavka - u Hondurasu sam. Ovde dođoh samo da prospem još malo otrova "da me otrgne od snaaaaa..." kako se to kaže u pesmu jedne, drage mi, naše grupe.

(Robyn-With every heartbeat, repat milion puta, barem kod mene)

8/6/2008 01:23 , zapisala Nettle
email this post | Komentara (4) | Pošalji komentar
Adio...
 Sve je u tom maju. Maj, maj, maj... zaslužan i kriv što postojim, zaslužan i kriv za sve ono važno i nevažno što mi se dešava. Glavni krivac, sudija i tužilac na kantaru mojih dana koji meri ko sam, šta sam, gde sam stigla i dokle ću otići. Maj... ne znam da li da ga volim ili mrzim, baš kao i sve osalo u životu, jer kao sve drugo ima i svoju lepu i ružnu stranu. Zavisi samo od tačke gledišta i od toga kako stvari želiš da tumačiš.
            Upustila sam se u jednu debatu skoro. Navodila i pobijala argumente. Navođeni su mi i pobijani argumeti. Blah... kome to još treba. Mišljenje nisam uspela nikome da promenim, mišljenje nije niko uspeo da mi promeni, jer sam uverena da sam u pravu. Verovatno je i druga strana u to uverena. Kao da je sad to nešto bitno. U svakoj diskusiji nećete uspeti promeniti mišljenje nekome. Takav je zakon prirode. Ne znam koliko da ste ili da mislite da jeste u pravu – za onog drugog to niste, niti je on/ona za vas. Kraj priče i to opet pre samog početka. Tačka gledišta je čudo. Tumačenje je, već, sposobnost.
            U biti jesam polemičar koji ne zna za kompromis, no... kompromis se ne svodi samo na slaganje u nečemu što nikome neće doneti korist. Kompromis bi trebalo da bude nalaženje najboljeg rešenja. Ljudska priroda, međutim, nije sklona najboljem rešenju. Skloni smo tvrdoglavom ja sam u pravu. Niko se i ne zapita a šta ako nisam? Šta onda? Mislim da je problem u strahu, u slici stvorenoj u umu kako bismo mogli prestati da postojimo ako samo ustuknemo za korak, u mogućnosti da budemo poraženi, da neko stigne pre nas, da pokažemo slabost. Biti beskompromisni polemičar se na kraju svodi samo na strah od poraza, a pre deset dana, kad se nula u mom broju premetnula u jedinicu, sam odlučila da neću dozvoliti sebi da se plašim poraza, jer će ga strah dozvati. Jedna od new years resolutions (jer, meni nova godina počinje u maju) je bila radi i ne strahuj ni od čega, ako ti ne valja, uvek možeš da odeš. Sve je pitanje izbora i hrabrosti.
            Uostalom... o porazu, (su)stizanju, pobedi i strahovima je u Jesenjoj svili, a kroz posmatranje brzine glisera, Danilo Nikolić lepo napisao:
 
            Saosećam sa patnjom prirode od potmule jeke njegovih motora. Saosećam, u stvari sa svojom patnjom od mašine. Pa mislim o tom, o toj težnji, potrebi, želji, šta li, o sve većim brzinama, i zašto ljudi, mnogi, žude za njom.
            Znam, razume se, udžbeničke teze o osećanju moći pri vladanju snažnim motorima, o kroćenju limenih naprava, koje imaju sposobnost brzog kretanja.
            Možda je u to umešala prste i praiskonska potreba za kroćenjem divljih konja, radi pomoći u životnim poslovima, i zbog lakšeg savladavanja prostora.
            Pa ipak, danas je to želja da se umakne. Nimalo svesna. Rođena iz slutnje da se ne može izbeći kraj. Opstanak je stalno vrludanje, varkanje od groma, da nas ne pogodi. A on pogađa najhitrije, baš one u pokretu.
            Događa se, kao u lovu, da najbrži dospeju pred cevi prvi. Brzine prosto mame smrt, izazivaju je. Kao što mamac, koji se pokrene, da klisne, podstakne grabljivicu da ga sustigne. Da joj ne umakne. I stigne ga.
Tako i smrt, stari traper, sve drži na nišanu. Retko joj se događa da utroši drugi metak. Prvim obara.
 
Zaljubih se u roman, u lakoću pripovedanja, u način na koji priča klizi. Nema pretencioznosti, ničeg velikog, ničeg ružnog, niti jadnog... gotesknog. Sve je jednostavno, toplo. Sve je onako kako mi je bilo potrebno u proteklih nedelju dana dok se borim s napadima migrene. Nikada nisu bili ovako dugotrajni ni intenzivni. Kombinovani prašak ne deluje. Bol u jednom predelu umine samo da bi se javio u drugom. Ako ne radim ništa bol se pojačava.
Možda je to moje prokletstvo. Osuđenost na rad. A mislila sam da je suprotno.
 Dala sebi, juče, slobodan dan i umalo poludela od galvobolje. Onda sam se opet upregla i ne dajem si ni sekun slobodan. Možda ću izgurati period bez hemije, možda će glavobolja otići jer nemam vremena za nju, baš kao što bolest ne dolazi jer nemam vremena da joj dozvolim da me poseti. I njima je potrebno vreme, a ja ga nemam. I sva je prilika da ću ga imati još manje, pošto su sudeći po žumorenju na faxu odlučili da će se ispit koji prenesemo u III godinu plaćati 10 000 dinara, a moram da prenesem makar jedan. Ne umem da učim za prolazak! Neću ni da naučim da tako radim! Neću da mi bude luxuz da dajem ispite kako ja hoću i da učim kako meni paše!!! Neću samo zato što naši fakluteti imaju slobodu da se ponašaju kako hoće, jer ministra prosvete, očigledno, ne zanima da se bavi svojim poslom. Uostalom, a zašto bismo mi imali obrazovane ljude? Nepismenu rulju je lakše kontrolisati, zar ne?
Tiha psovka, sočna, se sakrila u uglu usana. Ne dam joj da izađe. Ne želim više da psujem. Ne u ONOJ meri.
A dok gledam ove maturante na ulicama i pitam se – a šta njih čeka? Hoće li neko srediti stvari te da bar ta generacija, druga posle moje, koja će kročiti na te visokoškolske ustanove zna šta ih čeka, da budu pošteđeni svakog voluntarizma? Da li se iko ikada, u vooj zemlji, setiti da postoje mladi ljudi, oni na kojima bi sve trebalo da ostaje ili će i od nas stvarati otimače, beskrupulozne, bezobrazne i bezobzirne? Eh... ko to zna... sve je mouće.
I pade mi na pamet moja generacija. I naš kraj srednje i sve... hm... mislili smo da će mnoge stvari biti drugačije. Neki su osetili samo slast potom, neki su zagrizli nedozreli badem do kraja. Ja? Bitter-sweet. Takav mi je život bio oduvek. I takvog ga volim, da je iole drukčiji bilo bi mi dosadno.
Kopala sam po beleškama skoro i naletela na tekstić datiran na 25. maj 2006. godine. Bio je objavljen na blogu, pa obrisan kao i još neki. Bio je to oproštajni tekst namenjen mojoj genraciji i, iako sam doživela brojne kritike zbog svojih reči još uvek stojim iza svakog napisanog slova. Nikad neću promeniti mišljenje ni za inč.
A pisala sam:
 
Zbogom generacijo. Danas nam je bio poslednji dan skupa. Neću žaliti mnogo za vama. Bilo nam je, manje-više, lepo, ali došlo je vreme da se gilja dalje. Neću se osvrtati unazad. Neću plakati. Ne žalim za vama. Žalim samo za jednim vremenom koje sam mogla mnogo bolje iskoristiti.
Nismo mi bili nešto složni. Nismo se nešto ni gotivili. Imali smo neke svoje uloge i igrali ih manje više dobro. Možda nismo verovali jedni drugima, ali smo se zato dobroprovodili zajedno. Pub i Dama pamtiće naše zajedničke izlaske. Krf, Atina, Solun... pamtiće naše korake. Epidaurus će još osluškivati „Gusta mi magla“ i „O Sole mio“. Raspevana generacijo SALUT!
Nisam vas sve volela. Nisam vas ni mrzela. One nemile mi, uglavnom sam zaobilazila. Igonrisala. Neću plakati za vama, jer svi ste, hvala Bogu, živi i zdravi. Sretaću vas još tu i tamo, a s skim poželim povremeno ću otići na piće, čisto da se setimo nekih dana.
Generacijo pevaj! To najbolje radiš. Pevaj sve, ali nemoj pesme o rastancima. Njih ne voli svako.
Vozikaj se po gradu automobilima, pravi lom, ostani u birtiji preko puta škole i napravi ceh o čijme plaćanju ćeš misliti sutra, kad se otrezniš, samo ne tuguj. Deluje mi lažno ta tuga kad se setims vega. Deluje mi lažno čak i ova seta koja je mene obavila, a znam da se ne pretvaram.
Ne volimo se mi toliko, generacijom. Samo žalimo za bezbrižnošći jednog doba. Žalimo za detinjstvom, jer sada i zvanično nismo deca, sem u srcu.
Srešćemo se, jednom, generacijo moja, i dozvaćemo uspomene. Pričaćemo o ekskurzijama, o izletima i svim onim kulturnim događajima za koje smo MI „krivi“, jer do našeg dolaska bilo je mrtvo. Odeljenje IV3 je sve radilo, a izvlačili bismo deblji kraj. Kažu, baš zato što smo dobri. Ne očekuju loše od nas pa kad se dogodi, kažnjavaju nemilice u uništavaju nas. Svađamo se među sobom, ogovaramo, ulažemo gigantski trud da se ne mrzimo, a oni se smeju.
Dobismo komplimente juče. Da smo nevaspitani. Par kretena ti napravi belaj, ali ti se smej! Urlaj kad treba, ali se smej i pevaj. Samo nikad ne zaboravljaj. Srešćemo seponovo. Možda ću vas tada više voleti, možda i neću. Odglumiću tu ljubav i opet staviti masku na lice. Neće mi biti prvi put.
 
Vraćam film. Lagano. Proživljavam brojne scene ponovo i shvatam da se ništa bitnije nije promenilo. I dalje isto mislim. Hm... valjda neko mora i to.
17/5/2008 13:21 , zapisala Nettle
email this post | Komentara (5) | Pošalji komentar
Dajem reč

Ne, ne, ne... ne u smislu izvesne javne ličnost. Nikako u tom smislu. Ovo bi se pre moglo formulisati kao "predajem reč... još jednom". Iliti, predstavljam vam josh jedan socio-politichki biser mog brata. Sha je njemu bilo kad je ovo pisao - ne znam, ali Velika Svinja still rules. Na žalost.

"NAŠA ŠUMA"

Velika Svinja mi je dosla u san... a mislio sam da je nikada vise necu videti. Odmah mi se sve vratilo.

Pamtim kako je suma izgledala jadno, zapusteno. Svinje su vladale i sumu su uredile tako da ih podseca na dom, svinjac, i eto - malo, po malo suma je i postala svinjac. Na sve strane prasici koji se valjaju po blatu, izguzvan, podgojeni, besni. Ostale zivotinje su se razbezale kud koja, kad su videle na sta nam suma lici - lavovi su otisli u Veliku sumu preko, lisice se posakrivale, zecevima su samo nosevi virili iz jazbina. Jedino na ptice nisu mogli da uticu, one su jednako pevale svoju pesmu i bile visoko iznad njih. Tek, suma je bila vrlo jadna... na izvor nije moglo ni da se pridje, cesto nije bilo ni trave ni vode, a nekako se i noc brzo spustala. Sve u sumi bilo je mracno, crno i blatnjavo.

A secam se Velike Svinje na pocetku... kako su se brzo rasirili po celoj sumi, on i njegovi, a samo smo im vrata odskrinuli. Sve sto smo ikada zeleli jeste da nasu sumu uredimo kao sto je Velika suma uredjena. Ah, Velika suma... to je lepota! Ima trave i vode koliko hoces, jeste da se treba do nje probiti i da je treba zasluziti, ali ako zasluzis - dobijes. I niko te ne maltretira na izvoru, ides od mesta do mesta slobodno, od pasnjaka do pasnjaka, a i ima se sta videti, upoznas razlicite zivotinje, cujes sta one misle i zele i uporedis sa svojim zeljama - tad i shvatis da vam se zelje i ne razlikuju mnogo i da su to iste zivotinje kao one u nasoj sumi.

Velika Svinja je mnogo obecavala, zato smo joj i verovali. A unistila je sve sto je dotakla. Zbog Velike Svinje ne mogu ni prici na izvor na kome sam rodjen, samo povremeno, kad se zmije koje su izvor zauzele povuku u rupe... a osecam njihove poglede, otrovnice me gledaju iz rupa i cekaju gresku da bi me zaskocile i otrovale. Sad je izvor u stvari zmijarnik, njihov je... sta ja tu mogu? Tiho placem.

Dugo sam se pitao kako je to bilo moguce, ko je proglasio Veliku Svinju za vodju... Onda sam pogledao oko sebe i sinulo mi je - majmuni! Video sam ih svuda, gorile, simpanze, orangutani, majmuni, majmuni, majmuni... pa da, u nasoj sumi vecina su majmuni, sve sada i deluje logicno. Danas ih opet vidim, pojavili su se i ovoga puta masu zastavama na kojima su Hijena i Gavran... Izgleda da je Velika Svinja porodila i majmune, i Hijenu, i Gavrana... Stresem se kada ih vidim svuda oko mene, svi urlicu, gracku, smeju se histericno, sve je strasno, grmi od buke!

Crna ce se noc spustiti nad nasom sumom.
To mi Velika Svinja porucuje da nije zavrsila sa nama.
Smeje mi se u lice i nudi mi blato, svinjac i mrak.

Ne, hvala.
Ja cu izabrati izvor, nasu sumu i Veliku sumu.
A ako majmuni opet pobede i za vodju proglase Hijenu ili Gavrana, cutacu i trpecu.
Ja iz nase sume nemam gde da idem.

5/5/2008 14:50 , zapisala Nettle
email this post | Komentara (9) | Pošalji komentar
Izdr... neko ...*avanje

Dahom prekrajam obrise, prilagođavam sve(t) svojim oblicima. Pravim sigurno utočište. U njemu ću se sakriti kada me spopadnu zime, u nečijim očima ću smestiti svoj dom, tuđe rame će biti čuvar moga sna, a život ću poveriti ko zna čijim usnama.

            Daću sve samo da ne bih imala ništa.
            Odigraću partiju teksaškog pokera i staviti sebe na jednu kartu. Prodaću se. Rizikovaću, jer karta može biti dobra. Mogu i da blefiram.
            Oooo... blefer sam ja stari! Ta vrsta prevare je laka za izvesti. Dovedoh je do savršenstva, u poslednjih godinu dana, igrajući se sopstvenim i tuđim opsnenama, baveći se iluzionarstvom. Moram, ‘coz I’m just truing to manage the day.
Želim da se povučem, da isparim – stranac sam im, stranci su mi.
Ha! Kako strašnu stvar mogu reći dva slova na istom mestu u rečenici, ali promenjenih pozicija u rečci.
Stranac sam im. Stranci su mi.
Ne umem tako – to mrštenje, izigravanje damice, dizanje nosa, kurvinsko izdrkavanje... nazovi kuliranje. Ne mogu više da se bavim veštinom mišljenja da je neko seljačina, da se prostački laktam, a da se 'vamo smeškam. Umorih se od toga. Strašno se umorih.
Zaboravih i veštinu pažljivog odmeravanja koraka, da ne napravim neku grešku (a strah od iste se vraćaaaaaa...). Ne volim je. Zašto? Zato što nju obično prati veština radarskog uočavanja tuđih grešaka u koracima i trljanja istih na nos. Ne volim ni to. Nekako, imam neki perverzni osećaj da se sve to radi samo da bi se sopstvena vrednost podigla i to na najgori mogući način – srozavanjem drugoga. Kao da ne možemo vredeti mnogo ili barem dovoljno, ako drugome tu neku vrednost ne umanjujemo. Aaaaaaaaaaaaaaaaa!!! Licemerje, pokvarenost, ljigavost – u punom zamahu! Nuspojava – nagon za povraćanjem.
I još mrzim prebacivanje u stilu Ti nikada ne kažeš direktno, onda kada se sranje dogodi, nego uvek umetneš u razgovor kad se stvari slegnu.
Razmišljam A šta bre ti hoćeš od mene?! Da mogu normalno da pričam, rekla bih odamah, ali ne mogu. Ne mogu što zbog toga što sam u trenutku toliko besna da je najbolje da ne progovaram, što zbog toga što bi se odmah, sa suprotne strane zauzeo odbrambeni stav i izbija svađa u kojoj ću samo još više da popizdim, što zbog toga što bih od muve napravila slona i sve bi ispalo svakako samo ne onako kako treba. Naravno, popizdela bih na sebe i to zato što sam sebi uopšte i dozvolila upuštanje u te konverzacijske splačine gde se pravimo da sve „govorimo u oči“, a znam da je prethodno ta tema dobro pretresena iza leđa i to u tolikoj meri da je sada svaka reč izgubila na težini, ali je dobila na sluzi.
I još jedno me zanima – a zašto bih nešto što se davno dogodilo sad vadila iz naftalina? Šteta je učinjena, ne vredi plakati, ne vredi ni govoriti o tome – sve je to samo pucanj u prazno, jer ako neko ume da razlikuje dobro i loše, zna da je pogrešio i neće to učiniti još jednom. Ako ne ume – džaba priča. Greška će se pre ili kasnije ponoviti.
A jbteeeeeeee... sve je uhvatila neka razgovor-manija i svi bi nešto neki qrac da pričaju i ispravljaju krive Drine! Neću bre! Ne želim! Zašto? Zato što se ne sećam kad me je neko poslednji put onako, sa zanimanjem, pitao kako sam. Naglasak je na ovome „sa zanimanjem“, jer svi nešto pitaju iz kurtoazije, a odgovor ih nimalo ne zanima. Ako kažem „ma super sam“ onda se čude (kao da je grešno osećati se dobro), ako kažem da sam buđava onda neki čedno-sažaljiv pogled i uteha u piiiiiiiiiiiiiiiiizdu materinu (kao da je to upravo ono što mi treba. E nije! Kad sam izgorela za utešiti teše me neka knjiga i porodično pakovanje sladoleda. Za ljude ne želim ni da znam. Kraj!)!
Pitam se – kakav je osećaj? Mislim, to srozavanje drugih – jel se oni osećaju jebeno potentno posle toga? Jel bolje spavaju? Uče? Šetaju? Pevaju? Jedu? Jebu?!
Kakav je osećaj?!
Jebem ga, ne znam. Ne želim da znam.
No, ono s čim dugo vremena nisam bila suočena se vratilo – strah od grešaka. U poslednje vreme je sve prisutniji. Nabijaju ga oni kojima je, šatro, stalo. Kurac im je stalo! Neka, da se ne lažemo, jer... pa da im je stalo druga bi se ploča vrtela! Ova je već prekardašila s preskakanjem. Sva se izanđala.
Ne, nisam loše volje večeras (naprotiv, osećam se nenadjebivo dobro) i ne pišem ovo zbog toga. Pišem zato što mi je dosadno (da nije ne bi ni bilo tolikog pisanje ovih dana) i što sam morala da izbacim bad energy koja se skuplja još od prošlog četvrtka.
Pukla sam po svim šavovima. I zato sam umalo i poginula, ali i dobila batine. Zato mi je komšiluk i danas zvocao zbog muzike. Zvocala je i mama. Najnepristojnije, ali (što je krajnje ironično) i najstaloženije moguće sam odbrusila:
Šest je posle podne. Vreme ručka je davno završeno. Taj odmor posle ručka je završen. Po zakonu smem da pravim galamu do 10 sati i ima i da je pravim ako mi se hoće! Ne kršim nijedan zakon i nemam nameru da se osećam loše zato što mi se muzika koju volim sluša malo glasnije. Da puštam neko seljobersko zavijanje sasvim sigurno se ne bi bunili!
Mama se povukla iz moje sobe, a ko god da je došao od komšiluka, sa ulaznih vrata. Doviđenja, dame i gospodo. Ovde sam ovako kratko i vi mi nešto serete. A pitali bi se kad bih odlepila pa im opičila mjuzu u ponoć. Bogu hvala, pamet mi ni najmanje ne smeta.
I da, ne poričem da mislim kako sam u proteklih nedelju dana bila najgori čovek na svetu, kako to i inače jesam. Ne poričem ni da uživam u toj svojoj ulozi, jer mi je licemerja preko glave. Ne poričem ni da ću svako osećanje krivice stručno izignorisati i da ću nastaviti da budem zla. Kad me budu napali u vezi s tim šta se, kog vraga, dešava opravdaću se PMSom i predrođendanskom depresijom.
Da razgovaram neću. Jer su mi stranci.
(Darko Rundek – Stojim i gledam se kako postojim)

1/5/2008 01:35 , zapisala Nettle
email this post | Komentara (4) | Pošalji komentar
......

Dok koraci narušavaju mir svakidašnjice skidam paučinu sa dlanova ne bih li zapamtila taj oblik, ne bi li se taj miris uvukao u pukotine mojih sanjanja...

Snovi su čudni, lately. Ne umem da sj... čudovišta, a strahovi otvaraju neke kapije na koje samo ulaze nova. Na svako uništeno dođu još tri. Spaljivanje, egzorcizmi, istrebljenja... ništa nije dovoljno. Oni i dalje ubijaju moje leptire.
 
Ko su Oni?
Ne zna se.
Zašto ja?
Nisu rekli.
Kada će otići?
Rekoše „nikad“.
Zašto?
Lepo im je.
 
Trebalo bi da ovde započnem priču. U stvari, završavam je. Leptiri odumiru. Priče nestaju.
29/4/2008 13:55 , zapisala Nettle
email this post | Komentara (2) | Pošalji komentar
A možda sam ja retard?
Dešava mi se, tako, na momente da zažalim što ne živim u Mitrovici. Makar bih tema za pisanje imala iha-haaaaaaa... do prekosutra! Verovatno i vremena za pisanje i živaca i želje za istim, jer bi to bio idealan način da se pobegne od neke učmalosti koja me, doduše, nije sada uhvatila, pošto sam jutros stigla, ali kroz tri-četiri dana... evo je, tu je, iza ćoška, brzo će uskočiti, bez obzira na to što sam donela neke svoje obaveze sa sobom. Paučina koja prekriva svakodnevnicu ne beži tako lako, ali se lako namiče. Često me strašno mrzi da je uklonim, pa kad dođe do uklanjanja... šeretski se smeje znajući da će opet da se namakne, i nadajući se da će pre ili kasnije da se (opet!) bezobrazno nametne. Tja... ta bar mi je ta borba s umrljanom svakodnevnicom dobra za ubijanje dosade, a još je bolje kad mi je to najmanji problem. Da, definitivno je tako.
            A znaš, Džo, odlepila sam juče, u DžiEsPiju. Jesam, najozbiljnije. Htela da uđem u bus, kasnim na fax, a ispred mene uleće neki matori i još se dere na mene zašto se guram, a ovamo se videlo da stojim tu pre njega i čekam da uđem. U trenutku mi se pomračila svest jer sam osetila miris alkohola u pet posle podne i to bazdi onako žestoko, zatim, vidi se da je neki seoski đilkoš i treće, mogla sam fino da zaginem kako je krenuo da me praktično izbaci kroz ona vrata. U momentu pomračenja svesti sam počela da urlam na njega da se skloni. Kao majmun mu još i persiram. Kao budala posle postiđeno spuštam pogled, jer je sva ona raja u busu mene gledala kao debila, a njega kao žrtvu „nekulturne mladeži“. A taj... skot, je posle dve stanice izašao! Eeeeeeeej... dve stanice!!! Ja sam crvenela još narednih pola sata u tom busu ni kriva ni dužna i razmišljala da ipak nisam preterala.
Možda sam ja retard. Šta ti misliš?
I, dragi moj Džo, priča Svilena kako su pre nedelju dana neki momci otišli u Kolašin(Ibarski) i demolirali kafić. Tukli svakoga ko je hteo da izađe iz kafića – i muško i žensko. To su uradili samo zato što im se, d' izvinete, digo da malo lome i izigravaju neku silu. Razlog? Rekoše da je jedom liku (poznajem ga oduvek, ljigavac svoje vrste) neki klinja pretio, a njima, toj bandi, „niko ne sme da preti“. Zemljo, otvori se!!!!! Ej, to je klinac, ta pretnja je mogla da se reši u Mitrovici sa dva šamara i jednim „mali, začepi ili ćeš loše da prođeš.“ Neki ljudi, oni koji spadaju u Face (one sa velikim F, one s kojima ne sme bukvalno niko ni da pomisli da se kači) tako rešavaju konflikte. Zato sa njima znaš da ni ne smeš da imaš bilo kakve nesuglasice, jer se oni ne qrče, ali će te srediti, a da ne trepnu.
Ovi... ovi su već nešto drugo. Njih možemo opisati kao čopor. Napadaju samo tako. Kad su brojčano nadmoćni i kad su sigurnni da je neko slabiji, Mentalitet mase, grupe, rulje, čopora je kod njih osnovna karakterna crta. Neko bi takav način života nazvao slogom, ja ga nazivam nedostatkom mozga i muda da se SVOJ život živi na SVOJ način. Nesposobnošću da se prihvati odgovornost za svoje postupke, te se zato po liniji manjeg otpora skrivaju, identifikuju s grupom i žive u grupi, kreću se u grupi, razmišljaju (ako uopšte poseduju sposobnost za obavljanje jednog tako komplexnog posla) u grupi. A kao grupa su krajnje... ne, ne, nikako. Loši. Očajni, odvratni. A kao pojedinci? E ne'š verovat' ima i dobrih, ali bukvalno – dobrih. Onih za koje bih smela ruku u vatru da stavim da mrava ne bi zgazili. No, način na koji ljudi funkcionišu kad ih ponese rulja je zaista interesantan. Ta nije uzalud predmet brojnih rasprava i proučavanja. I ne kaže za Dž. Marko masa je keva. Jer, ona to jeste.
Hm... užas. I sve to, usuđujem se da pretpostavim, neće se dobro završiti. Neko će (puj, puj, puj...) morati da pogine da bi se ti ljudi smirili, a Kolašinci su ionako zapretili dvojici da će ih ubiti, jer više ne znaju šta da im rade ni kako da zaustave to ludilo.
Vidiš, Džo, u pravu sam kad kažem da su komplexi čudo. U roavu sam kad kažem da do bilo čega sličnog što nam se dešava ne bi došlo da ljudi nisu odrasli suočavajući se sa nekim pogrešnim kriminal-uzorima u jednoj ruralnoj sredini, gde si faca ako se ponašaš na kurva-kriminalac fazon. Vidiš, Džo, ne grešim kad tvrdim da do svega ovoga ne bi nikako moglo da dođe kad bi ti ljudi išta radili, imali ikakavu svrhu postojanja, ikakvu obavezu, a dakako i ono što se zove odgovarajuće kućno vaspitanje.
Znaš, Džo, za svoje još malo pa 24 godine, moj brat se potukao dva puta i to jedan-na-jedan pošto više nije znao na koji način da debilima (do)kaže da ga iskuliraju i to pre jedno 7-8 godina. No, ono čega smo nas dvoje svesni to je ko smo i šta smo. Takođe smo svesni da, kad bismo napravili sličnu pizdariju i to iz čistog mira, najbolje što može da nam se desi jeste da zaglavimo u zatvor pre nego nas roditelji dohvate. A takođe i ne kapiramo baš najbolje to ludilo gde se dokazuje ko je jači, premda, često poželimo da stoki otkinemo glavu (barem za sebe znam da poželim nešto slično i to, na žalost, često).
Ko zna? Možda smo mi retardi.
I... i ovaj poslednji deo pišem extra „vesela“. Ako ubodem slova, onda sam genije. O posledicam svog poroka misliću sutra. Pitam se samo šta bi mi rekao moj anđeo čuvar koji me, srećom, nije video večeras. Ne znam gde je, ni šta se dešava, ali znam da ne bi bilo veselo da uoči moje raspoloženje. U stan sam ušla na prstima, pokušavam da iskucam šta mislim da treba, a onda naravno da bi se predupredile posledice, sledi potraga za hranom (ko drži hranu, ima moć).
Za sve to vreme nisam prestala da mislim o jednoj svojoj sestri koja je onako, fino, doživela da roditelji ne žele da čuju za nju, jer je porodicu odlučima da zasnuje sa oko 30ak godina starijim bizMismenom koji je zbog nje napustio troje dece (iskreno, za ženu me, stava da je bolje da su srećni odvojeno nego mizerni zajedno, zabole pivo). Ne prestajem da mislim na to, jer znam da bi (puj, puj, puj...) moji odreagovali na isti način – za njih bih bila mrtva. Prepuštena zaboravu, jer ne možeš da obruaš porodicu i očekuješ fenomenalan prijem, ako što je svojevremeno, bludni sin doživeo. Tu priču još uvek doživljamam kao SF događaj, jer ne možeš da praviš pizdarije i da očekuješ da će se sve, baš kao u nekoj sapunjavoj operi i/ili opreti, završiti lepo. Ljudi ipak ne prašraju tako lako kako nam se to pokušava servirati. A onda, nameće se pitanje – koga ona voli, tog čooveke ili džipove, avione i slično? Ne, ne osuđujem je. Moguće je da taj čovek ima nešto što njoj prija. Moguće je da je pazi ako malo vode na dalnu. Moguće je mnogo toga, ali i dalje ne razumem – jer, može otac da joj bude, ali dobro – ko sam ja da sudim? Ionako trenutno nisam najsposobnija da trezveno razmišljam. Ebem ga, očigledno su svi pametni, a ja sam retard.
26/4/2008 03:47 , zapisala Nettle
email this post | Komentara (6) | Pošalji komentar
Podsetjanje

Podsetila me je Sandra vecheras na jedan tekst koji je, na nekom nashem forumu (kažem "nekom", jer ne postoji više, a i vama samo ime nije toliko bitno) jednom postavila. Značaj tog teksta je, barem za mene, bio u činjenici da je o jednoj ozbiljnoj temi izrazio nešto što ja mislim, mada neuporedivo bolje, spretnije, lepše. Još jednom sam se s poštovanjem naklonila genijalnom umu Danila Kiša. Takođe, ovaj tekst je, opet meni, značajan jer se nešto svi kunu u nacionalizam. Možda bi trebalo da se prvo malo objasnimo, pa da pričamo. Da ne dužim, Danilo Kiš bolj piše nego ja.

O NACIONALIZMU
 
 
Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te, prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se «izrazi», ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, kao zadatak i cilj probleme od epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih, itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N.N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, u koje se on sam smestio – ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuu bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila (Jules).
 
To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomen jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova «tajna», da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju.
 
Ovaj i ovakav portret, primenjiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one isuviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju asketa, potencijalni borac koji čeka svoj čas. Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, «potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta».
 
Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje koje ne iziskuje truda. Ne samo «pakao to su drugi», u okviru nacionalnog ključa, naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija.
 
Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše «iz naroda i za narod», koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim, nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič (a, da se podsetimo, kič bi se mogao meriti stepenom banalnosti svojih asocijacija – A. Mol.), u srpsko – hrvatskoj varijanti, nacionalizam je borba za prevlast oko licitarskog srca.
 
Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture – ne tiču ga se. Ali stvar nije tako prosta. Ako i zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom coleur locale-u takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta, što će reći da nije u službi umetničke istine, jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.
 
Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više, mi koljemo, kad se mora, ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke, itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. Skočiti malo više od njega, ostali me se ne tiču. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični a tako različni, zbog kojih je igra i započeta.
 
Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svog brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim: pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, «nikoga do Boga», a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan kao i on sam, «ponos porodice», porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi, blesavi rođak.
 
Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze. «To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan da je sasvim priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili anonimnosti gomile, ili u nekakvom pravednom ratu. Nezadovoljnik koji u mirnodopsko vreme ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune» - slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenog kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija, i antiideologija...
 
Ideje, br. 4. za 1973. (intervju)
Čas anatomije, 1978.
20/4/2008 22:40 , zapisala Nettle
email this post | Komentara (13) | Pošalji komentar
Začetak mizantropije (iliti šta je tera da se probudi)

Prošle nedelje (konkretno, mislim na nedelju kad je počeo april, ova još uvek traje. Ne, ne mislim da je iko debil pa da to ne zna, već jednostavno osećam potrebu da naglasim) sam u nekom cigaret-alkohol stanju (za koje nisam kriva pošto ne duvanim, a od tri vodke se u životu napila nisam) skontala koje osećanje najviše na svetu mrzim. Koje? Apatiju. Je li apatija uopšte osećanje ili stanje svesti? ’ebem li ga, ne znam! Uglavnom, znam da me poslednjih mesec-mesec i po konstantno opseda i strpljiva je kao legendarni osvajači Troje.

(Čak ni u ispitnom roku nisam imala živaca da se nerviram zbog bilo čega, jednostavno me je bolelo uvo za sve!)

Džaba što sam se opasala debelim zidinama. Džaba osmeh na licu (koji je, iznenađujuće, bio čudno i čudovišno neodglumljen). Džaba sve, jer nemam volje ni za šta.

-         Hej, gde si? Šta ima? ’o’š na kafu?

-         Oket. – kažem, a mislim whatever.

Sa svima je tako. Da, hoću da se vidimo, da popijemo kaficu, razmenimo par fraza i tako to, ali me, u suštini, za sve to nimalo nije briga. Uostalom, sumnjam da je i na drugoj strani osećaj išta bolji.

-         O užasi promiskuiteta!!! – štono neko rče u nekom našem filmu (mislim da je to replika iz Anđela kec, Nikola Kojo glavom i bradom)

Da ne bude zabune – govorim o intelektualnom promiskuitetu. Ovaj telesni je ionako yesterday’s news. Ništa novo, a sve prazno.

A da komedija bude veća nemam čak ni volje, još manje snage ( o nameri tek da ne govorim!) da se žalim! Ma jok! Kakve žalbe?! Koja još briga za to?! Ma ako nkoga i jeste briga, ja ne marim! To je ostalo zakopano negde u XV veku pre nove ere mentalnog puberteta iz kog još uvek ne nalazim izlaz. Tešim se samo prokletstvom većine da još uvek ne pronalazi put iz paleolita i da je taj predhtistovski petnaesti vek neka nuklearna fizika za njihovo poimanje stvarnosti.

Šta je?! Potcenjujem?! Ne!!! Ne potcenjujem ja nikoga, samo sam u mizantropskoj fazi i ne mogu da smislim sve te endogeno-promiskuitetne gmazove sa ovsenom kašom umesto mozga ( o zašto li vređam sirote gmizavce?!) koji ipak uspevaju da relativno bezbolno prođu kroz život. Ponekad im prokleto zavidim.

Gadim se i psujem. Najviše sebe. Zašto? Zato što se postavlja krajnje jednostavno pitanje – a šta meni koji qrac sad fali?! Šta to ne valja kad imam sve (ili bar mislim da imam)?!

Ne znam. U tome i jeste najveći problem. Nemam jebenog pojma (opet psujem, a nedavno sam obećala sebi da ću iskoreniti tu, krajnje ružnu, naviku)! Da znam šta fali – ne bi falilo. Ako je manjak nadoknadila bih, ako je višak – ništa što lomača i uorođena mi sklonost ka razaranju ne može da srede. Ovako mogu samo da sedim i da se pitam i pišem ovako debilne tekstove koje ni ne shvatam kako iko ima želuca da čita (bez uvrede, ali ponekad samu sebe ne mogu da smislim, svoje tekstove još manje. Koliko volim svet – zaključite iz ove premise).

I odlepljujem jer ne kukam, već posmatram sopstveno stanje svesti kao potpuni stranac i dolazim do zaključka da, u stvari, samo bespotrebno serem o nekom smislu i nalaženju istog.

Zašto?!

Zato što smisla ima. Zato što, da ima smisla, ne bi kreten tukao majku (ne pitajte, danas čula priču za nekog lika i preseo mi dan, a moglo je sve tako lepo da bude). Ne bi se ljudi klanjali u bogomoljama i fanatično ispunjavali sve svoje obaveze prema Bogu, a prema ljudima prenebegavali (uticaj Singera, ako vas baš zanima), ne bi se pojedinci u ovoj zemlji ponašali kao da je poseduju, ne bi sise i ostali extremiteti (a bogme i kinta i veze) pravili karijere na raznim mestima već talenat, rad, trud. Da ima smisla – mnoge stvari bi bile drugačije! Da ima smisla – taj lik bi sada bio u zatvoru ili bi njega neko prebio pa da vidi kako je to. Majka mu je i to ima da poštuje. Nije on nju devet meseci pod srcem nosio niti u mukama rađao već ona njega. Dakako, on može kao opravdanje da uzme to da nije tražio da se rodi (ucena kojoj sam pribegavala kad sam želela nešto da postignem i kad sam govorila da, kad su znali da me naprave, znaju i da mi ispune želje, a danas se toga, iskreno rečeno, ne stidim, već nemam reči da opišem taj sram), ali to nije dovoljno. I nisu mu roditelji krivi što je debil nesposobni i ništa od svog života nije napravio. Nije mu niko kriv. Nikome od nas drugi nisi krivi i prestanite već jednom da teret svaljujete na bilo koga, jebali vas svi oni! Za sve što vam/na se dešava ste/smo sami krivi i zaslužni! Niko više! Kraj priče!!!

I jebe mi se više i za smisao i za ljubav i za politiku i za gramatiku i za muziku i za pisanje i za... za sve! Bojkotujem život! Baviću se amebo-bitisanjem! Puca mi nokat za sve i to prevashodno zbog nedostatka vitamina, jer ne brinem – samo se nerviram i mrzim ceo ljudski rod.

I izvinite zbog slovnih grešaka i eventualnih gramatičkih nepravilnosti. Baš kao ranije, ni sada nemam živaca da bilo šta ispravljam ili doterujem, jer ću izbrisati ceo tekst, mada bi to verovatno i bilo najbolje. Čisto da mi ne bode oči.

 

 

I can feel the whole world spinning around

I'm losing ground

I feel it every day

And I can feel you coming inside out

I'm losing touch with all reality

 

I remember the look in your eyes

The way that they pulled me inside

All I've got now in my defence is my innocence

I've been hypnotised

 

I can hear the church bells ringing out

Reminds me of some bright and sunshine day

When all the pretty horses you would ride

Would come right back to feel your energy

 

I still remember the look in your eyes

The way that they fooled me inside

All I've got now in my defence

Is my innocence

I've been hypnotised

 

You know it won't be easy

It's never easy

I've been hypnotised

It won't be easy

 

So tell me what you think

Do you think I'll sink Number one scapegoat?

I'm the missing link

All I know I've been Hypnotised

 

It won't be easy

 

If you've got a heart that burns inside

Let me get inside let me tangle with the flames

If you've got a light that burns inside

The heat will rise and melt down once again

 

I'm waiting for a sign, help me realign

Maybe it's a sin I know but it's not a crime

All I know, I've been hypnotised

 

Maybe there's a way I can find a way

Final hour Judgement day

All I know, I've been hypnotised

And then I realized

(Simpe Minds – Hypnotised)

12/4/2008 22:28 , zapisala Nettle
email this post | Komentara (7) | Pošalji komentar
...
Znaš onaj osećaj kad pokušavaš da zaspiš i smiruješ se i sklapaš oči čvrsto, najčvršće, a san ne dolazi? Znaš li kako je kada pokušavaš na sve načine da sebe odvučeš u to carstvo odmora i zaborava, a ne ide ti?
Ja mislila da ne znam. A onda odgledala jedinu seriju koju vredi gledati i... ne mogu da izbacim sliku iz glave, ne mogu da se ne pitam.
A kako odlučuješ ko živi, a ko umire? I otkud Ti, otkud MI pravo da sudiš, da sudim? I gde je ta granica kojoj iskazuješ ljubav, vernost, poštovanje, želju za životom, sreću... gde?!
I smešno kako nešto što na TVu čuješ ume tako da zaboli.
She told me to tell you if love was enough she’d still be here with you.
Devojka šipkom spojena za drugo lice, svesna da će umreti da bi se neko spasao. I da, složićeš se, jer moraš da se s tim složiš – možda je najbolje umreti da bi neko drugi živeo, ali… i ti  želiš živeti I nije fer da ti se to tek tako oduzme. Nije pravedno ni prema onima u okolini, mada… verovatno i ima onih koji bi voleli da nisi više tu.
I šta sad da ja nestanem? Ili da ti kažem da ću polako nestati? Šta bi onda bilo? Da li bi još uvek bio tu ili bi sve nestalo pod najbednijim izgovorom “ne mogu to da gledam”?
I da li bi bio tu da čuješ želju budale pogođene nekom pričom koja jeste, možda, izmišljena, ali koja uvek može da se istinito ispriča? Da li bi mogao da se ne smeješ ako ti kaže – želim položen ispit i zelene čarape.
I šta je sa svim onim željama da nekoga pozdraviš, poljubiš, da mu/joj/im kažeš da ti je stalo, da mariš… šta je sa svim onim što možeš biti?
Hoćeš li to tek tako pustiti niz slivnik? Možeš li?
Ako možeš onda si jača osoba od mene. Ja nemam hrabrosti da odustanem bez borbe I zato – oprosti.
30/3/2008 01:50 , zapisala Nettle
email this post | Komentara (6) | Pošalji komentar
igre sećanja

Prošlo je skoro petnaest godina, a Žabica pamti.

                Bio je to možda najlepši vikend u njenom životu. Odlazak na Rogoznu, u selo. Planina, sa vrha jednog brda se vide zgrade na drugom brdu, Kuće, ambari i druge prostorije, onako... starinske, obložene drvetnom, sa slamnatim krovovima i gradjene od kamena i blata. Prave stare seljačke zgrade. Ono što se čini lepo kada se posmatra, ali što govori o znoju tih ljudi i mukama da se preživi na planini.

A njeni su bili imućni. Bar po jednog njenog pretka su zvali kmet. Kasnije je naučila da je u nekim sredinama to naziv za starešinu. Žabica to tada nije znala, bila je premala da bi to shvatila.
Deda je, kad su stigli i kad je trebalo da se spuste do kuće, prvo tražio da se izađe iz auta i da se pogledom obihvati ceo taj prizor, kao da je znao da ona ni posle petnaest godina neće tu doći. Pokazao joj je biljku čije je središte, kad se oslobodi koje, lišća... jestivo, dao joj je da proba, a ona ga je onako gorkog ispljunula i rekla da više nikad neće jesti ni to korenje ni travu. Možda zato danas ne voli zelenu salatu. Potom joj je pokazao deo gde se nalaze njive, one prave planinske. Zatim brdo gde su neki „srtučnjaci“ dolazili da vrše ispitivanja trvdeći da je taj kraj bogat zlatom i/ili gvožđem. Rekao je „kad bi tako bilo, ja bih bio bogat još odavno, a bez da rmbačim ovoliko. Stručnjaci... oprde!!!“
A prizor koji se pružao pred njenim očima je zaista bio veličanstven ili ga je takvim danas načinila njena mašta, jer je zeleno u mašti zelenije, drveće je veće, voda ukusnija... sve je nekako lepše. Verovatno zato što stvarnost ume da bude previše siva i ružna.
Kuća... velika, teška, škripava drvena vrata. Prvo čega se seća. Zmijska košuljica na jednom od kreveta i dedin komentar
„A... ova je sigurno od smuka. Dobro mu je bilo ovde, nema šta.“
Prva zgrada u okviru kuće u koju je stupila je skrivala brojne tajne – videla je staru prelicu i vreteno i razboj i zamišljala je kako su njene pretkinje tkale, prele... kako su radile za svoju porodicu. Radile sve što je trebalo, jer tada su svi radili i nije postojala podela na muške i žense poslove u današnjem smislu – da je prosečan muškarac razmažen, te da zahteva da bude gazda u kući čak i kada žena više zarađuje. Ne, tada se neki red znao i niko nije bivao pošteđen i svima je bilo podjednako teško.
No, Žabica nije razmišljala o tim stvarima, ona nije znala ništa o tome, ali danas je već druga priča. Tada je jedino zamišljala one zimske noći kada su se sa tavana spuštale vezice luka, sušenog mesa i slanine, sušene paprike... kada se iz tora moglo čuti blejanje ovaca i muk krava, a napolju zavijanje vukova. Žabici je to bilo lepo, jer su joj pričali priče i nije ulazila u detalje.
Danas je u stanju da zamisli i šum kreveta i da se upita – a kako to da svi spavaju u istoj prostoriji? I čuje se svaki noćni zvuk i nekako biva... čudno!
Danas ona postavlja pitanja – a kakav treba da budeš da bi opstao u takvoj sredini? Koliko jak, koliko radan? I kako je to danas nama sve teško, a tada njima ništa nije bilo? Kako smo danas svi tako nezahvalni i samo skloni da kukamo? Žabica pita, ali niko ne odgovara.
I seća se da je se baškarila na livadi dok su oni okopavali krompir. I seća se da su izvadli mladog krompira koji je mama potom spremila na starom, prastarom šporetu na drva na kome je, kao da je vreme stalo, još uvek stajala ona starinska pegla sa sve kamenom koji se za potrebe peeglanja odeće zagrevao. I seća se da je taj đuveč bio preukusan. I seća se planinskih šargarepa i oskoruša i puta do izvora sa vodom i... svega.
Posebno joj je živo u sećanju ostala šuma – Stolovi i „onolike“ bukvetine. I Hajdučka česma – hladna voda... voda tako hladna da nema tog leda koji bi je učinio hladnijom. I priče o dedinom mlađem bratu kako se jednom popeo na VR’ drveta jer su ga poplašili da nailazi vuk. I jednog vuka koga je izdaleka videla.
Žabica priznaje da se uplašila, ali pssssssssst! Nećemo nikome to reći.
Nećemo reći ni da Žabica ima još sećanja, jer je rekla da su ova za sad dovoljna, a da će nam ispričati još koje, samo lepše uobličeno i življe u neko doglednije vreme. Čak je rekla i da će, ako joj uspe da se posle petnaest godina vrati na to mesto, ufotkati sve što bude mogla, ali da strahuje da je u njenom sećanju sve to nekako lepše.
A neko je jednon napisao (parafraziraću) da sećanja, kada jedina preostanu, mogu biti obmanjujuće detaljna. Ona se nada da je njeno sećanje detaljno, ali ne i obmanjujuće i da će ipak stvari zateći onako kako ih pamti, a da se jedino izmenio put, koji je sada bolji i ta polja koja, na žalost, više niko ne obrađuje, a tužna su polja koja nisu zadojena ljubavlju čovekovog rada.
28/3/2008 14:15 , zapisala Nettle
email this post | Komentara (6) | Pošalji komentar
take a deep breath

Kažu da postoji ono nešto što se zove „pozitivno mišljenje“. Isto je na svim meridijanima, na svim jezicima i kod svakoga ima isto značenje.

            Kažu da je bitno da verujete, onako iskreno... hm... hajde da verujemo.
            No, takođe kažu i da su neki ljudi tu for ever and ever, pa onda zbog koječega izostanu i ti se izgubiš u vrtlgu preispitivanja i pitanje „a šta je to sad što je pogrešno?“ i... smešno, ali shvatiš da ništa nije pogrešno, jer jednostavno s tvoje strane nije napravljena nijedna greška, opet je sve nekako buđavo.
I ko se tu koga ne seti? Ne znam.
Znam da će sutra zazvoniti telefon i da će uslediti pitanje „a gde si ti? Što te nema?“
Pfffffff... napad je najbolja odbrana, a moje majstorstvo za izbegavanje odgovora i skretanje tema će se ispoljiti u punom svetlu. I izblesaviću nešto dok, u stvari mislim „e ajde odjebi malo!“
Ono... nema me i šta sad? Nije tragedija.
Uglavnom, nema svrhe misliti o tome. Najbolje je okrenuti se pozitivi. Hm... možda je najbolje da se sada nasmešim slatko znajući da ću opet nekome izbrisati par kredita i da odem da se pozabavim disanjem. Znate fazon – udahni duboko, zadrži vazduh 5-10 sekundi, a onda izdahni izgovarajući vokale. Deluje, ali ipak nije toliko dobro kao kad smo u jedno par prilika, svojevremeno, na probama urlali A E I O U. Hoću da urlam te vokale, jer jebeno oslobađaju. A neka pozitiva se budi.
Kažu i da bes ne valja zadržavati u sebi.
Kažu i da su prijatelji večni...
Ljudi svašta pričaju. Zato ću ja samo da dišem. A prijatelji... ma ko ih...
 
I should try to be good
Forever and ever, amen
So I'll touch wood
And hope I don't get caught again
Without my lines
And off the mark
Looking for signs
I can't see here in the dark
My opening won't be a great success
Till you come get me out of
This little black mess
 
I'll play my part
And say never ever again
Then cross my heart
Cry until you say when
A little cheat while you turn away
Things we repeat one more time
Day after day
I've lost my appetite so nonetheless
It fits like a glove now
My little black mess
 
Who's to say if we'll know
When it's time for this old thing to go
 
And so if I'm good
Could you forgive how I've been?
You misunderstood